Na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci pro­mo­vi­sa­na je knji­ga „Ve­li­ka - ve­li­ka po vje­kov­noj pat­nji” auto­ra Bran­ka M. Pa­u­no­vi­ća. Knji­ga je plod Pa­u­no­vi­će­vog du­go­go­di­šnjeg an­ga­žo­va­nja i pri­ku­plja­nja ma­te­ri­ja­la ve­za­nog za po­kolj sta­nov­ni­štva u Ve­li­ci 28. ju­la 1944. go­di­ne. O ovoj i slič­nim te­ma­ma du­go se ću­ta­lo, za­rad na­vod­no „vi­ših ci­lje­va”, ka­že Pa­u­no­vić. Ali, kao po­zna­va­lac isto­ri­je, či­ja je fa­mi­li­ja ta­ko­đe stra­da­la u ovom kr­va­vom do­ga­đa­ju, Pa­u­no­vić sma­tra da bi se sve lak­še pre­bo­lje­lo da se ni­je če­ka­lo 50 ili 70 go­di­na.
- Cilj knji­ge je da se iz­ne­se ne­pra­ved­no za­bo­ra­vlje­na isti­na i da se to vi­še ni­kad ni­kom ne de­si. La­ko je pri­ča­ti, kon­kret­no i me­ni ili ne znam ko­me, ali ko to ni­je do­ži­vio, taj ne zna šta je tra­ge­di­ja, šta je mu­ka. Iz te ne­vi­no pro­su­te kr­vi iz­ni­kla je cr­kva nji­ma po­sve­će­na, kao što je na Ko­so­vu iz­ni­kao bo­žur iz kr­vi ko­sov­skih ju­na­ka, ali, na­da­mo se da se to ni­kad ni­ko­me vi­še ne­će de­si­ti. Oda­brao sam da u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci pr­vi put pred­sta­vim ovu knji­gu, jer že­lim tim či­nom da po­ve­žem sud­bi­nu vje­či­to za­ti­ra­ne i ra­se­lja­va­ne Ve­li­ke, sa sud­bi­nom srp­skog na­ro­da na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, ko­ji su kra­jem 20. vi­je­ka do­ži­vje­li no­vi po­grom i se­o­be - re­kao je Pa­u­no­vić.
De­kan Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta prof. dr Bran­ko Jo­va­no­vić, is­ta­kao je da ovo ni­je sa­mo pro­mo­ci­ja knji­ge, već i iz­raz ve­li­kog po­što­va­nja i oda­va­nja po­šte ve­lič­kim žr­tva­ma i svim zna­nim i ne­zna­nim žr­tva­ma bje­so­muč­nog te­ro­ra zli­ko­va­ca.
- Ve­li­ka je ne­ko­li­ko pu­ta spa­lji­va­na, Ve­li­ka je po­ku­ša­na da bu­de ubi­je­na. Za dva sa­ta, pre­ko 500 lju­di je stra­da­lo. Od ko­ga? Od onih ko­ji su mi­sli­li da će zlo­dje­li­ma ubi­ti slo­bo­du, srp­stvo i pra­vo­slav­nu vje­ru, ubi­ti ne­po­kor­ne Ve­li­ča­ne - na­gla­ša­va Jo­va­no­vić.
Opi­su­ju­ći stra­vič­ne sli­ke zlo­či­na u Ve­li­ci, pu­bli­ci­sta Bu­do Si­mo­no­vić, re­cen­zent knji­ge, po­seb­no je apo­stro­fi­rao či­nje­ni­cu, da se ni 72 go­di­ne na­kon ma­sa­kra, zva­nič­no ne zna broj žr­ta­va ni­ti su po­pi­sa­na sva nji­ho­va ime­na.
