Pod­go­rič­ki Sa­bor­ni hram Hri­sto­vog vas­kr­se­nja proslavio je ju­če tre­ću go­di­nu osve­šta­nja, ujed­no i hra­mov­sku sla­vu, a Sve­tu ar­hi­je­rej­sku li­tur­gi­ju slu­žio je mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je sa sve­šten­stvom.
- Bog je to­li­ko za­vo­lio ovaj svi­jet da je Si­na svo­ga je­di­no­rod­nog dao, da sva­ki ko­ji u nje­ga vje­ru­je, ne po­gi­ne, ne­go ima ži­vot vječ­ni. Je­di­no­rod­ni Sin Bo­ži­ji ko­ji je u na­ruč­ju Bo­ga Oca, ja­vlja­ju­ći se i ro­div­ši se od Pre­sve­te Dje­ve, ot­krio je tu sve­tu i ne­iz­re­ci­vu taj­nu, taj­nu o Bo­gu kao onom ko­ji je ju­nak, o Bo­gu lju­ba­vi. Lju­bav ni­je ne­ka ljud­ska emo­ci­ja, pri­vlač­nost me­đu lju­di­ma, ili ne­ka pri­vlač­nost čo­vje­ka sa tvo­re­vi­nom bo­ži­jom, sa ko­jom čo­vjek op­šti ili ži­vi. Lju­bav je naj­du­blja isti­na sve­ga vi­dlji­vog i ne­vi­dlji­vog jer je ta lju­bav vječ­na. Ta lju­bav je ugra­đe­na u sve­u­kup­nu bo­žan­sku tvo­re­vi­nu. Po­seb­no čo­vjek po­sto­ji i mo­že da op­sta­ne za­to što po­sto­ji ta si­la bo­žan­ska ko­ja je ugra­đe­na u bo­žan­sku tvo­re­vi­nu od naj­ma­njeg do naj­ve­ćeg bi­ća, od ato­ma do sa­zvi­je­žđa – ka­zao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je u be­sje­di. On je do­dao da su drev­ni He­le­ni go­vo­ri­li da po­sto­ji sim­pa­ti­ja upra­vo ta si­la bo­žan­ske do­bro­te i mu­dro­sti na ko­joj po­či­va bo­žan­ska tvo­re­vi­na.
- Čo­vjek, kao naj­sa­vr­še­ni­je bi­će ko­ga je Bog stvo­rio, ta­ko­đe je po to­me sa­vr­šen što u se­bi no­si svje­do­čan­stvo Bo­ga kao lju­ba­vi, stvo­ren po li­ku Bo­ži­jem. Da­nas pro­sla­vlja­mo Hri­sto­vo vas­kr­se­nje, kao i sva­ke ne­dje­lje, u ovom hra­mu ko­ji je i po­sve­ćen Hri­sto­vom vas­kr­se­nju. To je naj­sa­vr­še­ni­je svje­do­čan­stvo Bo­ga kao lju­ba­vi. Bog i žr­tvu­je se­be bez ostat­ka za čo­vje­ka, jer ne­ma ve­će lju­ba­vi od one da ne­ko ži­vot svoj žr­tvu­je za bli­žnje. Tu za­po­vi­jest da­je Go­spod na­ma lju­di­ma, ali tek on­da ka­da je i sam is­pu­nio tu za­po­vi­jest, ka­da je sam se­be ot­krio kao lju­bav – ka­zao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je. Do­da­ju­ći da je Bog lju­bav i da ko u Bo­gu pre­bi­va u lju­ba­vi pre­bi­va, vla­di­ka ka­že:
- Onaj ko­ji ka­že da vo­li Bo­ga ko­ga ne vi­di, a mr­zi bli­žnje­ga svo­ga, la­ža je i ne­ma u nje­mu isti­ne. Ka­ko mo­že vo­lje­ti ono­ga ko­ga ne vi­di, a mr­zi­ti ono­ga ko­ga vi­di, a ko­ji je sli­ka i pri­li­ka ži­vo­ga Bo­ga? – ka­zao je Am­fi­lo­hi­je. Is­ta­kao je da po­sto­ji i lju­bav pre­ma Bo­gu ko­ja je la­žna.
