Pa­vi­ći od svo­jih ro­do­na­čel­ni­ka Ra­da i Pa­ve Ja­nju­še­vić po ko­joj su i do­bi­li pre­zi­me, raz­vi­ja­li su se i umno­ža­va­li kroz osam ogra­na­ka. Kroz te ogran­ke su pre­gled­no i pre­zent­no pred­sta­vlje­ni u ge­ne­ra­cij­skom ni­zu i mu­ški i žen­ski čla­no­vi i to tro­ja­ko – tek­stom, ge­ne­a­lo­škim sta­blom sa gra­fi­ko­ni­ma i fo­to­gra­fi­ja­ma, u ,,Ro­do­slo­vu brat­stva Pa­vi­ća”, auto­ra Bra­ni­sla­va R. Pa­vi­ća. Ta­ko su za­in­te­re­so­va­nom či­ta­o­cu po­red po­zna­tih lič­no­sti pre­zen­to­va­ne i one ma­nje po­zna­te i ne­po­zna­te lič­no­sti i to ne sa­mo sa ovih i pro­sto­ra biv­še Ju­go­sla­vi­je, već i sa dru­gih kon­ti­ne­na­ta, po­seb­no Ame­ri­ke gdje su Pa­vi­ći ži­vje­li ili gdje i da­nas ne­ki od njih ži­ve. Sve je ovo ura­đe­no zna­lač­ki i pre­gled­no, ka­zao je prof. dr Živ­ko Đur­ko­vić.
On pri­mje­ću­je da se ovaj ro­do­slov od osta­lih slič­ni­ih raz­li­ku­je po to­me što su od po­čet­ka na­stan­ka brat­stva i mu­ški i žen­ski čla­no­vi pra­će­ni sa krat­kim bi­o­gra­fi­ja­ma.
- Po­tom Pa­vić­ke odi­ve pred­sta­vlje­ne su ne sa­mo, gdje su i za ko­ga uda­te i ko­li­ko ima­ju svog po­ro­da, već je tek­stom i fo­to­gra­fi­ja­ma pred­sta­vlje­no nji­ho­vo po­tom­stvo. On­da uz zna­čaj­ni­je Pa­vi­će pri­ku­plje­no je iz ar­hi­va, li­te­ra­tu­re i tra­di­ci­je zna­čaj­na do­ku­men­ta­ci­ja na osno­vu ko­je se mo­gu pra­vi­ti mo­no­graf­ske stu­di­je o tim lič­no­sti­ma, što bi ta­ko­đe bi­lo po­želj­no.Uz sve to Bra­ni­slav se ni­je za­do­vo­ljio, da se strikt­no ogra­ni­či na is­tra­ži­va­nje svo­ga brat­stva, već su u uvo­du da­ti tek­sto­vi Ob­ra­da i Bran­ka Ko­pri­vi­ce iz ko­jeg se vi­di ka­ko je od to­ga po­zna­tog banj­skog brat­stva na­sta­lo niz brat­sta­va a me­đu nji­ma u Ozri­ni­ći­ma brat­stvo Ja­nju­še­vi­ći, a od nje­ga brat­stvo Pa­vi­ći. Isto ta­ko u uvo­du i u epi­lo­gu knji­ge pri­lo­že­ni su tek­sto­vi op­šteg ka­rak­te­ra u ko­ji­ma se na sim­bo­li­čan na­čin uka­zu­je šta zna­če brat­stve­nič­ki i po­ro­dič­ni ko­ri­je­ni i za­što je nu­žno da se oni zna­ju i po­štu­ju, ka­zao je Đur­ko­vić.
Dra­gu­tin Bu­do No­vo­sel, di­rek­tor štam­pa­ri­je „Obod Ce­ti­nje”, na­gla­sio je da im pred­sta­vlja čast što se u nji­ho­voj pro­duk­ci­ji na­šlo jed­no ova­kvo šti­vo.
- Autor je ura­dio ne­što što ne tr­pi od­la­ga­nje i za­bo­rav. Svi već zna­mo da ono što ni­je za­pi­sa­no kao da se ni­je do­go­di­lo. Pro­šlost ne ci­je­ne i ne vo­le sa­mo oni ko­ji je ne po­zna­ju ili u njoj di­je­la ne­ma­ju. Ni­šta da­nas ne mo­že­mo ura­di­ti, a da se ne za­gle­da­mo u ju­če. Pre­ci su na­ša naj­ve­ća ta­pi­ja – ka­zao je No­vo­sel.
On je is­ta­kao da je ovo brat­stvo za ne­pu­na dva vi­je­ka iz­nje­dri­lo zna­me­ni­te Pa­vi­će kao ju­na­ke, pa­me­ta­re, po­li­ti­ča­re, voj­ne ru­ko­vo­di­o­ce, aka­de­mi­ke, umjet­ni­ke, pi­sce i struč­nja­ke u ra­znim pro­fi­li­ma zna­nja.
Frag­men­te iz knji­ge či­ta­li su Ve­li­zar Ve­jo Ka­sa­li­ca, glu­mac i prof. Vi­o­le­ta Pa­vić, Bra­ni­sla­vo­va kćer­ka, ko­ja je bi­la i me­di­ja­tor ve­če­ri. U umjet­nič­kom di­je­lu pro­gra­ma uče­stvo­va­li su Ste­van Mi­šo Po­po­vić, na­rod­ni gu­slar, Sla­vi­ca Vu­ko­vić, vo­kal­ni so­li­sta i har­mo­ni­kaš Bra­no La­si­ca. L.N.


Za­vjet bu­du­ćim na­ra­šta­ji­ma

Pa­vić je za­hva­lio svi­ma ko­ji su pri­su­stvo­va­li pro­mo­ci­ji, kao i po­što­va­nju ko­je su mu uka­za­li za nje­gov rad.
– Ho­ću da vje­ru­jem da će se u na­šim na­red­nim ge­ne­ra­ci­ja­ma na­ći pre­ga­la­ca sa ve­ćom lju­ba­vlju ko­ji će pro­ši­ri­ti i pro­du­bi­ti ovo is­tra­ži­va­nje, do­pu­ni­ti ga no­vim sa­zna­nji­ma i po­da­ci­ma, i kri­tič­ki se od­ni­je­ti ako do­đe do dru­ga­či­jeg sa­zna­nja. Ovo se po­seb­no od­no­si na po­dat­ke za na­še ro­đa­ke ko­ji ži­ve u Ame­ri­ci i dru­gim dr­ža­va­ma svi­je­ta. Isto ta­ko neo­p­hod­no je osvi­je­tli­ti do kra­ja tvrd­nju Pa­vi­ća iz Va­lje­va da su nam isti ko­ri­je­ni, da su i oni od Pa­ve, što je na­ša oba­ve­za po­seb­na ka­ko bi se na naj­bo­lji na­čin ra­svi­je­tli­la ova enig­ma.