Ve­če o po­pu Jo­va­nu Bo­ško­vi­ću, zna­me­ni­tom ju­na­ku, he­ro­ju bal­kan­skih i Pr­vog svjet­skog ra­ta, odr­ža­no je u Cen­tru za kul­tu­ru u Da­ni­lov­gra­du, u or­ga­ni­za­ci­ji Udru­že­nja Bje­lo­pa­vli­ća „Bi­je­li Pa­vle” i pod po­kro­vi­telj­stvom Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske. Kul­tur­nom pro­gra­mu u ko­jem su uče­stvo­va­li čla­no­vi fol­klor­nih an­sam­ba­la iz Da­ni­lov­gra­da i Lo­zni­ce, gdje je Jo­van Bo­ško­vić slu­žio, kao i na­rod­ni gu­slar Ra­de Ra­do­vić, po­red broj­nog na­ro­da pri­su­stvo­vao je i cr­no­gor­ski mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je. Na­kon pro­gra­ma pri­ka­zan je i film „Rat­ne cr­ti­ce” ko­je je po rat­nom dnev­ni­ku Jo­va­na Bo­ško­vi­ća re­ži­rao Zo­ran Gru­jić. Pro­gram je vo­dio Mi­lan Sto­jo­vić, no­vi­nar i pu­bli­ci­sta.
- Pop Jo­van je iz ča­snog brat­stva Bo­ško­vi­ća ko­je se odav­no upi­sa­lo u isto­ri­ju Cr­ne Go­re, na­ro­či­to u vri­je­me ka­da su vla­da­li Pe­tro­vi­ći. Dra­go mi je što je i jedan od Bo­ško­vi­ća sa mo­jim pret­kom, voj­vo­dom Mi­nom Ra­du­lo­vim, bio i se­na­tor Cr­ne Go­re, što je raz­log vi­še da ne­što ka­žem o po­pu Jo­va­nu. On je za­bo­ra­vljen kod nas, a to je ma­žda za­slu­ga i či­nje­ni­ce da je pop Jo­van po­sljed­nje go­di­ne vi­te­škog ži­vo­ta pro­veo u srp­skoj voj­sci, a u Sr­bi­ji je i sa­hra­njen. Zna­čaj­no za po­pa Jo­va­na je da je on je­dan od sve­šte­ni­ka Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske ko­ji su bra­ni­li pra­vo­slav­nu vje­ru na­dah­nu­ti ko­sov­skim za­vje­tom, od­no­sno opre­dje­lje­njem kne­za La­za­ra za car­stvo ne­be­sko. Taj za­vjet na­sta­je u vri­je­me pu­ne zre­lo­sti srp­sko­ga na­ro­da i nje­go­ve svi­je­sti da svo­je zem­no po­sto­ja­nje mo­ra gra­di­ti na vječ­nim te­me­lji­ma. Na tim te­me­lji­ma ži­vio je i pop Jo­van Bo­ško­vić i do­bro je što je on opet me­đu na­ma i što smo ovo ve­če po­sve­ti­li ve­li­kom ju­na­ku iz po­zna­tog bje­lo­pa­vlić­kog brat­stva iz Or­je Lu­ke. Nje­go­vo opre­dje­lje­nje­pri­mje­ra je i na­ma ka­ko i mi da­nas tre­ba da ži­vi­mo – is­ta­kao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
U knji­ga­ma je osta­lo za­pi­sa­no da je Jo­van Bo­ško­vić ro­đen 1855. go­di­ne u Or­joj Lu­ci. Je­dan od nje­go­vih pre­da­ka je uče­stvo­vao i u pre­no­še­nju mo­šti­ju Sve­tog Ar­se­ni­ja Srem­ca u Ždre­ba­o­nik. Bo­ško­vi­ći su ima­li tri igu­ma­na ma­na­sti­ra Ostrog i du­hov­nim pod­vi­gom obi­lje­ži­li su isto­ri­ju svo­ga ple­me­na. Jo­van Bo­ško­vić je kao dva­de­se­to­go­di­šnjak u Ostro­gu