Pu­bli­ci­sta Sal­ko Lu­bo­der autor je knji­ge o Za­i­mu Aze­mo­vi­ću, ko­ji je za so­bom osta­vio bo­ga­tu knji­žev­nu za­o­stav­šti­nu. Autor mo­no­gra­fi­je je ka­zao da je knji­ga bi­la u pri­pre­mi još za ži­vo­ta Za­i­ma Aze­mo­vi­ća, ali da ni­je bi­lo la­ko okon­ča­ti ovaj od­go­vo­ran po­sao.
- Pri­lič­no je bi­lo kom­pli­ko­va­no na­pra­vi­ti jed­nu ova­kvu knji­gu s ob­zi­rom na ru­ko­pi­se sta­re vi­še od po­la vi­je­ka. Če­sto iz­bli­je­de­li, sla­bo či­tlji­vi, iz­i­ski­va­li su se­lek­ci­ju i po­nov­no oži­vlja­va­nje. Ipak, ne ža­lim tru­da. Po­no­san sam na ono što sam ura­dio. Po­seb­no bih bio sre­ćan uko­li­ko bi ova knji­ga ma­kar ma­lo do­pri­ni­je­la bo­ljem vred­no­va­nju dje­la Za­i­ma Aze­mo­vi­ća. Si­gu­ran sam da su ovo sa­mo po­če­ci re­va­lo­ri­za­ci­je stva­ra­la­štva ovog knji­žev­ni­ka jer tra­ga­ju­ći za ma­te­ri­ja­lom na­i­šao sam na bo­ga­tu ru­ko­pi­snu za­o­stav­šti­nu – re­kao je Lu­bo­der.
Prof. Mir­sa­da Ša­bo­tić je, na pro­mo­ci­ji u Cen­tru za kul­tu­ru u Ro­ža­ja­ma, svo­ju be­sje­du po­če­la ci­ti­ra­ju­ći slav­nog Nje­go­ša: „Bla­go onom ko do­vi­jek ži­vi, imao se ra­šta i ro­di­ti”.
- Upra­vo Za­im Aze­mo­vić će kroz im­po­zant­ni li­te­rar­ni opus ko­ji je ostao iza nje­ga, ži­vje­ti do­vi­je­ka. Sal­ko Lu­bo­der, kao je­dan od naj­bli­žih Zaj­ko­vih sa­rad­ni­ka i pri­ja­te­lja imao je sen­zi­bi­li­te­ta da slo­ži ovu bo­ga­tu mo­no­gra­fi­ju ko­ja je daj­džest Zaj­ko­ve cje­lo­kup­ne li­te­rar­ne se­ha­re. Bo­gat Za­i­mov stva­ra­lač­ki vi­jek iz­van­red­no je dat kao sa­dr­žin­ska struk­tu­ra u ovoj knji­zi ko­ju je autor raz­vr­stao po srod­no­sti u se­dam cje­li­na. Pr­vu cje­li­nu či­ne bi­o­graf­ski i bi­bli­o­graf­ski po­da­ci, dru­ga sa­dr­ži pri­ka­ze i osvr­te, te po­e­zi­ju i pro­zu. Ve­li­či­na Zaj­ko­ve vri­jed­no­sti i po­što­va­nja ko­je su mu uka­zi­va­li pri­ka­za­ni su u ovom di­je­lu knji­ge. Ple­ja­da emi­nent­nih knji­žev­nih kri­ti­ča­ra pli­je­ni svo­jim po­zna­va­njem Zaj­ko­vog stva­ra­la­štva, me­đu ko­ji­ma su Hu­se­in Ba­šić, Ali­ja Džo­go­vić, Mi­jaj­lo Aša­nin, Iso Ka­lač, Mi­ro­slav Đu­ro­vić, Re­džep Škri­jelj, Lju­bi­sav Mi­li­će­vić, En­ver Mu­ra­to­vić, Ja­šar Re­dže­pa­gić, Isak Kal­pa­či­na, Vuk Mi­nić, Ismet Re­bro­nja i mno­gi dru­gi, ko­ji su is­crp­no is­tra­ži­va­li i pro­u­ča­va­li Aze­mo­vi­će­vo stva­ra­la­štvo – re­kla je Ša­bo­ti­će­va is­ti­ču­ći da po­seb­nu vri­jed­nost knji­zi da­je še­sta cje­li­na.
– Sje­ća­nje na Za­i­ma Aze­mo­vi­ća je po­se­ban pe­čat ko­ji da­je vri­jed­nost ovom dje­lu, jer su ovi tek­sto­vi na­sta­li na­kon Zaj­ko­ve smr­ti. Draž mo­no­gra­fi­je či­ne i fo­to­gra­fi­je ko­je na naj­bo­lji na­čin uka­zu­ju na Za­i­mov dru­štve­no-in­te­lek­tu­al­ni ži­vot – ob­ja­šnja­va Ša­bo­ti­će­va.
Dr Dra­ško Do­šljak je is­ta­kao da je Lu­bo­der ovim po­slom po­ka­zao svu ve­li­či­nu u vre­me­nu i pro­sto­ru knji­žev­nog stva­ra­o­ca, sa­ku­plja­ča na­rod­nih pje­sa­ma, iz­re­ka i ukup­nog bla­ga, hu­ma­ni­ste Za­i­ma Aze­mo­vić.
- Lu­bo­der je ulo­žio ogro­man trud i u ve­o­ma krat­kom rok po­nu­dio či­ta­o­ci­ma ovu dra­go­cje­nu knji­gu. Tek­sto­vi ra­za­su­ti po mno­gim li­sto­vi­ma, ča­so­pi­si­ma, bil­te­ni­ma i knji­ga­ma do­bi­li su svo­ju „no­vu ku­ću” ko­ja po­ka­zu­je da je Za­i­mo­vo dje­lo pri­vla­či­lo pa­žnju raz­li­či­tih i mno­go­broj­nih knji­žev­nih ce­na­ta­ra. Pri­ka­zi, ocje­ne i kri­ti­ke ima­ju še­zde­se­to­go­di­šnji vre­men­ski kon­ti­nu­ti­tet ko­ji Lu­bo­der zna­lač­ki po­pu­nja­va, ras­po­re­đu­je i od za­bo­ra­va ču­va mno­ge tek­sto­ve. Ovi tek­sto­vi su isto­ri­ja knji­žev­ne ri­je­či, tra­ja­nje po­e­zi­je i sa­gle­da­va­nje pro­ze Za­i­ma Aze­mo­vi­ća. Vri­jed­nost ovog ru­ko­pi­sa Sal­ka Lu­bo­de­ra je vi­še­stru­ka. Po­tvr­đu­je da je me­đu na­ma ži­vio, ra­dio i stva­rao ve­li­ki pre­ga­lac, Za­im Aze­mo­vić. Ka­da ne­ko svo­jim ži­vo­tom i dje­lom po­stig­ne vr­hun­ske re­zul­ta­te on po­sta­je uzor dru­gi­ma. Aze­mo­vić je bio uzor mno­gi­ma a nje­go­vo dje­lo je pu­to­kaz ka li­ri­ci, li­je­poj, ple­me­ni­toj ri­je­či – ka­zao je Do­šljak.
Iz­da­va­nje knji­ge je fi­nan­si­ra­lo Mi­ni­star­stvo kul­tu­re Cr­ne Go­re.
V.Ra.


