Knji­žev­nik Bu­di­mir Du­bak, ovo­go­di­šnji je do­bit­nik na­gra­de „Mi­o­drag Ću­pić”, ko­ja će mu bi­ti uru­če­na sju­tra u 11 ča­so­va u knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske u Pod­go­ri­ci. Ne­dav­no je ob­ja­vio po­et­sku zbir­ku „Hrist u adu”, ko­ja je i na­gra­đe­na tom pre­sti­žnom na­gra­dom. Du­bak za „Dan” go­vo­ri o svom stva­ra­la­štvu, na­gra­đe­noj knji­zi, zna­ča­ju na­gra­de „Mi­o­drag Ću­pić”.
●Možete li nam re­ći šta za Vas zna­či ova na­gra­da?
- Na­gra­da „Mi­o­drag Ću­pić” ima po­seb­nu vri­jed­nost za na­še pi­sce, jer no­si ime onog s ko­jim su, kao što je slu­čaj sa mnom, bi­li du­go­go­di­šnji pri­ja­te­lji. Ta iz­u­zet­na lič­nost, kao pi­sac i kom­po­zi­tor za­u­zi­ma zna­čaj­no mje­sto u na­šoj sa­vre­me­noj umjet­no­sti. Me­đu­tim, vri­jed­nost ove na­gra­de i čast za pi­sca ko­jem se do­dje­lju­je, mo­žda, pri­je sve­ga, či­ni to što je Mi­o­drag Ću­pić bio i ostao mo­ral­na pa­ra­dig­ma na­šeg vre­me­na. Sto­ga sam i po­no­san što mi je od ko­le­ga pi­sa­ca uka­za­na ova vi­so­ka čast.
●Pri­je na­gra­de „Mi­o­drag Ću­pić”, do­bi­li ste niz zna­čaj­nih knji­žev­nih pri­zna­nja, pa ipak ovu iz­dva­ja­te. Za­što?
- Još je­dan va­žan raz­log, zbog ko­jeg mi ova na­gra­da či­ni čast, je­ste i taj što je Ću­pić bio glav­ni ured­nik Knji­žev­ne za­dru­ge Srp­skog na­rod­nog vi­je­ća, ko­ja je je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih iz­da­va­ča srp­skog na­ro­da da­nas. Po­sli­je Mi­o­dra­ga Ću­pi­ća, tu od­go­vor­nu du­žnost je oba­vljao iz­u­zet­ni pje­snik Mo­mir Voj­vo­dić. Eto, i ja, na­kon ova­kvih pi­sa­ca, po­ča­stvo­van sam da bu­dem ured­nik Knji­žev­ne za­dru­ge Srp­skog na­rod­nog vi­je­ća.
●Mo­že­te li nam ne­što re­ći o na­gra­đe­noj knji­zi pje­sa­ma „Hrist u adu”?
- Knji­žev­ni kri­ti­ča­ri i ko­le­ge pi­sci su uoči­li do­mi­nan­tu cje­lo­kup­ne mo­je po­e­zi­je. To je srp­ska na­ci­o­nal­na isto­ri­ja, du­bo­ko po­ve­za­na s pra­vo­slav­nom vje­rom i du­hov­no­šću. Ova knji­ga je plod du­go­go­di­šnjeg ra­da na pro­du­blji­va­nju tih sa­zna­nja i pje­snič­kog tu­ma­če­nja na­še isto­rij­ske i me­ta­fi­zič­ke sud­bi­ne. No­vo­za­vjet­na sce­na Hri­sto­vog si­la­ska u ad, na Ve­li­ku su­bo­tu, ka­ko bi iz­veo ogre­ho­vlje­nog čo­vje­ka, na če­lu sa Ada­mom i Evom, u svje­tlost vječ­nog ži­vo­ta u Go­spo­du, pred­sta­vlja osnov­nu di­men­zi­ju ove knji­ge. Me­đu­tim, kao što i u Nje­go­še­voj „Lu­či mi­kro­ko­zmi” Bog ima su­par­ni­ka, ot­pa­log an­đe­la sa­ta­nu, ta­ko je u ovoj knji­zi Hri­stu su­prot­sta­vljen pro­kle­ti car Du­kljan. Ta te­ma je na­ro­či­to ak­tu­el­na u sa­vre­me­noj Cr­noj Go­ri.
