Her­ceg­nov­ske april­ske po­zo­ri­šne sve­ča­no­sti (HAPS) otvo­re­ne su pred­sta­vom „Lep­tir” Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Sa­ra­je­va u Dvo­ra­ni „Park”. Glum­ci jed­nog od naj­zna­čaj­ni­jih bo­san­sko-her­ce­go­vač­kih po­zo­ri­šta Sa­ne­la Pe­pe­ljak, Er­min Si­ja­mi­ja i Alek­san­dar Sek­san is­pu­ni­li su oče­ki­va­nja her­ceg­nov­ske pu­bli­ke. Pred­sta­va, ko­ja se ba­vi uru­ša­va­njem in­sti­tu­ci­je po­ro­di­ce da­nas, na­sta­la je po tek­stu Ce­ti­nja­ni­na Alek­san­dra Ra­du­no­vi­ća u re­ži­ji Emi­ra Zum­bu­la Ka­pe­ta­no­vi­ća.
- Bi­lo je ja­ko za­ni­mlji­vo, ali bi­la je i ve­li­ka od­go­vor­nost igra­ti ovaj ko­mad pred ovom pu­bli­kom. Pred­sta­va je upo­zo­re­nje svi­ma da shva­te šta se mo­že de­si­ti u ži­vo­tu ako se u po­ro­di­ci ne ko­mu­ni­ci­ra i ako nam je na pr­vom mje­stu ka­ri­je­ra, ri­val­stvo, no­vac. Ko­mad je na­bi­jen ja­kom glu­mom o otu­đe­no­sti unu­tar po­ro­di­ce usljed ne­do­sta­ka ko­mu­ni­ka­ci­je. Ko­mad pre­i­spi­tu­je tre­nu­tak i pro­stor u ko­jem ži­vi­mo, me­đu­ljud­ske od­no­se i stva­ri ko­je nas okru­žu­ju i sva­ko­dnev­no uti­ču na na­še ži­vo­te, kao i po­zi­ci­ju i ulo­gu po­ro­di­ce. Igra­ti „Lep­ti­ra” pred her­ceg­nov­skom pu­bli­kom, te­ško je, jer je Alek­san­dar Ra­du­no­vić vaš pi­sac, i či­ta­vu pri­ču ra­dio je bli­skom men­ta­li­te­tu lju­di iz Cr­ne Go­re. Mi smo je po­ku­ša­li ma­lo ot­klo­ni­ti od to­ga, ali je te­ško po­bje­ći od to­ga. Ne mo­gu re­ći da smo baš ima­li tre­mu, ali sva­ka­ko je to zah­ti­je­va­lo ma­lo ja­ču kon­cen­tra­ci­ju pri­je sa­mog iz­vo­đe­nja, či­sto zbog tih de­ta­lja. Me­đu­tim, u to­ku i na kra­ju pred­sta­ve, vi­dio sam da je pu­bli­ka ja­ko do­bro pri­hva­ti­la pred­sta­vu, da ži­vi s njom, i su­de­ći po pr­vim uti­sci­ma do­bro smo oba­vi­li po­sao - re­kao je glu­mac Er­min Si­ja­mi­ja.
„Lep­tir“ je ra­đen u ma­loj for­mi, za ma­lu sce­nu, ali su glum­ci Na­rod­nog po­zo­ri­šta iz Sa­ra­je­va.
- Ko­mad je in­ten­zi­van od sa­mog po­čet­ka. Iako tra­je sa­mo sat vre­me­na, ne­ka­da imam osje­ćaj da je to mno­go du­že, jer sva­ka ri­ječ no­si ne­ko de­ša­va­nje, druk­či­ji od­nos i ne­ku igru nas tro­je... Tu svak` sva­kog la­že, svak` sva­kog va­ra, sva­ko sva­ko­ga mr­zi; oni su du­bo­ko ogre­zli u zlo, u ne­što što je ru­žno, što ni­je ljud­sko. Ma­la for­ma za nas glum­ce Na­rod­nog po­zo­ri­šta pred­sta­vlja iza­zov i ne­što no­vo, jer ve­ći­nu pred­sta­va ra­di­mo na ve­li­koj sce­ni, a ov­dje je pro­stor u ko­jem igra­mo ja­ko in­ti­man, pu­bli­kaj je bu­kval­no na po­la me­tra od nas – ka­že Si­ja­mi­ja. Ko­li­ko god bi­lo te­ško, do­da­je glu­mac, ipak je li­je­po i dru­ga­či­je igra­ti pred pu­bli­kom ova­ko bli­zu. Za­to je, sma­tra on, pu­bli­ka ja­če osje­ti­la i do­ži­vje­la ko­mad.
- Ni­je ni­ma­lo la­ko iz­vu­ći na sce­nu sve de­mo­ne ko­ji­ma smo okru­že­ni. Ko­mi­ni­ka­ci­ja unu­tar po­ro­di­ce da­nas se oba­vlja pu­tem mo­bil­nog te­le­fo­na, kom­pju­te­ra i dru­gih sred­sta­va ko­mu­ni­ka­ci­je ko­ja ne uklju­ču­ju pri­su­stvo stvar­ne emo­ci­je. Sto­ga su ova­kve pred­sta­ve da­nas po­treb­ni­je ne­go ika­da ra­ni­je - na­gla­ša­va Si­ja­mi­ja. Du­žnost glum­ca je, do­da­je on, da uka­zu­je na iz­o­pa­če­no­sti da­na­šnjeg dru­štva.
- To nam je za­pra­vo po­sao. Ina­če se u po­zo­ri­štu ba­vi­mo re­tar­da­ci­ja­ma i is­kri­vlje­no­sti­ma dru­štva, svim onim stva­ri­ma ko­je ni­su nor­mal­ne i ko­je tre­ba is­pra­vlja­ti. Mi­slim da za to slu­že po­zo­ri­šte i umjet­nost uop­šte; da bi pre­ko po­zo­ri­šta uti­ca­li da se ne­što ko­li­ko to­li­ko pro­mi­je­ni. Na­rav­no, ne mo­že pu­no, ali da bar je­dan dio osta­ne lju­di­ma u mi­sli­ma, da pro­na­đu dio se­be u sve­mu to­me, da ne bi sa­mi oti­šli da­lje i da ne bi upa­li u isto ta­kvo zlo. To je za­da­tak glu­me u toj funk­ci­ji u kra­ju kra­je­va je vaš HAPS - po­ru­čio je Er­min Si­ja­mi­ja.
Z. Ša­ko­tić