Vred­no­va­ti stva­ra­la­štvo

Do­šljak is­ti­če da ova knji­ga do­no­si i ocje­ne i vred­no­va­nje knji­žev­nog i na­uč­nog stva­ra­la­štva Za­i­ma Aze­mo­vi­ća.
– Aze­mo­vi­će­ve pje­sme, ma ko­li­ko bi­le obo­je­ne tam­nim sjen­ka­ma ži­vo­ta, ni­ka­da ni­je­su ta­ma i bez­na­đe već pje­sni­ko­vo svje­sno na­sta­ja­nje da se pje­smom vra­ti ži­vo­tu, da otvo­ri još ne­vi­đe­no i ne­ču­ve­no ču­do – re­kao je Do­šljak.


Or­ga­ni­zo­va­ti Za­i­mo­ve da­ne

Ša­bo­ti­će­va je po­zva­la da se osnu­je knji­žev­no udru­že­nje pod ime­nom Za­i­ma Aze­mo­vi­ća, ko­je bi uz po­moć lo­kal­ne upra­ve or­ga­ni­zo­va­lo ma­ni­fe­sta­ci­ju „Za­i­mo­vi da­ni”, kroz pje­snič­ke ve­če­ri i dru­že­nje pje­sni­ka iz re­gi­o­na. Pred­lo­ži­la je da se or­ga­ni­zu­je i pje­snič­ki kon­kurs in­spi­ri­san ži­vo­tom i dje­lom Aze­mo­vi­ća.

On je za­klju­čio da je je­zik ovog pi­sca uzet iz sva­ko­dne­vi­ce iz ku­ća, iz šu­me, sa uli­ce, bo­gat i ne­u­kro­tiv, pre­li­va se na sva­koj nje­go­voj stra­ni­ci.