●Ka­ko ocje­nju­je­te sta­nje u na­šoj knji­žev­no­sti i po­lo­žaj srp­skog pi­sca u Cr­noj Go­ri?
- Srp­sku knji­žev­nost, od naj­sta­ri­jih vre­me­na do da­nas, kao i ci­je­li srp­ski na­rod, po­sma­tram in­te­gra­li­stič­ki. To je za me­ne jed­no i ne­dje­lji­vo. Isto­rij­ske vje­tro­me­ti­ne su, sve do ovog ne­sreć­nog vre­me­na, uspi­je­va­le da raz­dva­ja­ju to in­te­gral­no bi­će, na­ci­o­nal­no, du­hov­no, kul­tur­no i vjer­sko, ko­je či­ni ve­li­ki srp­ski na­rod. Upr­kos sve­mu, naj­vred­ni­ji stva­ra­o­ci srp­skog na­ro­da i u obla­sti knji­žev­no­sti, ra­de na na­šoj sa­bor­no­sti. Srp­ska knji­žev­nost je naj­bo­lja knji­žev­nost, ne sa­mo na pro­sto­ri­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je, već za­u­zi­ma iz­u­zet­no mje­sto i u sa­vre­me­noj svjet­skoj knji­žev­no­sti. Me­đu­tim, po­seb­na je po­zi­ci­ja srp­skih pi­sa­ca u Cr­noj Go­ri. Srp­ski je­zik, na ko­me je na­pi­sa­no sve vri­jed­no, od Mi­ro­sla­vlje­vog je­van­đe­lja do da­nas, iz­ba­čen je kao slu­žbe­ni je­zik iz Usta­va. Na dje­lu je pro­gon ći­ri­li­ce i srp­skih pi­sa­ca iz udž­be­ni­ka, lek­ti­ra i dr­žav­nih na­gra­da. Ma­lo je re­ći da je ri­ječ o ne­vi­đe­noj dis­kri­mi­na­ci­ji. Udru­že­nje knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re je pro­šle go­di­ne obi­lje­ži­lo 70 go­di­na po­sto­ja­nja, kao i nje­gov ča­so­pis „Stva­ra­nje”. Dr­ža­va se na te ju­bi­le­je ni­je ni okre­nu­la. Da naj­u­gled­ni­ji član na­šeg Udru­že­nja, mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, ni­je bla­go­slo­vio da odr­ža­va­mo svo­je knji­žev­ne sku­po­ve u Du­hov­nom cen­tru „Sve­tog Si­me­o­na Mi­ro­to­či­vog”, na Ne­ma­nji­nom gra­du, mi bi­smo bi­li bes­kuć­ni­ci, bez adre­se. Ne­da­le­ko oda­tle je bio naš Dom pi­sa­ca, ko­ji su grad­ske vla­sti sru­ši­le, bez oba­vje­šte­nja i ika­kve oba­ve­ze da nam obez­bi­je­de no­vi pro­stor. Dug bi bio spi­sak ne­vo­lja srp­skih pi­sa­ca u Cr­noj Go­ri. Upra­vo kao što je te­ško na­bro­ja­ti sve ob­li­ke re­pre­si­je, ko­joj je iz­lo­žen srp­ski na­rod u cje­li­ni.
A.Ć.


Sa­rad­nja sa mo­skov­skim po­zo­ri­štem

●Na če­mu tre­nut­no ra­di­te?
- Ra­dim pa­ra­lel­no na ne­ko­li­ko ru­ko­pi­sa. Po­me­nu­ću pri­pre­mu knji­ge pro­ze i no­vu dra­mu, ko­ju je na­ru­či­lo mo­skov­sko po­zo­ri­šte „Te­a­tar na Pe­rov­skoj”. To po­zo­ri­šte sa uspje­hom iz­vo­di mo­je dvi­je dra­me, „Pa­ra­stos” i „Ogle­da­nja”. Ovim bi se za­o­kru­ži­la dram­ska tri­lo­gi­ja, sa po­me­nu­te dvi­je dra­me, ko­je su pre­mi­jer­no iz­ve­de­ne u Mo­skvi. Ono što taj dram­ski ci­klus ob­je­di­nju­je i iza­zi­va in­te­re­so­va­nje ru­ske pu­bli­ke, pri­je sve­ga je tra­ga­nje za slič­no­sti­ma isto­rij­skih sud­bi­na srp­skog i ru­skog na­ro­da.