Knji­žev­nost i mu­zi­ka, te­ma je ko­ja je i dru­ge ve­če­ri no­ve re­gi­o­nal­ne ma­ni­fe­sta­ci­je „Li­Te­ri­to­ri­ja” oku­pi­la knji­žev­ni­ke i knji­žev­nog kri­ti­ča­ra Vla­di­mi­ra Ar­se­ni­ća sa ko­jim su raz­go­va­ra­li pje­sni­ci Mar­ko Po­ga­čar, Zvon­ko Ka­ra­no­vić i Vla­di­mir Đu­ri­šić.
Kao i pret­hod­ne no­ći, ka­da su go­sto­va­li pro­za­i­sti, i ove su dva knji­žev­ni­ka sa iz­ra­zi­tim mu­zič­kim is­ku­stvom, dok se Ka­ra­no­vić „ogla­sio” sa­mo kao slu­ša­lac. Ipak, sva tro­ji­ca, Đu­ri­šić kao pro­fe­si­o­nal­ni mu­zi­čar ko­ji je i pje­snik, Ka­ra­no­vić i Po­ga­čar, kao biv­ši rok mu­zi­čar, sma­tra­ju da je mu­zi­ka, ba­rem po­sred­no, uti­ca­la na njih da se poč­nu ba­vi­ti po­e­zi­jom.
Pri­ču o te­mi knji­žev­nost i mu­zi­ka otvo­ri­lo je nji­ho­vo opre­dje­lji­va­nje za, po nji­ma, naj­bo­lji al­bum do­ma­će rok sce­ne. Dva pje­sni­ka – Đu­ri­šić i Ka­ra­no­vić, opre­di­je­li­li su se za Šar­la akro­ba­tu i Pa­ket aran­žman, dok se Po­ga­čar pri­klo­nio Ha­u­sto­ru i nji­ho­vom „Tre­ćem svi­je­tu”. No, ka­sni­je se i Po­ga­čar pri­klju­čio pank osje­ća­ju ci­je­le ve­če­ri. Kod sve tro­ji­ce mo­gla se osje­ti­ti po­seb­na emo­ci­ja ka­da su go­vo­ri­li o vre­me­nu ka­da su ove plo­če na­sta­ja­le, iako Po­ga­ča­ru i Đu­ri­ši­ću go­di­ne ro­đe­nja ne do­pu­šta­ju da ima­ju kon­kret­na, lič­na sje­ća­nja na vri­je­me „zlat­nih” 80. go­di­na 20. vi­je­ka, kao i „no­vog va­la”, kao jed­ne od naj­pro­du­kitvni­jih i naj­u­spje­šni­jih de­ce­ni­ja eks –Ju rok sce­ne.
Po­ga­čar mu­zi­ku osje­ća vr­lo fi­zič­ki, pa mno­ge al­bu­me vo­li vi­še ne­go ne­ke že­ne, od­no­sno kod nje­ga iza­zi­va­ju ja­če osje­ća­je.
„Mu­zi­ka je ta ko­ja me i da­lje emo­ci­o­nal­no, pu­no di­rekt­ni­je, pu­no efi­ka­sni­je, pu­no br­že di­ra, pa čak na ne­ki na­čin i ob­u­zi­ma”, ka­že Po­ga­čar.
- Mu­zi­ka ima tu spe­ci­fič­nu spo­sob­nost da vr­lo la­ko ma­ni­pu­li­še mo­jim „osje­til­nim re­gi­strom”, i ja sam to­ga svje­stan i ti­me se igram, i za­pra­vo iz­bo­rom mu­zi­ke ob­li­ku­jem svo­je da­ne – ka­že Po­ga­čar, va­ri­ra­ju­ći ta­ko Đu­ri­ši­će­vu iz­ja­vu da dok slu­ša mu­zi­ku ni­šta dru­go ne mo­že ra­di­ti, jer ga to ob­u­zi­ma či­ta­vog.
Na­rav­no, pu­bli­ka je do­bi­la pri­li­ku da ču­je i sti­ho­ve ovih pje­sni­ka, ko­ji su su bi­li na fo­nu pank opre­dje­lje­nja po­ka­za­nog ove ve­če­ri u Do­de­stu, iako je bi­lo go­vo­ra i o dru­gim mu­zič­kim prav­ci­ma kao oni­ma ko­je ovi auto­ri slu­ša­ju. Ta­ko će si­gur­no osta­ti za­pam­ćen, iz­me­đu osta­lih, Po­ga­ča­rev stih – „pje­sma je fi­tilj ko­ji iz­ga­ra svi­jet”, ko­ji kao da je do­bio svo­je ob­ja­šnje­nje u Ka­ra­no­vi­će­vom sti­hu da pje­sni­ci uvi­jek ne­što pe­tlja­ju s vječ­no­šću.
Na­rav­no, pje­sni­ci su se osvr­nu­li i na hi­per­pro­duk­ci­ju i pje­sni­ka i pje­sa­ma, pi­ta­nje rit­ma i zvu­ka u po­e­zi­ji, kao i pre­vo­da – od­no­sno da li se i šta se gu­bi u pre­vo­du, in­ter­pre­ta­ci­ji – či­ta­nju sti­ho­va, od­no­su pre­ma pr­vim ra­do­vi­ma...
Na­kon raz­go­vo­ra s pi­sci­ma pu­bli­ka je do­bi­la pri­li­ku da na kok­te­lu ču­je ka­ko zvu­či nji­hov kon­kre­tan mu­zič­ki iz­bor, jer su se pred­sta­vi­li i kao di-dže­je­vi.
Or­ga­ni­za­tor pr­ve „Li­Te­ri­to­ri­je” je pod­go­rič­ki KIC „Bu­do To­mo­vić”.Ž.J.