- Ima­ju la­žni bo­go­vi ko­ji­ma lju­di slu­že, ali oni ni­je­su istin­ski, pra­vi Bog. Mi go­vo­ri­mo o lju­ba­vi jed­nih pre­ma dru­gi­ma, ali če­sto ta lju­bav ko­ju upra­žnja­va­mo ni­je istin­ska i pra­va, ne­go ono što je ob­ma­na i pre­va­ra. Ona je po­hot oči­ju i gor­dost ži­vo­ta. Istin­ska i pra­va lju­bav pre­ma Bo­gu i bli­žnji­ma je da­nas oskr­na­vlje­na i za­ga­đe­na, pa se za lju­bav pro­gla­sio blud, blud­ni od­nos i pre­ma Bo­gu i jed­nih pre­ma dru­gi­ma, na­ro­či­to iz­me­đu mu­škar­ca i že­ne. Ni­je to lju­bav, već skr­na­vlje­nje lju­ba­vi. Za­što se na vjen­ča­nju mla­da obla­či u bi­je­le ha­lji­ne? Če­ga su one sim­bol? Či­sto­te i cje­lo­mu­dre­no­sti mla­de ko­ja ula­zi u sve­ti­nju bra­ka! A ko­ja je da­nas mla­da ko­ja ula­zi cje­lo­mu­dre­na, neo­skr­na­vlje­na, tje­le­sno i du­hov­no? I ko­ji je mla­dić onaj ko­ji da­nas ula­zi neo­skr­na­vljen, ne­is­tr­o­šen u sve­ti­nju bra­ka? Za­što se ču­di­te što da­nas ima to­li­ko če­do­mor­sta­va, a to je mr­žnja i pro­tiv Bo­ga kao lju­ba­vi i pro­tiv ra­đa­nja. Ubi­ti di­je­te na­kon za­če­ća je­ste če­do­mor­stvo, iako se na­zi­va abor­tus, da bi se sa­krio taj zlo­čin pre­ma sve­ti­nji ži­vo­ta. Če­do­mor­stvo je če­do­mor­stvo, ma kad ga ubi­li – ka­zao je mi­tro­po­lit. On se osvr­nuo i na broj­ne raz­vo­de bra­ko­va, is­ti­ču­ći da to ni­je bi­la istin­ska i pra­va lju­bav, te da je to obe­ća­nje vjer­no­sti bi­lo la­žno.
- Ni­ka­da po­ro­di­ca u isto­ri­ji čo­vje­čan­stva ni­je bi­la ugro­že­ni­ja ne­go da­nas. I da bu­de još naj­go­re, to je naj­vi­še u hri­šćan­skim na­ro­di­ma. Oskr­na­vlje­na je po­ro­di­ca i on­da se ču­di­mo što ne mo­gu maj­ke da ra­đa­ju dje­cu, što dje­ca osta­ju ras­po­lu­će­na raz­vo­di­ma... Ni­je ni ču­do što ta dje­ca na­sta­vlja­ju pu­tem svo­jih ro­di­te­lja, uzi­ma­ju dro­gu, a psi­hi­ja­tri­je su pu­ne te dje­ce i tih i ta­kvih ro­di­te­lja, jer je la­žna lju­bav pro­gla­še­na za pra­vu lju­bav i po­ga­že­na sve­ti­nja lju­ba­vi i bo­žan­ske isti­ne. Ne mo­že blud­nik ući u car­stvo ne­be­sko – ka­zao je mi­tro­po­lit.
Na­kon li­tur­gi­je broj­ni vjer­ni­ci su se pri­če­sti­li. A, ka­ko je ovo hra­mov­ska sla­va Sa­bor­nog hra­ma pre­sje­čen je i slav­ski ko­lač. Pro­šle go­di­ne do­ma­ćin sla­ve bio je Mi­o­mir Mr­va­lje­vić, a od nje­ga je ove go­di­ne dio slav­skog ko­la­ča pre­u­zeo Ri­sto Dre­ka­lo­vić. Ujed­no, ovim či­nom oba­ve­zao se da na­red­ne go­di­ne on bu­de kum sla­ve Sa­bor­nog hra­ma Hri­sto­vog vas­kr­se­nja.
Hram je osve­štan u go­di­ni ka­da se pro­sla­vlja­lo 1.700 go­di­na od do­no­še­nja Mi­lan­skog edik­ta, ak­ta ko­jim je hri­šća­ni­ma omo­gu­će­no slo­bod­no is­po­vi­je­da­nje vje­re, i sim­bo­lič­no je po­tvr­đe­na ka­da su pr­vo­je­rar­si pu­sti­li da slo­bod­no le­te bi­je­le go­lu­bi­ce, sim­bo­li slo­bod­nog Du­ha Sve­to­ga. Ali, i či­nom sa­đe­nja mla­di­ca ma­sli­na, sim­bo­la du­go­vječ­no­sti, plod­no­sti, bo­gat­stva, kao i ci­vi­li­zo­va­nog svi­je­ta, ko­je i sa­da ukra­ša­va­ju oko­li­nu pod­go­rič­kog hra­ma.
A.Ć.


Tak­mi­če­nje za do­bro svih

- Mi smo ovih da­na u iz­bo­ri­ma, i do­bro je da se bi­ra­ju i da se tak­mi­če lju­di, ne za se­be i ko­rist svo­ju, ne­go za do­bro na­ro­da, na­pre­dak svih obla­sti čo­vje­ko­vog ži­vo­ta. Sa­mo, ako se to tak­mi­če­nje od­vi­ja u mr­žnji ne­ma tu bla­go­slo­va ni oni­ma ko­ji se tak­mi­če, ni oni­ma za ko­je se tak­mi­če. Ako se to tak­mi­če­nje od­vi­ja u že­lji da onaj ko­ji se tak­mi­či za se­be sti­če i is­ko­ri­sti vlast da bi pu­nio svo­je dže­po­ve i ži­vio u blu­du i pre­lju­bi oti­ma­ju­ći od dru­gih, ni­je to pra­vo, istin­sko tak­mi­če­nje. Istin­sko je tak­mi­če­nje u vr­li­ni, u pod­vi­gu, u žr­tvi, u lju­ba­vi – ka­zao je mi­tro­po­lit.