Mo­no­gra­fi­ja po­sve­će­na do­sko­ra­šnjem pro­fe­so­ru ce­tinj­ske li­kov­ne aka­de­mi­je, va­ja­ru Slo­bo­da­nu Ko­ji­ću, osni­va­ču In­ter­na­ci­o­nal­nog sim­po­zi­ju­ma skulp­tu­re u te­ra­ko­ti – Ter­ra u rod­noj Ki­kin­di, pred­sta­vlje­na je u Dvor­cu Pe­tro­vi­ća. Nje­go­ve skulp­tu­re u te­ra­ko­ti pod­go­rič­ka pu­bli­ka mo­gla je vi­dje­ti kra­jem pro­te­kle go­di­ne upra­vo u ovom iz­lo­žbe­nom pro­sto­ru Cen­tra sa­vre­me­ne umjet­no­sti Cr­ne Go­re. Iz­da­vač ove zna­čaj­ne pu­bli­ka­ci­je za re­gi­on je CSUCG, a štam­pa­na je u DPC stu­di­ju. Auto­ri tek­sto­va u mo­no­gra­fi­ji „Slo­bo­dan Ko­jić - Skulp­tu­ra” su isto­ri­ča­ri umjet­no­sti Sa­va Ste­pa­nov, Sve­tla­na Mla­de­nov i Alek­san­dar Či­li­kov, ko­ji su i go­vo­ri­li iz­u­zet­no broj­noj pu­bli­ci ko­ju su uglav­nom či­ni­li Ko­ji­će­vi stu­den­ti i ko­le­ge pro­fe­so­ri.
Ste­pa­nov je is­ta­kao da iz­u­zet­no ci­je­ni i vo­li Ko­ji­ćev skulp­tor­ski opus. Go­vo­rio je naj­vi­še o raz­voj­nom pu­tu Ko­ji­će­ve este­ti­ke. Va­ja­rev rad se ra­čva u dva kra­ka, je­dan či­ni spo­me­nič­ka skulp­tu­ra do `80-ih go­di­na, i dru­gi – skulp­tu­re od te­ra­ko­te ko­je iz­la­že tek od 1983. go­di­ne. Tu je, do­da­je Ste­pa­nov, do iz­ra­ža­ja do­šao Ko­ji­ćev ge­ni­us lo­ci, ko­ji je ka­sni­je po­stao glav­na li­ni­ja nje­go­vog umjet­nič­kog iz­ra­za.
– Nje­go­vo ba­vlje­nje ze­mljom, i ob­li­ko­va­njem ze­mlje (gli­ne), pot­pu­no je u du­hu voj­vo­đan­skog ge­ni­us lo­cia, tog du­ha mje­sta. Je­dan te­le­vi­zij­ski vo­di­telj me je pi­tao gle­da­ju­ći ovu mo­no­gra­fi­ju, i ove eks­pre­siv­ne skulp­tu­re, da li to pod­sje­ća i na cr­no­gor­ski pej­zaž. Ni­sam mo­gao da pri­sta­nem, jer je to što se čo­vje­ku uči­ni­lo da je krš, u stva­ri sa­mo trag Ko­ji­će­ve eks­pre­siv­ne in­ter­ven­ci­je. To je u stva­ri ze­mlja, ko­ja je iš­ču­pa­na iz voj­vo­đan­skog tla, i po­sto­ji ne­ka vr­sta tra­di­ci­je u Voj­vo­di­ni da je pej­zaž cen­tral­no mje­sto, cen­tral­na te­ma, ko­ja je po­la­zi­šte za raz­voj raz­li­či­tih pra­va­ca umjet­no­sti voj­vo­đan­skih umjet­ni­ka – ka­zao je Ste­pa­nov. Ka­ko je do­dao isto­ri­čar umjet­no­sti, nje­go­va ocje­na mo­gla bi se po­tvr­di­ti i sti­ho­vi­ma pje­sme ma­đar­skog pje­sni­ka iz Voj­vo­di­ne, „U ze­mlju do gr­la uko­pan”. Jer, sma­tra Ste­pa­nov, Ko­jić je po­sve­ćen rav­ni­ci, Voj­vo­di­ni, i to je raz­vi­jao u svo­jim skulp­tu­ra­ma od te­ra­ko­te, ko­je su od po­čet­nih skulp­tu­ra ve­li­či­ne ra­spo­na ru­ku, do­bi­ja­le iz­u­zet­no ve­li­ke di­men­zi­je, a u ko­je je čak uno­sio i oti­ske svog ti­je­la. No­va fa­za, na­stu­pa `90-ih go­di­na, i skulp­tu­ra po­či­nje da se ver­ti­ka­li­zu­je, do­da­je Ste­pa­nov. Umjet­nik sa­da „pre­po­zna­je” gli­nu kao ma­te­ri­jal za grad­nju, i po­či­nje naj­pri­je sa iz­grad­njom „zi­do­va”. I to je, ka­že Ste­pa­nov, bio kon­tra­punkt op­štoj de­struk­ci­ji – po­li­tič­koj, mo­ral­noj, dru­štve­noj, eko­nom­skoj, tog vre­me­na. Ujed­no, mo­tiv zi­da je za voj­vo­đan­skog se­lja­ka i mje­sto su­sre­ta, jed­na­ko kao i mje­sto gra­ni­ce, ali i za­klo­na. Na taj na­čin, umjet­nič­ki je an­ti­ci­pi­rao ono što će se de­ša­va­ti da­nas u Evro­pi...
