Mla­di re­di­telj iz Be­o­gra­da Vo­ji­slav Ar­sić sva­kom svo­jom pred­sta­vom uz­bur­kao je jav­nost u Sr­bi­ji. Naj­pri­je je osni­vač cen­tra „E8” u okvi­ru pro­jek­ta „Young Man Ini­ti­a­ti­ve”, us­ta­la­sao mu­škio dio Sr­bi­je ko­ma­di­ma „Bu­di mu­ško”, „Mu­škar­či­ne”, ko­ji smo i mi pro­šle go­di­ne ima­li pri­li­ku da vi­di­mo u Pod­go­ri­ci. I tek što se sle­gla pra­ši­na zbog za­bra­ne nje­go­ve pred­sta­ve „Sr­bi­ja: sa­mo­u­bi­stvo na­ci­je” u Zre­nja­ni­nu i Le­skov­cu, opet je us­ta­la­sao jav­no mnje­nje svo­jim či­ta­njem Nu­ši­će­vog „Sum­nji­vog li­ca”, ko­je je iz­ve­de­no na FI­AT-u.
● Va­še no­vo či­ta­nje Nu­ši­će­vog „Sum­nji­vog li­ca” i pri­je pre­mi­je­re na Nu­ši­ći­ja­di uz­bur­ka­lo je du­ho­ve?
- Naj­no­vi­je kod na­šeg „Sum­nji­vog li­ca” je to što smo još na po­čet­ku ra­da usta­no­vi­li da na­ma ni­šta ni­je smi­je­šno. Nu­šić je kao naš naj­ve­ći dram­ski pi­sac, ko­me­di­o­graf, svih ovih go­di­na do­ži­vlja­van kao za­ba­va, pa sam za­to i imao že­lju da ra­dim ovaj nje­gov tekst. On je ne­ko ko tre­ba da nas na­smi­je, da nam uljep­ša ve­če, pa od­gle­da­mo pred­sta­vu, iza­đe­mo na­po­lje i shva­ti­mo da je sve isto kao ne­ka­da. Tu glu­pu fra­zu, „sve je isto k`o ne­ka­da” iz­go­vo­ri­mo, a da ni­smo ni svje­sni šta smo re­kli. Ne po­sta­vi­mo pi­ta­nje ka­ko je mo­gu­će da je to „Sum­nji­vo li­ce” na­pi­sa­no pri­je 130 go­di­na i dan-da­nas ak­tu­el­no, i da je sve isto kao ne­ka­da. Me­ni tu ni­je ni­šta smi­je­šno. Na­pro­tiv. Za­bri­nja­va­ju­će mi je i vr­lo pro­ble­ma­tič­no da se 130 go­di­na ni­smo po­mje­ri­li s mje­sta. I da­lje ima­mo dr­žav­ne či­nov­ni­ke ko­ji se ba­ve ko­rup­ci­jim i cen­zu­rom, a mi uži­va­mo i za­ba­vlja­mo se ti­me. To je mo­je či­ta­nje „Sum­nji­vog li­ca” i zbog to­ga ka­žu da je to do­sad ne­vi­đe­no.
● Na­pra­vi­li ste pred­sta­vu i o Nu­ši­će­vom tek­stu?
- Sud­bi­na ovog Nu­ši­će­vog tek­sta je ne­što što me i te ka­ko uz­ne­mi­ra­va. Nu­šić je u pred­go­vo­ru „Sum­nji­vog li­ca” ob­ja­snio da je ova nje­go­va ko­me­di­ja bi­la pod cen­zu­rom sko­ro če­ti­ri de­ce­ni­je. On je ot­krio da je pu­nih 36 go­di­na „Sum­nji­vo li­ce” ča­mi­lo u fi­o­ci uprav­ni­ka Na­rod­nog po­zo­ri­šta. Čak dva uprav­ni­ka su či­ta­la taj tekst, go­vo­ri­la da je do­bar, ali su mu sa­vje­to­va­li da ga spa­li. Na kra­ju je Nu­šić po­stao upra­vik po­zo­ri­šta i du­ho­vi­to je na­pi­sao da je sam sa so­bom vo­dio di­ja­log da li da „Sum­nji­vo li­ce” vra­ti u fi­o­ku ili ga po­sta­vi na sce­nu. Da­kle, i ta­da i sa­da ima­mo auto­cen­zu­ru, i opet je sve isto kao ne­kad. Kad to sa­gle­da­te u svje­tlu da­na­šnje dru­štve­no-po­li­tič­ke si­tu­a­ci­je, on­da je pi­ta­nje cen­zu­re i auto­cen­zu­re mo­žda da­nas naj­ve­ći pro­blem. Iako je pre­mi­je­ra „Sum­nji­vog li­ca” iz­ve­de­na 1928. go­di­ne, mi­slim da je taj tekst i da­nas cen­zu­ri­san. Ali, na mno­go bru­tal­ni­ji na­čin. Ni­je ga cen­zu­ri­sa­la ni vla­da, ni kralj, već dru­štvo. Sta­vi­li smo ga u lek­ti­ru, a kad mi ne­što sta­vi­mo u lek­ti­ru, on­da se sa tim po­zdra­vi­mo. Ka­že­mo „sta­vio sam te bra­te u lek­ti­ru, i šta mi vi­še da se ba­vi­mo to­bom kad si do­bio ta­kvo mje­sto u knji­žev­no­sti”. A, su­šti­na „Sum­nji­vog li­ca” i sve­ga što je Nu­šić pi­sao je­ste da se stal­no ba­vi­mo ti­me i ana­li­zi­ra­mo.
