-„Tri­na­e­sto­jul­ska na­gra­da” je još je­dan bi­ser u ni­zu ko­je je naš uva­že­ni va­jar Mi­o­drag Šće­pa­no­vić do­bio za iz­u­ze­tan umjet­nič­ki rad i do­pri­nos sa­vre­me­noj skulp­tu­ri. Re­dov­ni uče­snik gla­so­vi­tog pa­ri­škog „Je­se­njeg sa­lo­na”, umjet­nik či­je se iz­lo­žbe sa ne­str­plje­njem iš­če­ku­ju kod nas i u evrop­skim me­tro­po­la­ma, ra­do je vi­đen stva­ra­lac u sva­koj ugled­noj ga­le­ri­ji u na­šoj ze­mlji, re­gi­o­nu i kon­ti­nen­tu. Šće­pa­no­vić je od onih stva­ra­la­ca ko­ji su vič­ni da ka­me­nu i dr­ve­tu, nje­mu omi­lje­nim ma­te­ri­ja­li­ma, udah­ne du­šu.
Šće­pa­no­vić je ne­u­mor­ni stva­ra­lac. Ka­men u ko­jem ra­di ne­ma pe­di­gre – to je onaj ko­ji mi (oni bez umjet­nič­ke iskre u oku) uglav­nom ga­zi­mo i za­o­bi­la­zi­mo. Ali, imao onih ko­ji su odav­no ot­kri­li nje­gov dar, pa ta­ko ovih da­na oče­ku­je po­no­vo po­ziv za pred­sto­je­ći „Je­se­nji sa­li­on” u Pa­ri­zu. Do­ma­ćoj pu­bli­ci je pri­je par mje­se­ci pred­sta­vio svo­je no­vi­je ra­do­ve u ve­li­koj po­stav­ci u Mo­der­noj ga­le­ri­ji u Pod­go­ri­ci i u Her­ceg No­vom, kao i re­gi­o­nal­noj na iz­lo­žbi u za­gre­bač­kom mu­ze­ju „Mi­ma­ra”. Ka­ko je za „Dan” is­ta­kao, ova iz­lo­žba ga je is­pu­ni­la po­seb­nim po­no­som, jer je iz­van­red­no pri­pre­mlje­na, a on je ujed­no tre­ći naš umejt­nik, po­sli­je Vo­ja Sta­ni­ća i Di­mi­tri­ja Po­po­vi­ća, ko­ji je iz­la­gao u ovom mu­ze­ju.
– Sva do­sa­da­šnja pri­zna­nja ko­je sam do­bio za umjet­nič­ko stva­ra­la­štvo bi­le su te­melj „Tri­na­e­sto­jul­ske na­gra­de”. Ova na­gra­da je iz­nad svih, jer mi je da­ta na osno­vu do­sa­da­šnjeg ra­da, ali i za­to što je ona naj­vi­še pri­zna­nje mo­je dr­ža­ve. Ovo je pri­zna­nje ko­je oba­ve­zu­je – ne sa­mo umjet­ni­ka da stva­ri, ne­go i da se po­na­ša i ži­vi do­stoj­no njoj, i da bi lju­di u nje­mu vi­dje­li pri­mjer, a ne raz­log za ogo­va­ra­nja i tra­če­ve – ka­že naš va­jar.
● Ko­li­ko ima na­u­ke u Va­šoj umjet­no­sti, jer ka­ko je re­kao bi­o­log Sve­to­zar Sa­vić, ta­ko­đe ovo­go­di­šnji do­bit­nik „Tri­na­e­sto­jul­ske na­gra­de”, tan­ka je cr­ta iz­me­đu umje­to­sti i na­u­ke, a isto­vje­tan je do­pri­nos ko­ji umje­tič­ki stva­ra­o­ci i na­uč­ni­ci da­ju svo­joj dr­ža­vi?
– Slič­nost se ogle­da u upor­no­sti u tra­ga­nju na pu­tu ka isti­ni. Kad pro­u­ča­va vi­no Sve­to­zar po­či­nje svoj put od naj­ra­ni­jih sor­ti. Me­ne je odu­še­vi­lo kad mi je is­pri­čao šta ra­di i či­me se ba­vi. To je isti pri­stup – po­či­njem od onog što na­đem, a on­da idem da­lje. Istim se prin­ci­pom slu­ži­mo. Ta­ko je u svim obla­sti­ma – ako se čo­vjek dr­ži jed­nog prav­ca i zna svoj cilj.
