Di­plo­mi­ra­ni po­li­ti­ko­log Zo­ri­ca Crn­če­vić, se­kre­tar je Op­štin­ske or­ga­ni­za­ci­je Cr­ve­nog kr­sta Bar. Pro­fe­si­o­nal­no je u ovoj hu­ma­ni­tar­noj po­ro­di­ci vi­še od 18 go­di­na. Ka­ko sa­ma ka­že, hu­ma­ni­tar­ni rad je va­žan i slo­žen po­sao, a za nju je pri­je sve­ga na­čin ži­vo­ta.
– Svo­je naj­va­žni­je lek­ci­je o od­no­su pre­ma čo­vje­ku na­u­či­la sam u po­ro­di­ci i sma­tram da me ovaj po­sao is­pu­nja­va, či­ni bo­ljim čo­vje­kom. Moj po­sao se ne ra­di, već ži­vi. Rad u Cr­ve­nom kr­stu zah­ti­je­va ogrom­nu od­go­vor­nost, sna­gu lič­no­sti, lju­bav pre­ma lju­di­ma i ne­se­bič­nost - ka­že Zo­ri­ca.
Njen rad i za­la­ga­nje naj­bo­lje se vi­di kroz po­moć naj­o­se­tlji­vi­jim ka­te­go­ri­ja­ma na­šeg dru­štva. Kroz rad sa sta­rim li­ci­ma, in­va­li­di­ma, sa­mo­hra­nim maj­ka­ma, bes­kuć­ni­ci­ma, po­ro­di­ca­ma ko­je se na­la­ze u te­škoj ma­te­ri­jal­noj si­tu­a­ci­ji i dru­gim li­ci­ma ko­je ži­vot vo­di pre­ma Cr­ve­nom kr­stu po­ka­zu­je sa­o­sje­ćaj­nost, po­što­va­nje lič­no­sti, str­plje­nje, umi­je­će slu­ša­nja, bla­gost i ve­li­ko ra­zu­mi­je­va­nje.
– Vo­lim da raz­go­va­ram sa lju­di­ma i ni­ka­da ne mje­rim vri­je­me. Ob­i­šla sam mno­ge do­mo­ve u bar­skoj op­šti­ni u ko­je se ri­jet­ko ula­zi. Ni­jed­na ku­ća ni­je mi bi­la da­le­ko, a sva­ki dom sam do­ži­vje­la kao pa­la­tu. Pu­no sam na­u­či­la od svo­jih ko­le­ga i svo­jih vo­lon­te­ra, a od svo­jih ko­ri­sni­ka sam na­u­či­la ka­ko se us­prav­no ži­vi i ka­da je te­ško - ka­že ova skrom­na hu­ma­ni­tar­ka ko­joj je po­klon, kom­plet knji­ga „Dje­la kra­lja Ni­ko­le”, uru­čio Bla­žo Živ­ko­vić, re­fe­rent mar­ken­tin­ga „Da­na” u Ba­ru.
Ra­di­la je sa iz­bje­glim li­ci­ma iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i Hr­vat­ske, kao i ra­se­lje­nim li­ci­ma sa Ko­so­va i Me­to­hi­je, ko­ji su do­ni­je­li u grad pod Ru­mi­jom sa­mo te­šku ljud­sku sud­bi­nu i sje­ća­nje kao je­di­nu imo­vi­nu.
- Nji­ho­ve po­tre­be su bi­le ve­li­ke, a ma­te­ri­jal­na po­moć ne­do­volj­na, ali su u me­ni uvi­jek mo­gli da pre­po­zna­ju ne­ko­ga sa kim mo­gu da raz­go­va­ra­ju, ko ih ra­zu­mi­je i po­štu­je. Ta­kav od­nos imam pre­ma svim li­ci­ma ko­ja za­ku­ca­ju na vra­ta Cr­ve­nog kr­sta. Go­to­vo svi lju­di ko­ji do­la­ze u Cr­ve­ni krst su preosjetljivi, želj­ni pa­žnje, ra­zu­mje­va­nja, a po­seb­no po­što­va­nja - ka­že ona.
U sa­rad­nji sa svo­jim sa­rad­ni­ci­ma, vo­lon­te­ri­ma i Cr­ve­nim kr­stom Cr­ne Go­re una­pri­je­di­la je mno­ge pr­o­gra­me ko­ji su po­bolj­ša­li po­lo­žaj sta­rih li­ca i nji­hov ži­vot uči­ni­li ljep­šim. Po­seb­no je pri­vr­že­na vo­lon­te­ri­ma, jer su oni ve­li­ki ka­pi­tal do­bro­čin­stva.
- Oba­ve­za Cr­ve­nog kr­sta je da ši­ri hu­ma­ni­tar­ne vri­jed­no­sti i da uči mla­de lju­de hu­ma­ni­tar­nom po­na­ša­nju. Sto­ga je i mo­ja že­lja da što vi­še pro­gra­ma Cr­ve­nog kr­sta uđe u ško­le, ka­ko bi dje­ca od ma­le­na pre­po­zna­la pra­ve ži­vot­ne vri­jed­no­sti i po nji­ma ži­vje­li - ka­že Crn­če­vi­će­va.
Sa­rad­ni­ci i vo­lon­te­ri Op­štin­ske or­ga­ni­za­ci­je Cr­ve­nog kr­sta Bar opi­su­ju je kao pra­ved­nu i bor­be­nu že­nu, ko­ja se ne po­vla­či pred pro­ble­mi­ma, že­nu sa čvr­stim sta­vom, otvo­re­nu za no­ve ide­je, a isto­vre­me­no sa­o­sje­ćaj­nu, do­bro­na­mjer­nu, skrom­nu i sa lju­ba­vi na­pre­tek.
- Pri­ča o hu­ma­no­sti ne pri­pa­da jed­nom čo­vje­ku. To je pri­ča o sto­ti­na­ma do­bro­či­ni­te­lja na­še­ga gra­da ko­ji su da­li svoj do­pri­nos za pra­ve vri­jed­no­sti. Mo­ram is­ta­ći da ra­di u naj­ljep­šoj i naj­ma­sov­ni­joj hu­ma­ni­tar­noj or­ga­ni­za­ci­ji, ko­ja u Cr­noj Go­ri po­sto­ji pre­ko 141 go­di­nu. Na­ša že­lja je da ne po­sto­je lju­di bez adre­se, da čo­vjek ni­je sa­mo broj, da ljud­ska po­tre­ba ne iza­zi­va pat­nju i da do­bro nad­vla­da zlo - ka­za­la je Zo­ri­ca Crn­če­vić.D.S