● Sa čim ste se su­o­či­li ka­da ste ob­ja­sni­li ka­kvo „Sum­nji­vo li­ce” že­li­te da ra­di­te?
- Sa pro­du­cen­ti­ma ni­sam imao pro­ble­ma, jer iza „Mik­ser ha­u­sa” sto­je od­lič­ni lju­di, kao i fe­sti­va­la „Nu­ši­ći­ja­da”, ko­ji po­sta­je moj omi­lje­ni fe­sti­val, zbog to­ga što ti lju­di ima­ju od­li­čan na­čin da spo­je tra­di­ci­ju i mo­der­no. Ali, ni na jed­nom dr­žav­nom kon­kur­su ni­smo do­bi­li ni di­na­ra. Uče­stvo­va­li smo na grad­skom i kon­kur­su Mi­ni­star­stva prav­de i ni­gdje za nas ni­je bi­lo pa­ra. A, ja mi­slim da smo mo­ra­li da po­sta­vi­mo ova­kvo „Sum­nji­vo li­ce”. Ova­kvo či­ta­nje Nu­ši­će­vog tek­sta je za me­ne no­va vri­jed­nost ovog tek­sta. Za­to smo smi­sli­li, ka­ko smo to na­zva­li, do­na­tor­ske kar­te, ko­je su bi­le ma­lo sku­plje od uobi­ča­je­ne po­zo­ri­šne kar­te, i uz no­vac do­na­to­ra, uspje­li da sku­pi­mo za pred­sta­vu. Za­to je ovo Nu­ši­će­vo „Sum­nji­vo dru­štvo” vla­sni­štvo gra­đa­na i dru­štva, a ne po­li­ti­ke.
● Da­kle, ova pred­sta­va je vla­sni­štvo na­ro­da?
- Upra­vo ta­ko. Ne­dav­no mi se do­go­di­lo da je mo­ja pred­sta­va „Cr­ve­na: sa­mo­u­bi­stvo na­ci­je” za­bra­nje­na u Zre­nja­ni­nu i Le­skov­cu. Uprav­ni­ci po­zo­ri­šta su ob­ja­sni­li za­bra­nu iz­go­vo­rom da se u pred­sta­vi „psu­je” Sr­bi­ja. A, „Cr­ve­noj” je ri­ječ o na­ta­li­te­tu i na­si­lju nad že­na­ma. Pa, ka­ko da pri­čam o tim pro­ble­mi­ma a da ne kri­ti­ku­jem Sr­bi­ju, iako je vo­lim naj­vi­še i to ra­dim za­to što je vo­lim. Vo­lim svo­ju ze­mlju, a ne po­li­ti­ča­re, i mi­slim da je naj­ve­ći pa­tri­o­ti­zam kri­ti­ko­va­ti ono što ne va­lja. Mo­je pred­sta­ve su pa­tri­ot­ske! Pri­ti­sak na­ro­da je bio ta­kav da se uprav­nik le­sko­vač­kog po­zo­ri­šta pre­do­mi­slio. I, ta pre­pu­na sa­la u Le­skov­cu po­ka­za­la je da to što do­la­zi sa vr­ha ni­je ono što je na­ro­du po vo­lji.
● Ka­ko je pu­bli­ka re­a­go­va­la na Va­še „Sum­nji­vo li­ce”?
- Re­ak­ci­ja pu­bli­ke mi je naj­va­žni­ja u po­zo­ri­štu. Tu fa­mo­znu ka­tar­zu pr­vi put sam u pra­vom smi­slu ri­je­či do­ži­vio baš s ovom pred­sta­vom. Mo­že­te sko­ro da opi­pa­te zid ko­ji se sru­ši iz­me­đu pu­bli­ke i sce­ne. Pu­bli­ka je svje­sna pro­ble­ma. Osje­ti­te iz­ne­nad­nu na­va­lu ener­gi­je lju­di, kao da iz­le­ti iz njih. To je fan­ta­stič­no.S.ĆET­KO­VIĆ


Kod nas je vlast u slu­žbi vla­sti

● Ka­ko ob­ja­šnja­va­te da je na Bal­ka­nu sve isto sto­ti­na­ma go­di­na?
- Lju­di ko­ji do­đu na vlast, vlast tre­ti­ra­ju kao vla­sti­tu svo­ji­nu. Raz­mi­šlja­ju kao „ja sam to do­bio i mo­gu da ra­dim šta že­lim, jer to je mo­je pra­vo”. Ta­ko do­bi­je­mo si­tu­a­ci­ju da vlast ni­je u slu­žbi gra­đa­na, ne­go vla­sti. I sve ob­ja­šnja­va­ju vla­da­vi­nom Tu­ra­ka, ko­jih smo se oslo­bo­di­li odav­no i na­vod­no u de­mo­krat­skom dru­štvu ži­vi­mo već du­go.