Da li je Cr­na Go­ra ze­mlja ka­me­na i dr­ve­ta, kao što se to da na­slu­ti po Va­šim dje­li­ma?
– Je­ste, ali ka­men i dr­vo ko­je ima­mo tre­ba is­ko­ri­sti­ti. I to na pra­vi na­čin. Po ovom ka­me­nu u ko­jem ja ra­dim svi su ga­zi­li i ni­ko ga ni­je pri­mi­je­tio. Sva­ki ka­men, ako čo­vjek ima cilj i zna što že­li, po­sta­je ple­me­ni­ti ma­te­ri­jal.
● Šta Vi vi­di­te u ka­me­nu?
– Li­je­po. Za­to uvi­jek ka­žem da je ka­men ple­me­ni­ti ma­te­ri­jal. In­spi­ri­še me da ga oži­vim, da na­pra­vim od nje­ga ne­što što se svi­đa me­ni i sva­kom dru­gom po­sma­tra­ču.
● Ni­ste pre­tje­ra­no uži­va­li po­moć i po­dr­šku dr­ža­ve. Sa dru­ge stra­ne, či­ni se da ima­te svoj put...
– Ako čo­vjek vo­li ono či­me se ba­vi, ako je vje­ran umjet­no­sti, to ta­ko ide. Ako se ba­ci po­gled na isto­ri­ju umjet­no­sti, ako ste pro­či­ta­li išta o bi­lo ko­jem umjet­ni­ku bi­će vam ja­sno da ni u jed­nom si­ste­mu, ni u jed­nom vre­me­nu, ne po­sto­je umjet­ni­ci ko­ji su uži­va­li u po­dr­šci dr­ža­ve i dru­štva. Sa­mo je par umjet­ni­ka do­bro ži­vje­lo, ali je ri­ječ o oni­ma ko­ji su pla­ća­ni is­klju­či­vo da stva­ra­ju umjet­nič­ka dje­la. Osta­li su bi­li upor­ni, sa­mo ra­di­li, i ra­di­li i stva­ra­li. Ne­ko je imao sre­će da po­vre­me­no li­je­po ži­vi, a ne­ko je pre­ži­vlja­vao. Da­nas se di­vi­mo ve­li­kim dje­li­ma tih maj­sto­ra.
S.ĆET­KO­VIĆ


Pet­na­est go­di­na na „Je­se­njem sa­lo­nu”

● Je­dan ste od ri­jet­kih sa­vre­me­nih umjet­ni­ka iz Cr­ne Go­re ko­ji su pri­zna­ti i po­zna­ti u Fran­cu­skoj, mo­glo bi se re­ći, ko­li­jev­ci sa­vre­me­ne umjet­no­sti i ze­mlji u ko­joj umjet­nik, kao ni­gdje dru­gdje, ima po­vre­me­no i ore­ol...
– Već 15 go­di­na sam pri­su­tan na „Je­se­njem sa­li­nu” u Pa­ri­zu, a šest go­di­na na „Sa­lo­nu fran­cu­skih umjet­ni­ka” . Ta­mo u po­čet­ku ni­sam vi­dio mno­go skulp­tu­ra u ka­me­nu. Uvi­jek se predstvljam skulp­tu­ra­ma u ka­me­nu. Sa dru­ge stra­ne svi­ma je ta­mo po­zna­to da je ka­men ne­kad bio ma­te­ri­jal u ko­jem su va­ja­ri ne­pre­sta­no ra­di­li. U me­đu­vre­me­nu se pre­šlo na te­ra­ko­tu, što mi je ra­zu­mlji­vo, jer su ta­mo ma­te­ri­ja­li ve­o­ma sku­pi i ne mo­gu ga la­ko na­ba­vi­ti. Ku­pe peć i is­pe­ku svo­je dje­lo od te­ra­ko­te i do­ne­se ga na sa­lon. No, po­sled­njih go­di­na sve vi­še ima ka­me­nih skulp­tu­ra. Sva­ke go­di­ne obi­đem ci­je­lu iz­lo­žbu i uvi­jek osje­tim za­do­volj­stvo. Jer, ta vr­sta do­pa­dlji­ve sti­li­za­ci­je ko­ju po­sje­du­jem, ka­žem do­pa­dlji­va, jer se svi­đa i oni­ma ko­ji se ne ra­zu­mi­ju u va­jar­stvo, bo­ja ka­me­na, na­čin ob­ra­de, či­ne skulp­tu­ru vri­jed­nom, li­je­pom, do­pa­dlji­vom. Mi­slim da je to ono što oni ci­je­ne.