Dru­štvo cr­no­gor­sko-ru­skog pri­ja­telj­stva „Sve­ti Ge­or­gi­je” iz Nik­ši­ća, prek­si­noć je po­vo­dom ju­bi­le­ja - 100 go­di­na od Moj­ko­vač­ke bit­ke, or­ga­ni­zo­va­lo umjet­nič­ko ve­če. Bla­go­slo­ve­ći skup otac Dra­gan Kru­šić je na­gla­sio da vi­še od 2.000 go­di­na sa vi­tle­jem­skih po­lja od­zva­nja po­ru­ka Bo­go­mla­den­ca Hri­sta: „Sla­va na vi­si­ni Bo­gu i na ze­mlji mir, me­đu lju­di­ma do­bra vo­lja”, te da nas je upra­vo taj mir sa­brao da jed­no­mi­sli­ju, brat­skom lju­ba­vi i do­broj vo­lji evo­ci­ra­mo uspo­me­ne na moj­ko­vač­ke vi­te­zo­ve i ju­na­ke ko­ji su ta­ko­đe u bla­ge bo­žić­ne da­ne, ali 1916, sta­li na bra­nik otadž­bi­ne, za od­bra­nu ro­da, za spas Srp­stva.
– Ju­na­ci slav­ne moj­ko­vač­ke epo­pe­je su po­tvr­di­li svo­jom mu­če­nič­kom kr­vlju ne­ras­ki­di­vo du­hov­no je­din­stvo Cr­ne Go­re i Sr­bi­je, jed­nog istog sve­to­sav­skog, srp­skog na­ro­da. Za­to je i Sv. vla­di­ka Ni­ko­laj re­kao: „da ni­je bi­lo Bo­ži­ća na Moj­kov­cu, ne bi bi­lo ni vas­kr­sa na Kaj­mak­ča­la­nu”. A bard ep­ske po­e­zi­je ha­dži Ra­do­van Be­ći­ro­vić „iz va­še će kr­vi kroz vre­me­na si­nut zo­ra ju­žni­jeh Slo­ve­na”, ka­zao je otac Dra­gan.
Ured­nik tri­bi­ne i sa­bra­nja Jan­ko Je­lić, pro­fe­sor srp­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti, ka­zao je da „na­ža­lost, ima­mo ve­li­ki pro­blem ka­da se osvr­ne­mo na na­šu isto­ri­ju, jer se te­ško mi­ri­mo sa njom”.
– Re­klo bi se da su nam pre­ci osta­vi­li pre­vi­še ama­ne­ta, od­go­vor­no­sti, svi­je­sti o nji­ho­vim pod­vi­zi­ma. U čo­vje­ko­voj pri­ro­di je da te­ži, da bu­de bo­lji od svog pret­hod­ni­ka. Ali, ka­ko mi mo­že­mo bi­ti bo­lji od vi­te­zo­va sa Ko­so­va ili sa Moj­kov­ca. Te­ško. Ali, za­to smo valj­da i ro­đe­ni, da bi vi­te­štvo i žr­tva tih vi­te­zo­va ima­li smi­sla. Da bi­smo bi­li nji­ho­va dje­ca, i po­tvr­da da žr­tva do­no­si vas­kr­se­nje. Onaj ko ni­je spre­man da pri­hva­ti ta­kvu ulo­gu omr­znuo je svo­je pret­ke, po­mra­čio je sop­stve­no zna­nje i pam­će­nje, okre­nuo je stva­ri na­o­pa­ko. Umje­sto da bu­de do­sto­jan ono­ga što su mu dje­do­vi osta­vi­li, on je od­lu­čio da mi­je­nja dje­do­ve. Umje­sto da pam­ti pret­ke, on je od­lu­čio da im se osve­ti. I upra­vo za­to da­nas ima­mo si­tu­a­ci­ju da se naj­vi­še ma­gle, ne­zna­nja i re­la­ti­vi­za­ci­je na­vla­či na do­ga­đa­je ko­ji nam i ni­je­su ta­ko isto­rij­ski da­le­ki. Me­đu ta­kvim do­ga­đa­ji­ma po­seb­no mje­sto za­u­ze­la je Moj­ko­vač­ka bit­ka – za­klju­čio je Je­lić.
Prof. dr Bu­di­mir Alek­sić je re­kao da isto­rij­ski do­ga­đa­ji, po­put Moj­ko­vač­ke bit­ke oba­ve­zu­ju da se osvr­ne­mo i raz­mo­tri­mo nji­ho­vu po­ja­vu i zna­čaj u na­ci­o­nal­noj isto­ri­ji, kul­tu­ri i li­te­ra­tu­ri.
