Sti­ca­njem sta­tu­sa slo­bod­nog umjet­ni­ka Ra­do­ji­ca Stan­ko­vić je pod­vu­kao cr­tu pod svoj do­sa­da­šnji rad. Tri de­ce­ni­je na sce­ni, pred ma­lom i ve­li­kom pu­bli­kom, na­u­či­le su ga da do­đe vri­je­me ka­da tre­ba okre­nu­ti no­vi list. Ka­že, to je i uči­nio, po­sve­tio se svo­jim pr­vim lju­ba­vi­ma – mu­zi­ci i pi­sa­nju, rod­nom Nik­ši­ću. Iako je sla­vu ste­kao kao Šan­ta Pan­ta – maj­stor sto za­na­ta, Ra­do­ji­ca je naj­pri­je bio front­men mu­zič­kog sa­sta­va „Lu­na”, sa­da dav­ne 1987. go­di­ne. Tih go­di­na je ob­ja­vio dvi­je zbir­ke po­e­zi­je „Da si ov­dje dra­ga mo­ja ma­ti”, „Lju­bav kod stri­ko­ve ka­fa­ne”, i bio za­stu­pljen u zbir­ci „Zvi­je­zde na dla­nu” ko­ju je štam­pa­la Uni­ver­zi­tet­ska reč iz Be­o­gra­da. Lju­bav pre­ma pi­sa­noj ri­je­či ti­ho­va­la je u nje­mu sve ove go­di­ne. I on­da, kao i sve što se si­lom po­ti­sku­je, ugra­bi tren kad će is­pli­va­ti...
– Za­vr­ša­vam ro­man „Pe­ći­na”. Me­đu „sti­je­ne” ove pri­če za­šao sam još pri­je ne­ko­li­ko go­di­na. Sa tih sti­je­na, baš kao i moj ju­nak, či­tao sam dub­oke emocije, lju­bav, pat­nju, ali i pre­i­spi­ti­va­nje ko­je je do­ve­lo do is­cje­lje­nja mog ju­na­ka. Gra­dio sam pri­ču i ona je gra­di­la me­ne. Tru­dio sam se da u nju uzi­dam naj­vred­ni­je tra­di­ci­o­nal­ne vri­jed­no­sti, va­žnost oču­va­nja po­ro­di­ce i zdra­vog dru­štva – is­pri­čao nam je Stan­ko­vić.
U iš­če­ki­va­nju štam­pa­nja svog pr­vog ro­ma­na on ne sje­di skr­šte­nih ru­ku, već su mu ru­ke pu­ne po­sla. Na­pi­sao je tekst i mu­zi­ku za „Sa­o­bra­ćaj­nu sla­ga­li­cu”. Ovaj edu­ka­tiv­no-za­bav­ni igro­kaz upo­zna­će nas sa no­vim Šan­ta Pan­tom, je­din­stve­nog imi­dža.
– Ima­ću „neo­ri­gi­nal­nu” po­li­cij­sku uni­for­mu. Moj za­da­tak je da ma­li­ša­ne od tri, pa sve do 12 go­di­na učim va­žnim sa­o­bra­ćaj­nim pro­pi­si­ma. Ova pred­sta­va je te­mom pri­la­go­đe­na na­stav­nom gra­di­vu iz sa­o­bra­ćaj­nog obra­zo­va­nja. Dje­ca, na­ro­či­to ona naj­ma­nja, tre­ba kroz igru da za­vo­le sa­o­bra­ćaj­ca, a ne da ga se pla­še. Od­no­sno, ro­di­te­lji u ne­do­stat­ku lič­nog auto­ri­te­ta ne­ri­jet­ko dje­ci pri­je­te po­li­ci­jom i otu­da nji­hov strah. Za­to će­mo raz­vi­ja­ti lju­bav, po­vje­re­nje i uči­ti i ovom pri­li­kom o va­žnim stva­ri­ma – na­ja­vio je Ra­do­ji­ca. No­vi ko­stim je kre­i­ra­la Gor­da­na Ćet­ko­vić ko­ja je sa­ra­đi­va­la i na osmi­šlja­va­nju sce­no­gra­fi­je. Stan­ko­vić pot­pi­su­je tekst i mu­zi­ku za pred­sta­vu, a aran­žman je ura­dio Bo­jan Do­bri­lo­vić. Isto­vre­me­no, u Do­bri­lo­vi­će­vom stu­di­ju, Ra­do­ji­ca sni­ma i osam nu­me­ra za mu­zič­ki al­bum na­mi­je­njen od­ra­sli­ma.
– Na al­bu­mu će bi­ti dvi­je ro­ken­rol ba­la­de i šest kom­po­zi­ci­ja u hard rok sti­lu. Če­ti­ri su mo­je auto­r­ske nu­me­re, a če­ti­ri su ob­ra­de. Kom­po­zi­ci­ju „Ni­kad vi­še ti i ja” već smo pu­šta­li u ne­kim lo­ka­li­ma i ve­o­ma sam za­do­vo­ljan re­ak­ci­jom pu­bli­ke. Ura­di­će­mo i spot za ovu pje­smu. Ob­ra­dio sam nu­me­ru po­zna­te nik­šić­ke gru­pe „Osma si­la”, po ide­ji auto­ra Di­mi­tri­ja Mi­ća Mak­si­ća. Vje­ru­jem da će se slu­ša­o­ci­ma do­pa­sti i osta­le pje­sme sa al­bu­ma ko­ji bi tre­ba­lo da bu­de na tr­ži­štu do kra­ja mar­ta – is­pri­čao je Ra­do­ji­ca.
Sa­zna­je­mo da su me­đu nje­go­vim adu­ti­ma i ob­ra­da pje­sme gru­pe „Te­ška in­du­stri­ja”, po tek­stu i mu­zi­ci Ga­bo­ra Len­đe­la, kao i „Po­li­mlje” Vi­ta Ni­ko­li­ća za ko­ju je sam ura­dio mu­zi­ku.
Ra­do­ji­ca Stan­ko­vić, ali­jas Šan­ta Pan­ta u pre­go­vo­ri­ma je sa nik­šić­kim Se­kre­ta­ri­ja­tom za kul­tu­ru da od­i­gra dvi­je pred­sta­ve. Uvi­jek se oda­zi­va hu­ma­ni­tar­nim ak­ci­ja­ma za po­dr­šku oso­ba­ma ko­ji­ma je po­moć naj­po­treb­ni­ja. Raz­go­vor za­klju­ču­je­mo kon­sta­ta­ci­jom da Nik­šić ko­nač­no ima svo­ju sce­nu, pa ima i pri­li­ku da oku­pi i po­pu­la­ri­še stva­ra­la­štvo pr­ven­stve­no svo­jih umjet­ni­ka.
R.K.