So­li­stič­kim kon­cer­tom is­tak­nu­tog pi­ja­ni­ste Vla­di­mi­ra Do­ma­ze­to­vi­ća u dvo­ra­ni Mi­ni­star­stva kul­tu­re na Ce­ti­nju, spu­šte­na je za­vje­sa na ovo­go­di­šnji ju­bi­lar­ni de­se­ti fe­sti­val umjet­nič­ke mu­zi­ke „Espre­si­vo”. Na re­per­to­a­ru su bi­la dje­la Be­to­ve­na, Šu­ma­na i Šo­pe­na, a pre­ma ri­je­či­ma umjet­ni­ka to su kom­po­zi­to­ri i pro­gram ko­ji vo­li da svi­ra.
- Ovaj re­per­to­ar je moj oda­bir za kon­cer­te ko­je svi­ram ovog lje­ta. Vo­lim pro­gram ko­ji sam ve­če­ras svi­rao i ne sa­mo ova dje­la već vo­lim da kom­bi­nu­jem kla­si­čar­ske ko­mo­po­zi­to­re sa ro­man­ti­zmom – ka­zao je Do­ma­ze­to­vić za „Dan”. Do­da­je da mu je ve­li­ka čast i po­nos što na „Espre­si­vu“ na­stu­pa već če­tvr­ti put.
- Sma­tram da je naj­bo­lja stvar ka­da se fe­sti­va­li for­mi­ra­ju, za­po­či­nju svoj rad i tra­ju iz ve­li­kog en­tu­zi­ja­zma. Kao ne­ko ko ra­di na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji i ko Ce­ti­nje do­ži­vlja­va kao svoj dru­gi grad, lič­no znam ko­li­ki na­por, rad i en­tu­zi­ja­zam ula­žu lju­di ko­ji su i osmi­sli­li ovaj fe­sti­val i ko­ji ga, na za­do­volj­stvo svih nas i uče­sni­ka i pu­bli­ke, dr­že u ži­vo­tu, a to su Mu­zič­ka aka­de­mi­ja i lju­di ko­ji vo­de aka­de­mi­ju, mo­ji ve­li­ki pri­ja­te­lji Mi­ran Be­gić i Bo­jan Mar­ti­no­vić ko­ji­ma že­lim da upu­tim sve če­stit­ke što uspi­je­va­ju ne sa­mo da odr­že ovaj fe­sti­val već da ga uči­ne sve bo­ljim i bo­ljim – re­kao je Do­ma­ze­to­vić. Dodaje da su „Espre­si­vo” i Bar­ski lje­to­pis du­že od de­ce­ni­ju, i pri­ja­telj­ski i part­ner­ski fe­sti­va­li te da je sa­rad­nja iz­me­đu fe­sti­va­la, ka­ko je re­kao, naj­ve­će bo­gat­stvo ko­je se mo­že de­si­ti u jed­noj ma­loj ge­o­graf­skoj sre­di­ni ka­kva je Cr­na Go­ra.
- Jer, ako me­đu­sob­no ne pre­po­zna­je­mo ono što ra­di­mo i ne po­štu­je­mo na pra­vi na­čin, a sa­mim tim i ne sa­ra­đu­je­mo mi­slim da ni plod ra­da ne mo­že bi­ti kao u ovom slu­ča­ju. Ta­ko smo ove go­di­ne na oba fe­sti­va­la mo­gli da ču­je­mo dvo­ji­cu naj­zna­čaj­ni­jih pi­ja­ni­sta svi­je­ta Vla­di­mi­ra Vi­ar­doa i Alek­se­ja Lju­bi­mo­va. To su, na sre­ću pu­bli­ke ši­rom svi­je­ta, umjet­ni­ci ko­ji su i da­lje ak­tiv­ni i u ži­vot­noj sna­zi i kon­di­ci­ji da mo­gu da svi­ra­ju kon­cer­te, a ujed­no i jed­ni od po­sled­njih ži­vih re­pre­ze­na­ta ono­ga što je bi­lo naj­vred­ni­je u Mo­skvi s po­čet­ka i sre­di­ne 20. vi­je­ka. Nji­ho­vi pro­fe­so­ri su bi­li lju­di ko­ji su po­sta­vi­li te­me­lje ru­skog pi­ja­ni­zma ko­je je naj­cje­nje­ni­je na svi­je­tu, a mi smo evo ima­li pri­li­ku da u ži­vo ču­je­mo ta­kve ve­li­či­ne ka­kve su Lju­bi­mov i Vi­ar­do ko­ji su još pri­je po­la vi­je­ka za­vri­je­di­li svjet­sku sla­vu – is­pri­čao je Do­ma­ze­to­vić
Z.P.