– Ovog Bo­ži­ća na­vr­ši­lo se 100 go­di­na od bo­ja na Moj­kov­cu, ko­ji je pred­sta­vljao kul­mi­na­ci­ju dvo­i­po­mje­seč­nih ope­ra­ci­ja cr­no­gor­ske voj­ske či­ji je osnov­ni za­da­tak bio ob­je­zbje­đe­nje slo­bod­ne od­stup­ni­ce srp­skoj voj­sci pre­ko Cr­ne Go­re za Ska­dar. Na­kon sa­ra­jev­skog aten­ta­ta, 28. ju­na 1914. go­di­ne, otvo­re­na je se­zo­na lo­va na Sr­be u Austro-ugar­skoj mo­nar­hi­ji. Od­ma­zde nad ne­du­žnim srp­skim ži­vljem u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni naj­bru­tal­ni­je su vr­ši­li bo­san­ski mu­sli­ma­ni i ri­mo­ka­to­li­ci. To je iza­zva­lo ve­li­ke re­ak­ci­je u Cr­noj Go­ri ko­ja se ni­je ta­da ru­ko­vo­di­la par­ti­ku­la­ri­stič­kim in­te­re­si­ma već je sto­po­stot­no bi­la na po­zi­ci­ja­ma srp­ske ide­o­lo­gi­je. Ta­ko je Na­rod­na skup­šti­na Cr­ne Go­re 19. ju­la 1914. go­di­ne, jed­no­du­šno za­tra­ži­la od vla­de da Austro- ugar­skoj ob­ja­vi rat...– ka­zao je, iz­me­đu osta­log, Alek­sić.
On je do­dao da je Moj­ko­vač­ka bit­ka od onih do­ga­đa­ja u slav­noj isto­ri­ji srp­skog na­ro­da sa pro­sto­ra da­na­šnje Cr­ne Go­re, ko­ja naj­do­sljed­ni­je osli­ka­va nje­go­vu vi­so­ku pa­tri­ot­sku, slo­bo­dar­sku i etič­ko – po­li­tič­ku svi­jest.
– Od­luč­nost ju­na­ka Moj­ko­vač­ke bit­ke da uđu u bor­bu sa da­le­ko nad­moć­ni­jim ne­pri­ja­te­ljem, pred­sta­vlja iz­raz brat­ske sa­mo­žr­tve­ne lju­ba­vi za­sno­va­ne na Je­van­đe­lju i pod­stak­nu­te pod­vi­gom ko­sov­skih ju­na­ka. To­ga je bio svje­stan i Ra­do­van Be­ći­ro­vić, autor slav­ne pje­sme o ovom bo­ju u ko­joj ser­dar Jan­ko Vu­ko­tić, za­kli­nje svo­je bor­ce Mi­lo­še­vim ma­čem, Ko­so­vom i Vi­dov­da­nom – ka­zao je Alek­sić.
U pro­gra­mu su uče­stvo­va­li pje­sni­ci mr Slo­bo­dan Ču­ro­vić i Bo­žo Đu­ra­no­vić, kao i glu­mac Goj­ko Bur­za­no­vić i Spa­so­je To­mić, ko­ji je oku­plje­ne okri­je­pio ri­je­či­ma kra­lja Ni­ko­le i srp­ski gu­slar Slav­ko Go­ra­no­vić.
L.N.


Ne­iz­bri­siv trag

Jan­ko Je­lić je na­gla­sio da isto­rij­ske do­ga­đa­je mo­že­mo po­sma­tra­ti iz mno­go uglo­va, ali su bit­na tri mo­men­ta.
- Pr­vi je ve­zan za či­nje­ni­ce, isto­rij­ski kon­tekst i uslo­ve u ko­ji­ma se ne­ki do­ga­đaj de­sio. Dru­gi mo­me­nat se od­no­si na di­rekt­ne po­slje­di­ce ko­je je taj do­ga­đaj iza­zvao i tre­ći, či­ni mi se naj­va­žni­ji mo­me­nat za nas, je­ste onaj ko­ji se od­no­si na isto­rij­sko i traj­no vred­no­va­nje do­ga­đa­ja, na onaj trag ko­ji je ne­iz­bri­siv dok tra­je je­dan na­rod. To je ona ista do­mi­nant­na cr­ta, ko­ja se uvi­jek po­mi­nje i ko­ja gra­di iden­ti­tet jed­nog na­ro­da, a bez ko­je se ne mo­že bi­ti ono što je­smo. Boj na Moj­kov­cu je upra­vo onaj ko­ji je osta­vio oba­ve­znu i oba­ve­zu­ju­ću cr­tu ka­rak­te­ra jed­nog na­ro­da. Ako ne­ma te cr­te na na­šem ka­rak­te­ru, on­da mi ni­je­smo lju­di. Na mo­ju ve­li­ku sre­ću, ne­ka­ko sam si­gu­ran da se plo­tun i od­jek bo­ja sa Moj­kov­ca i da­nas ču­je u na­šim uši­ma. Ka­ko god nam bi­lo taj zvuk nas pod­sje­ća da ni­je­smo ni­ko­go­vi­na i da ne­što va­lja­mo. Dok god ga ču­je­mo i dok se sje­ća­mo vi­te­zo­va sa Moj­kov­ca, na­ših dje­do­va, nas ima. Za­to ve­če­ras ka­že­mo da ni­je­smo glu­vi za taj zvuk – za vi­te­ške po­kli­ke, za pod­vi­ge i stra­da­nja, ka­zao je Je­lić.