za­vr­šio Bo­go­slov­sko-uči­telj­sku ško­lu. Uče­sto­vao je u oslo­bo­di­lač­kim ra­to­vi­ma od 1876. do 1878. go­di­ne i za za­slu­ge do­bio je me­da­lje za hra­brost ko­je mu je lič­no pre­dao knjaz Ni­ko­la. Od go­spo­da­ra do­bio je kao po­klon i sre­brom oko­va­nu sa­blju od ko­je se ni­je odva­jao do kra­ja ži­vo­ta. Na­kon ra­ta bio je uči­telj u Da­ni­lov­gra­du, ali 1891. go­di­ne je oti­šao za Sr­bi­ju. Po­sto­ji vi­še ver­zi­ja za­što se Jo­van od­se­lio za Sr­bi­ju, a po jed­noj to je bi­la po­slje­di­ca nje­go­vog ne­sla­ga­nja sa knja­zom Ni­ko­lom i nje­go­vog shva­ta­nja po­ri­je­kla Bje­lo­pa­vli­ća. Me­đu­tim, pop Jo­van je dru­ga­či­je ob­ja­snio svo­je pre­se­lje­nje i za­pi­sao je da je imao do­zvo­lu knja­za Ni­ko­le da ode za Sr­bi­ju. Po do­la­sku u Sr­bi­ju pr­vo slu­ži u hra­mu Sve­tog Mar­ka u Be­o­gra­du, a po­tom je do­bio i pa­ro­hi­ju u Pod­ri­nju. Kao pro­to­je­rej slu­žio je u Lo­zni­ci. Ka­da su po­če­li bal­kan­ski ra­to­vi bio je sve­šte­nik Mo­rav­ske di­vi­zi­je, ali je u su­ko­bi­ma uče­stvo­vao i kao voj­nik. U Pod­ri­nju je Bo­ško­vić po­stao po­znat po or­ga­ni­za­ci­ji do­bro­vo­lja­ca ko­ji su Lo­zni­cu bra­ni­li od Austro-uga­ra­ske na­kon pre­la­ska Dri­ne. Zbog to­ga je do­bio i ti­tu­lu voj­vo­de. To­kom Pr­vog svjet­skog ra­ta vi­še pu­ta je ra­nja­van, a sa srp­skom voj­skom pro­šao je Al­ba­ni­ju. O svim tim do­ga­đa­ji­ma Jo­van je pi­sao dnev­nik ko­ji je po­slu­žio za sni­ma­nje po­me­nu­tog fil­ma. Na­kon ra­ta osta­je u Sr­bi­ji i u Be­o­gra­du je umro 1939. go­di­ne.
O Jo­va­nu Bo­ško­vi­ću go­vo­ri­li su i Mi­len­ko Ša­ra­no­vić, pred­sjed­nik Udru­že­nja „Bi­je­li Pa­vle”, i Mi­lo­rad Bo­ško­vić, no­vi­nar i pu­bli­ci­sta. Oni su is­ta­kli da se o po­pu Jo­va­nu ma­lo zna, a da ve­li­ka za­slu­ga što se on po­no­vo vra­ća u svoj kraj pri­pa­da KUD-u „ Ka­ra­džić” iz Lo­zni­ce, ali i Zo­ra­nu Gru­ji­ću i osta­lim pri­ja­te­lji­ma iz Sr­bi­je ko­ji ni­je­su za­bo­ra­vi­li po­ru­ke i za­slu­ge po­pa Jo­va­na Bo­ško­vi­ća. I.M.


„Oj, Sr­bi­jo, mi­la ma­ti”
Pu­bli­ka je po­seb­no to­plo po­zdra­vi­la gru­pu pje­va­ča iz Lo­zni­ce. One su ot­pje­va­le „Ta­mo da­le­ko”, „Kre­će se la­đa Fran­cu­ska”, „Oj, Sr­bi­jo, mi­la ma­ti” i pod­sje­ti­le na rat­na vre­me­na iz Pr­vog svjet­skog ra­ta. Lo­zni­ča­ni su to­kom bo­rav­ka u Da­ni­lov­gra­du to­plo pri­mlje­ni, a po­kre­nu­ta je i ide­ja da dva gra­da us­po­sta­ve kul­tur­nu sa­rad­nju. Ve­če­ri o Jo­va­nu Bo­ško­vi­ću ni­su pri­su­stvo­va­li pred­stav­ni­ci lo­kal­ne upra­ve, iako su bi­li po­zva­ni.