- Zva­nič­na isto­ri­o­gra­fi­ja se ni­ka­da ti­me ni­je ba­vi­la, a zva­nič­na po­li­ti­ka se tru­di­la da se o to­me što ma­nje pri­ča. Raz­log je ne sa­mo tri­vi­ja­lan ne­go ve­o­ma uvre­dljiv. Isti­na o po­ko­lju u Ve­li­ci mo­gla bi ne­ga­tiv­no da uti­če na dav­no po­ra­že­nu flo­sku­lu o brat­stvu i je­din­stvu. U svo­joj du­goj no­vi­nar­skoj ka­ri­je­ri is­tra­ži­vao sam zlo­či­ne nad srp­skim sta­nov­ni­štvom u za­pad­noj Her­ce­go­vi­ni, i pi­sao o nji­ma, i sa si­gur­no­šću mo­gu da tvr­dim, da ni­je­dan od tih zlo­či­na po bru­tal­no­sti i mon­stru­o­zno­sti ni­je ni pri­bli­žno sli­čan zlo­či­nu ko­ji se do­go­dio u Ve­li­ci. Stra­šno je i pod­sje­ti­ti na ne­ču­ve­ni zlo­čin va­đe­nja ne­ro­đe­ne dje­ce iz utro­ba bre­me­ni­tih maj­ki, i da je pr­vo svi­je­tlo ko­je su ta dje­ca ugle­da­la bio blje­sak krv­nič­kih no­že­va, a što je naj­go­re, taj mon­stru­o­zni zlo­čin su uči­ni­le ve­lič­ke kom­ši­je iz Pla­va i Gu­si­nja - ka­zao je Si­mo­no­vić.
O knji­zi su go­vo­ri­li i Zdrav­ko De­le­tić, To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki, knji­žev­nik i Aco Iva­no­vić, iz­da­vač knji­ge, a me­đu pri­sut­ni­ma je bio i sa­i­zda­vač NVU „Ve­lič­ka ka­pe­ta­ni­ja“. U pred­sta­vlja­nju je uče­stvo­vao i gu­slar Ra­do­ji­ca Zdrav­kov Goj­ko­vić, i uče­ni­ca Gim­na­zi­je Dra­ga­na Mi­lić. Mo­de­ra­tor pred­sta­vlja­nja bio je Mi­o­mir Bo­ško­vić. N.V.


Svje­do­če­nje stra­dal­ni­ka

Na pred­sta­vlja­nju u K. Mi­tro­vi­ci go­vo­ri­li su i dvo­ji­ca pre­ži­vje­lih svje­do­ka -Mi­li­rad Mi­lov Pa­u­no­vić, ko­ji je tog kob­nog da­na imao če­ti­ri go­di­ne i Bo­ži­na-Bo­ro Ni­ko­di­nov Pa­u­no­vić, ko­ji je sa svo­jih 12 go­di­na gle­dao i vječ­no za­pam­tio stra­da­nje svo­jih naj­bli­ži­jih.
- Za­ču­smo puc­nja­vu i le­lek sa Ivan­po­lja i iz Vu­ka­di­no­vog po­to­ka. Od­mah za­tim k ne­bu se iz­vi­še di­mo­vi iz za­pa­lje­nih ku­ća. Osje­ti­smo da nas če­ka ve­li­ko zlo. Na­da­li smo se, za­lud, da će bi­ti tač­ne na­ja­ve „plav­skih emi­sa­ra” ko­ji su dan pri­je ne­sre­će, do­šli u Ve­li­ku i na­go­va­ra­li nas da se ni­ko­me ni­šta ne­će de­si­ti ako osta­ne­mo kod svo­jih ku­ća. Po­slu­ša­še mno­gi, a ka­mo sre­će da ni­je­su... Me­ne maj­ka zgra­bi za ru­či­cu, i sa osta­lim ro­đa­ci­ma i ro­đač­kom dje­com, po­ve­de u šu­mu... To nas i spa­si. Na­kon tri da­na ka­da se sve, na­o­ko, smi­ri, vra­ti­smo se u se­lo. A ta­mo ka­ta­stro­fa... Dvo­ri­šta za­tr­pa­na le­še­vi­ma, ku­će po­pa­lje­ne, osje­ća se te­ški za­dah sa­go­re­log ljud­skog me­sa... Vi­di­mo, Ve­li­ka mr­tva... Ako znam ka­ko osta­doh u pa­met, i ka­ko živ osta­doh, znao me jad... –pri­čao je 85-go­di­šnji Bo­ro Pa­u­no­vić, što je na sve pri­sut­ne u pre­pu­nom am­fi­te­a­tru Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta osta­vi­lo iz­u­zet­no sna­žan uti­sak.