– Uku­pan umjet­nič­ki pro­je­kat Slo­bo­da­na Ko­ji­ća je ve­o­ma kom­plek­san, i u tom smi­slu je ova mo­no­gra­fi­ja iz­u­zet­no va­žna. Jer, ta­ko će­mo sa­ču­va­ti opus za ko­ji mi­slim da će još du­go dje­lo­va­ti i da će u ne­kim bu­du­ćim vre­me­ni­ma mno­go zna­či­ti u jed­nom od­no­su umjet­no­sti i dru­štva. Jer, Ko­ji­će­va umjet­no­sti nu­di estet­ski si­stem, ko­ji ni­je sa­mo pi­ta­nje li­je­pog već je si­stem­ska este­ti­ka, ne­što što se nu­di kao mo­del za ure­đe­nje dru­štva. A mi na ovim pro­sto­ri­ma ži­vi­mo u ne­do­volj­no ure­đe­nim za­jed­ni­ca­ma, i za­da­tak umjet­no­sti i umjet­nič­ke este­ti­ke je­ste da to ure­di­mo ona­ko ka­ko tre­ba, i da ži­vi­mo dru­ga­či­je, ne­go što je to sa­da – re­kao je Ste­pa­nov.
Isto­ri­čar­ka Mla­de­nov go­vo­ri­la je o Ko­ji­će­vom ak­tiv­nom dru­štve­nom an­ga­žma­nu, a ko­ji je naj­vi­dlji­vi­ji kroz nje­go­vo osni­va­nje i upor­no odr­ža­va­nje sim­po­zi­ju­ma Ter­ra. Ka­ko do­da­je, za­hva­lju­ju­ći nje­go­voj upor­no­sti, i sprem­no­sti da žr­tvu­je i se­be, po­ro­di­cu, rad­no mje­sto, po­zi­ci­ju u dru­štvu, a za­rad oču­va­nja sop­stve­nog in­te­gri­te­ta, lič­nog i umjet­nič­kog, da­nas je u Ki­kin­di pri kra­ju rad na mu­ze­ju u ko­me će se na­ći skulp­tu­re na­sta­le na ovom sim­po­zi­ju­mu od 1982. do da­nas. Ta­ko­đe, no­vo­sad­ska li­kov­na aka­de­mi­ja u Ki­kin­di će omo­gu­ći­ti za­in­te­re­so­va­nim va­ja­ri­ma da po­stig­nu zva­nje ma­gi­stra i dok­to­ra usa­vr­ša­va­ju­ći se u te­ra­kot­noj skulp­tu­ri.
Či­li­kov se usred­sre­dio na Ko­ji­ćev pe­da­go­ški rad na ce­tinj­skoj aka­de­mi­ji, kao i nje­go­vom su­sre­tu sa Ce­ti­njem, gdje je ostao za­pam­ćen kao go­spo­din pro­fe­sor.
Na kra­ju, pu­bli­ci se obra­tio i Ko­jić, ko­ji se na­ša­lio, re­kav­ši da bi vo­lio da i on upo­zna tog Ko­ji­ća o ko­me je to­li­ko li­je­pog čuo ove ve­če­ri, do­da­ju­ći da se na­da da će se i da­lje na­sta­vi­ti do­bra sa­rad­nja iz­me­đu Ki­kin­de i Ce­ti­nja.
Pu­bli­ci su se obra­ti­li i di­rek­tor CSUCG Ne­nad Šo­škić i Dra­žen Pe­trić, ko­ji je gra­fič­ki ob­li­ko­vao iz­gled mo­no­gra­fi­je.Ž.J.