In­ter­re­gi­o­nal­na sa­rad­nja i us­po­sta­vlja­nje kul­tur­nog di­ja­lo­ga od ko­jih za­vi­si raz­voj na­še ci­vi­li­za­ci­je, cilj je pro­jek­ta Se­kre­ta­ri­ja­ta za kul­tu­ru, sport, mla­de i so­ci­jal­no sta­ra­nje, a na­mi­je­njen je svim kre­a­tiv­nim i in­te­lek­tu­al­no ra­do­zna­lim lič­no­sti­ma. Za­mi­sao je da pod­stak­nu i mla­de stva­ra­o­ce ko­ji ima­ju afi­ni­te­ta pre­ma fo­to­gra­fi­sa­nju da po­ku­ša­ju da se ba­ve ovim za­na­tom i da im to po­sta­ne na­čin ži­vlje­nja, ka­zao je Mi­lan Ko­rać, se­kre­tar Se­kre­ta­ri­ja­ta za kul­tu­ru, otva­ra­ju­ći u Grad­skoj ku­ći, u Nik­ši­ću, iz­lo­žbu fo­to­gra­fi­ja Li­di­je Vuk­če­vić. Po­klo­ni­ci umjet­no­sti mo­gli su i da ču­ju ne­što vi­še i o autor­ki­noj knji­zi „Za­pad­ni za­pi­si”. Ko­rać je na­gla­sio da iz­lo­žba pod na­zi­vom „Re­flek­si­ja” pred­sta­vlja ne­ku vr­stu Vuk­če­vić­ki­nog po­vrat­ka u do­mo­vi­nu, što ima obi­čaj da ka­že i ona sa­ma.
Go­vo­re­ći o nje­noj knji­zi i fo­to­gra­fi­ja­ma prof. dr Ve­sna Vu­ki­će­vić – Jan­ko­vić na­gla­si­la je da je u autor­ki­nim ri­je­či­ma sa­dr­ža­na slo­je­vi­tost, te da ona ja­ko vo­di ra­ču­na o to­me na ko­ji na­čin iz­ra­ža­va mi­sao.
– Za­to je po­seb­no in­te­re­sant­no i što ni­je sa­mo ča­ro­li­ja ri­je­či i ma­gi­ja ne­do­re­če­nog ka­rak­te­ri­sti­ka nje­ne po­e­zi­je i pro­ze sa na­gla­še­nom li­ri­za­ci­jom. Po­se­ban kva­li­tet nje­nih tek­sto­va je­ste za­vid­ni lek­sič­ki in­ven­tar, od­no­sno po­tra­ga za ri­je­či­ma o ko­ji­ma ma­lo ili ni­ma­lo ne raz­mi­šlja­mo dok ih ko­ri­sti­mo, ili čak za ri­je­či­ma ko­je iš­če­za­va­ju iz upo­tre­be. Mo­ram pri­zna­ti da za ne­ke, ko­je ona upo­tre­blja­va, ni­kad ni­je­sam ču­la, iako pred­sta­vlja­ju lek­sič­ki fond Li­di­ji­nog dje­tinj­stva ve­za­nog za cr­no­gor­sko pod­ne­blje. Po­me­nu­ću slo­ven­sku ri­ječ „ti­ho­ži­ti­je” ko­ja ima zna­če­nje za mr­tve pri­ro­de, a u sli­kar­stvu ona je mo­tiv ko­ji ne iza­zi­va ten­zi­je ili emo­ci­je kao ro­man­ti­čan pej­zaž ili por­tret ve­li­ka­ške že­ne – ka­za­la je, iz­me­đu osta­log, Jan­ko­vić.
Li­di­ja Vuk­če­vić ka­že da su ri­je­či za nju neo­bič­no va­žne i uvi­jek ih osje­ća na rav­ni zvu­ka. Po­ku­ša­va ih se pri­sje­ti­ti aso­ci­ja­tiv­no, od­no­sno ko­li­ko su zna­či­le kad ih je ču­la pr­vi put, kao di­je­te.
– Kad god se vra­tim Nik­ši­ću i Cr­noj Go­ri, uvi­jek me za­dah­ne, za­di­vi je­zič­ni osje­ćaj i je­zič­na kul­tu­ra lju­di bez ob­zi­ra na stu­panj obra­zo­va­nja, pro­mi­šlje­nost i bo­gat­stvo rječ­ni­ka, ali i raz­li­či­ti ak­ce­nat i je­zič­ki osje­ćaj. Šte­ta što se kre­a­tiv­nost na­še ko­lek­tiv­ne svi­je­sti, da ta­ko ka­žem, ne ko­ri­sti u li­te­rar­no­sti – ka­za­la je Vuk­če­vić.
Pod­sje­tiv­ši na bi­o­gra­fi­ju i stva­ra­la­štvo Vuk­če­vi­će­ve, di­rek­to­ri­ka Bi­bli­o­te­ke „Nje­goš” Re­na­ta Bu­la­jić je na­gla­si­la da autor­ka iz­lo­žbe i knji­ge mo­žda zbog svog „dru­ga­či­jeg do­ži­vlja­ja svi­je­ta, zbog sno­va ko­ji su se po­na­vlja­li”, ka­že da je od onih ko­ji­ma je bi­lo pred­o­dre­đe­no da bu­de astro­na­ut ili pje­snik.
– Ka­da od­ra­sta­te uz dvo­je asi­ste­na­ta, on­da ne­ma mje­sta ni za bo­go­ve ni za ri­tu­a­le i ka­ko bi­ste to na­do­mje­sti­li ve­o­ma ra­no stva­ra­te svi­jet o se­bi. Li­di­ja is­ti­če da čo­vjek u svom ži­vo­tu ima pra­vo na ne­ko­li­ko ve­li­kih lju­ba­vi, to­li­ko ve­li­kih da ga mi­je­nja­ju, i da on mi­je­nja. Da ra­ste u nji­ma. Erot­sko je sa­mo jed­na di­men­zi­ja lju­ba­vi, ne i naj­va­žni­ja, la­kim tje­le­snim za­gr­lja­jem se mo­že naj­bo­lje ne­ko upo­zna­ti, na­gla­ša­va Bu­la­jić.
Od­lom­ke iz knji­ge „Za­pad­ni za­pi­si”, či­tao je glu­mac i bi­bli­o­te­kar Sre­ten Mi­tro­vić. Or­ga­ni­za­tor do­ga­đa­ja je JU Bi­bli­o­te­ka „Nje­goš” Nik­šić u okvi­ru Pro­gra­ma po­dr­ške raz­vo­ju kul­tu­re u Nik­ši­ću.
L.N.