Sti­ho­vi­ma pje­sme Ja­ne Ra­di­če­vić po­če­lo je knji­žev­no ve­če u Do­de­stu po­sve­će­no pred­sta­vlja­nju zbor­ni­ka ra­do­va „Ili je već ne­ko to is­pla­ni­rao...”. U knji­zi su pje­sme i krat­ke pri­če 18 mla­dih auto­ra oku­plje­nih u Fo­rum mla­dih pi­sa­ca KIC-a „Bu­do To­mo­vić”, 16 pje­sni­ka i dvo­je pro­za­i­sta. I kao što je i po­če­lo, ve­če je i za­vr­ši­lo po­e­zi­jom mla­dih i za­i­sta ta­len­to­va­nih pje­sni­ka, sti­ho­vi­ma ko­ji­ma bi se mo­gao na­ći i za­jed­nič­ki ime­ni­telj. Je­dan od njih je mla­dost i en­tu­zi­ja­zam ko­ji po­ka­zu­ju ka­da je u pi­ta­nju po­e­zi­ja i njen zna­čaj ne sa­mo ka­da je umjet­nost ili kul­tu­ra u pi­ta­nju, već i je­dan, iako ra­zno­bo­jan, za­jed­nič­ki (pro)glas. Jer, iz sve­ga što je pu­bli­ka ču­la uvi­jek se ogla­ša­vao i sna­žan, ne­skri­ven bunt pro­tiv ono­ga što ih okru­žu­je, a ko­ji je opet na­gla­še­no in­ti­mi­stič­ki, lič­ni. Čak iako glas mla­dih pje­sni­ka ne­ma oči­gled­nu, ja­snu cr­tu kri­ti­ke dru­štve­nog ka­rak­te­ra, on i kroz taj lič­ni, pri­lič­no mrač­ni po­gled, pro­go­va­ra o sta­nju dru­štva u ko­je su mla­di svo­jom ili ne­či­jom tu­đom vo­ljom ba­če­ni da bi­va­ju. Ovo je, ina­če, već dru­gi zbor­nik ra­do­va Fo­ru­ma mla­dih pi­sa­ca, a iz­da­vač im je KIC „Bu­do To­mo­vić”.
Pu­bli­ka je po­red sti­ho­va Ra­di­če­vi­će­ve ču­la i ver­se Je­le­ne Đu­ro­vić, Mi­le­ne Ra­de­vić, Alek­se Đu­rič­ko­vi­ća, Iri­ne La­kić, Ma­ri­je Ve­sko­vić, Mi­la­na Mi­tro­vi­ća, Ane Spa­hić, Ni­ko­le Ćor­ca, Mar­ka Sta­noj­kov­skog, An­đe­le Ma­ta­no­vić, Bar­ba­re De­lać, Lu­ke Bo­lje­vi­ća, Sa­nje Ra­ko­vić, Bo­ja­ne Ma­raš i Ma­ri­je Vla­o­vić. Pro­zu Na­ta­še Gu­delj i Ale­na Dr­plja­ni­na ni­je ču­la jer su obo­je bi­li spri­je­če­ni da pri­su­stvu­ju ve­če­ri zbog oba­ve­za na fa­kul­te­ti­ma ko­je stu­di­ra­ju u ino­stran­stvu.
Re­cen­zent­ki­nja i ured­ni­ca knji­ge, uni­ver­zi­tet­ska pro­fe­sor­ka Je­le­na Kne­že­vić, ko­ja je uklju­če­na i u rad s mla­dim lju­di­ma u Fo­ru­mu, is­ti­če da je bi­lo pri­lič­no te­ško od­ra­di­ti ovaj po­sao, upra­vo zbog ove dvo­stru­ke ulo­ge. Po­seb­no na­gla­ša­va pi­ta­nje od­go­vor­no­sti pre­ma mla­dim lju­di­ma, „umjet­ni­ci­ma u na­sta­ja­nju”, na­ro­či­to po pi­ta­nju knji­žev­nih stan­dar­da.
– Ključ­na ri­ječ za Fo­rum je raz­voj, iz­ra­sta­nje, nad­ra­sta­nje. Mla­di lju­di, ko­ji su zbog svo­jih go­di­na u pro­ce­su raz­vo­ja, raz­vi­ja­ju se i kao umjet­ni­ci, a za svoj lič­ni iz­raz iza­bra­li su umjet­nič­ki iz­raz – ka­že Kne­že­vi­će­va. Do­da­je da su nji­ho­va oku­plja­nja plat­for­ma na ko­joj ne sa­mo da se pi­še i či­ta sop­stve­na po­e­zi­ja već i mje­sto po­le­mi­ke i pri­če o knji­žev­no­sti uop­šte, a ko­jim po Kne­že­vi­će­voj, iz­u­zet­no umje­šno ru­ko­vo­di Va­len­ti­na Kne­že­vić, ured­ni­ca in­for­ma­tiv­no-edu­ka­tiv­nog pro­gra­ma KIC-a. Po­seb­no je po­hva­li­la ide­ju Va­len­ti­ne Kne­že­vić o po­et­skom te­a­tru, a ko­ja je iz­u­zet­no do­bro pri­hva­će­na i van KIC-a, na fe­sti­va­li­ma, gdje su ovi mla­di lju­di svo­ju po­e­zi­ju pri­ka­za­li na dru­ga­či­ji na­čin.
– Ka­da po­e­zi­ja ko­ja poč­ne da pje­va sa­ma o se­bi, on­da je auto­ra ko­ji je do­šao do svi­je­sti o to­me da je pje­snik, i ko­ji je do­šao do svi­je­sti da knji­žev­nost ima ili mo­že ima­ti ne­ku moć. Po­e­zi­ja ko­ja je do­šla do se­be i te­ma­ti­zu­je se­be je si­gur­no zre­la po­e­zi­ja ko­ja oda­je osvi­je­šće­nu pje­snič­ku lič­nost – ocje­nju­je Je­le­na Kne­že­vić. Ona do­da­je da je ri­ječ o mla­dim pje­sni­ci­ma ko­ji vje­ru­ju u moć po­e­zi­je da mi­je­nja.
O knji­zi je go­vo­rio i no­vi­nar Va­nja Ko­va­če­vić, is­ti­ču­ći da je ri­ječ o zbir­ci po­e­zi­je ko­ja do­ti­če či­ta­o­ce, a ko­ja je pod­sti­caj­no hra­bra, kao i mla­dost.
Ve­če je mo­de­ri­ra­la Va­len­ti­na Kne­že­vić, a u ime Fo­ru­ma svo­ja is­ku­stva s pu­bli­kom po­di­je­li­li su Ni­ko­la Ćo­rac i Bar­ba­ra De­lać.
Li­kov­ni ured­nik zbir­ke je Su­za­na Pa­jo­vić.
Ž.J.