No­va zbir­ka pri­ča Lji­lja­ne Đur­đić „Sil­va Ju­go­so­ven­ka” ob­ja­vlje­na je ne­dav­no kao iz­da­nje be­o­grad­ske „Ago­re”. U nje­noj no­voj zbir­ci na­la­zi se osam pri­ča, ne­ko­li­ko sli­ka iz ži­vo­ta, ka­ko pi­šu kri­ti­ča­ri, do­da­ju­ći da u ovoj pro­zi Đur­đi­će­ve „do­mi­ni­ra upra­vo re­a­li­stič­ka per­spek­ti­va s fo­ku­som na zbi­lju, bez uljep­ša­va­nja”.
- Na zbi­je­nom pro­sto­ru u ba­nal­noj ko­lo­te­či­ni autor­ka uspi­je­va da uhva­ti ono zna­čaj­no, ka­ko lič­no ta­ko i uni­ver­zal­no. Krat­ka pro­za po­ka­zu­je se kao po­god­na for­ma ko­ja omo­gu­ća­va ka­rak­te­ri­za­ci­ju li­ko­va u oštrim po­kre­ti­ma. Uz do­mi­na­ci­ju fe­mi­ni­nog ugla po­sma­tra­nja, bi­lo kroz pri­po­vi­je­da­nje u žen­skom li­cu, bi­lo kroz ni­za­nje sud­bi­na raz­li­či­tih ju­na­ki­nja, ova zbir­ka pri­stu­pa sva­ko­dnev­nim te­ma­ma isto­vre­me­no za­ba­vlja­ju­ći či­ta­o­ca ne­po­sred­nim, raz­go­vor­nim je­zi­kom ali i na­gna­ju­ći ga na raz­mi­šlja­nje po­vo­dom te­ških si­tu­a­ci­ja – pi­še kri­ti­ka.
Ta­ko je u na­slov­noj pri­či „Sil­ve Ju­go­slo­ven­ke” u fo­ku­su njen kon­tro­verz­ni lju­bav­ni ži­vot, a pri­ka­zan je iz ugla dje­ča­ka. U „Fran­cu­skom tri­ju” autor­ka pri­ča či­ta­o­cu u vi­du i-mejl pre­pi­ske, dok je u „Brat­skoj lju­ba­vi” Đur­đi­će­va pro­go­vo­ri­la kroz lik pri­ja­te­lji­ce o in­ce­stu­o­znoj lju­ba­vi Ma­nje. Đur­đi­će­va, na­vo­di kri­ti­ka, is­ti­ca­njem in­ci­den­ta po­seb­no na­gla­ša­va tri­vi­jal­nost za­ča­ra­nog kru­ga jed­no­lič­ne eg­zi­sten­ci­je iz ko­je nas mo­že po­mje­ri­ti je­di­no ne­ka­kav eks­ces, ali tek na tre­nu­tak, dok tra­je šok. Pro­mi­šlja­nje o po­zi­ci­ji že­ne u sa­vre­me­nom dru­štvu pre­ci­zno osli­ka­va­ju pri­če „Sla­va i hva­la”, gdje Mi­la, me­di­cin­ska se­stra sa te­žnjom da po­sta­ne afir­mi­sa­ni pi­sac, tra­ga za sop­stve­nim iden­ti­te­tom u mo­ru pro­pi­sa­nog be­smi­sla, kao i u pi­či „Pa­ste­ro­va 2”, gdje ju­na­ki­nja za­vr­ša­va u du­šev­noj bol­ni­ci usljed pro­ci­je­pa lič­no­sti zbog ne­sreć­nih okol­no­sti i na­met­nu­tih dru­štve­nih ste­ga.
Do­mi­nan­tan, ma­sku­lin stva­ra­lač­ki prin­cip što, za­o­ku­pljen uz­vi­še­nim te­ma­ma, pre­va­zi­la­zi sva op­šta mje­sta na­šeg okru­že­nja, u pri­či „Umet­ni­ko­va za­o­stav­šti­na” pri­ka­zan je ka­ko gu­ši žen­sku per­spek­ti­vu ko­ja se ni­kud ne mo­že ma­ći, za­ro­blje­na skulp­tu­ra­ma iz­va­ja­na mu­škom ru­kom. Ipak, su­če­lja­va­ju­ći se sa naj­zna­čaj­ni­jim srp­skim pi­sci­ma, autor­ka u pri­ča­ma „Pi­sac u no­vem­bru” i „Pre po­vrat­ka” pro­na­la­zi sop­stve­ni put fo­ku­si­ra­ju­ći se upra­vo na tri­vi­jal­no­sti ko­je se pre­ćut­ku­ju ali ko­je su u ži­vo­tu pu­nom kli­šea uvek pri­sut­ne.
- Zbir­ka „Sil­va Ju­go­slo­ven­ka” obi­lu­je na­ra­tiv­nim stra­te­gi­ja­ma dok se stvar­nost pro­na­la­zi u vr­ca­vom je­zi­ku ne­na­me­tlji­vog hu­mo­ra. Pa­žnja se usmje­ra­va ka uobi­ča­je­nim si­tu­a­ci­ja­ma, uz du­bo­ko po­zna­va­nje ljud­ske psi­he. Knji­žev­nost Lji­lja­ne Đur­đić iz­dva­ja se osje­ća­jem za de­talj i hra­bro­šću da se is­tak­nu čo­vje­ko­ve sla­bo­sti. A sa­mim tim i stva­ri na­zo­vu nji­ho­vim ime­nom – is­ti­če kri­ti­ka
Ž.J.


Od pri­če i pje­sme do bre­vi­ja­ra

„Iz­mi­šlja­nje sve­to­va i lju­di me­ni ne po­ma­že”, pi­še Lji­lja­na Đur­đić, je­dan od naj­ja­čih gla­so­va sa­vre­me­ne srp­ske pro­ze, ro­đe­na u Be­o­gra­du 1946. Di­plo­mi­ra­la je na Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du, gru­pa za Svjet­sku knji­žev­nost. Ob­ja­vi­la je zbir­ke po­e­zi­je: „Šved­ska gim­na­sti­ka” (1977), „Ogled dal­ma­tin­skog bi­lja i dru­gi pre­de­li” (1980), „Pre­o­bi­lje/Nu­la” (1991); zbir­ke pri­po­vje­da­ka: „Ka­ko sam lju­bi­la Fran­ca Ka­spa­ra” (1986); „Sli­ke iz pret­hod­nog ži­vo­ta” (1997) i „Sta­di­jum ogle­da­la” (2004); „Svi na kra­ju ka­žu ma­ma” (2009, 2010, na­gra­da „Ste­van Sre­mac”); ob­ja­vi­la je i zbir­ke ese­ja „Be­o­grad by my mind” (1995) i „Nek crk­ne svet” (2012), eks­pe­ri­men­tal­ni ko­lumn-ro­man „Udri kra­vi­cu” (2001), hro­ni­ku tran­zi­ci­o­ne Sr­bi­je „Pre­svla­če­nje No 5102000” (2003), kao i bre­vi­jar „Fool Me­mo­ri­es” (2004). Ži­vi u Be­o­gra­du.