Zad­nji pret­pra­znič­ni dan de­cem­bra 2015. go­di­ne bio je po­sled­nji dan ži­vo­ta Goj­ka Bo­ži­da­ro­vog Mi­tro­vi­ća, osni­va­ča i vla­sni­ka pr­vog pri­vat­nog ra­di­ja u Cr­noj Go­ri, a ne­što ka­sni­je i te­le­vi­zi­je „El­mag”. U pred­ve­čer­je to­ga da­na, dok su zad­nji zra­ci zu­ba­tog zim­skog sun­ca za­la­zi­li iza vr­ho­va Lov­će­na, u Pod­go­ri­ci, u na­se­lju Ibri­če­vi­na u svo­me do­mu, iz­ne­na­da, bez kri­ka i zo­va, Goj­ko je za­u­vi­jek sklo­pio umor­ne oči u svo­joj 52. go­di­ni ži­vo­ta. Vi­jest o Goj­ko­voj smr­ti br­zo su pre­ni­je­le one iste ra­dio-re­lej­ne sta­ni­ce pre­ko ko­jih je Goj­ko pr­vo kao ra­dio-ama­ter, a po­tom de­ce­ni­ja­ma kao pro­fe­si­o­na­lac, us­po­sta­vljao ra­dio-ve­ze ši­rom ze­malj­skog ša­ra. Iako je stu­di­rao po­mor­stvo Goj­ko je (da li pod­stak­nut pro­fe­si­jom svo­ga oca Bo­ži­da­ra, elek­tro­ni­ča­ra) po­stao za­lju­blje­nik ra­dij­skih ko­mu­ni­ka­ci­ja i kao ta­kav do­bit­nik mno­gih na­gra­da, pri­zna­nja i od­lič­ja, bron­za­nih, sre­br­nik i zlat­nih, od „Ni­ko­le Te­sle”, „Bo­ri­sa Ki­dri­ča” i dru­gih u onoj ve­li­koj Ju­go­sla­vi­ji, ali i ne­kih van gra­ni­ca Ju­go­sla­vi­je. Uz to, Goj­ko je bio pri­znat i pri­zvan u dru­štve­nom ži­vo­tu mla­dih, pa je pri­li­kom po­sled­njeg iz­bo­ra pred­sjed­ni­ka omla­di­ne u SFRJ bio pro­tiv­kan­di­dat onom ko­ji je ta­da po­bi­je­dio, a ko­ji će ka­sni­je po­sta­ti, za­što to ne re­ći, kon­tro­verz­ni pre­mi­jer i pro­ble­ma­tič­ni pred­sjed­nik no­vo­na­sta­le Cr­ne Go­re. Goj­ko ni­ka­da ni­je skri­vao žal zbog ne­stan­ka one Ju­go­sla­vi­je u ko­joj je ro­đen i od­ra­stao. Kao re­zer­vni i za­kle­ti ofi­cir ve­zi­sta JNA, Goj­ko je le­tio avi­o­ni­ma Voj­ske Ju­go­sla­vi­je i go­ni­o­me­trij­ski ot­kri­vao gni­je­zda za­vje­re­ni­ka pro­tiv Ju­go­sla­vi­je. Goj­ko je bio otvo­re­ni opo­nent svi­ma ko­ji su de­zer­ti­ra­li i sa­bo­ti­ra­li od­bra­nu svo­je otadž­bi­ne. Za­to su nje­go­vi Ra­dio i TV „El­mag” bi­li otvo­re­ni za sve one ko­ji­ma je pa­tria (otadž­bi­na) bi­la is­pred i iz­nad sva­ke par­ti­je. Mo­žda je za­to bio i fi­zič­ki na­pad­nut za­jed­no sa svo­jom su­pru­gom Zo­ri­com iz mra­ka na ula­zu u svo­ju ku­ću. Ka­da sam ga jed­nom pi­tao da li zna ko ga je na­pao, od­go­vo­rio mi je kao u ša­li, ali re­zig­ni­ra­no: „Ja se u ovo­me svi­je­tu zlo­me ža­li­ti ne­mam ko­me”. Kao pri­vred­nik Goj­ko je bio ve­o­ma uspje­šan, a uz to, bio je dru­že­lju­biv i ne­se­bi­čan. Pu­no je pu­to­vao i ob­i­šao svih pet kon­ti­ne­na­ta. Bo­ra­vio je u mno­gim eg­zo­tič­nim ze­mlja­ma. Od­sje­dao je u mno­gim am­ba­sa­da­ma. Bio je pri­mljen i kod Fi­de­la Ka­stra. Ra­do je pri­man i kod mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko-pri­mor­skog dr Am­fi­lo­hi­ja, sa ko­jim je za­jed­no še­tao Je­li­sej­skim po­lji­ma. Svo­jim he­li­kop­te­rom če­sto je nad­li­je­tao Cr­nu Go­ru, a na­ro­či­to svo­je za­vi­čaj­ne Ku­če. Iako je ro­đen i od­ra­stao u glav­nom gra­du Pod­go­ri­ci, ra­do je vri­je­me pro­vo­dio van gra­da. Vo­lio je lov, ali i da nje­gu­je ži­vo­ti­nje. Bi­lo je za­ni­mlji­vo vi­dje­ti ka­ko se u dvo­ri­štu nje­go­ve ku­će u Du­či­ći­ma – Ku­či, is­pod mre­že ra­znih an­te­na še­pu­ri pa­un, še­ta noj...
„Ni­je va­žno ko­li­ko ži­viš, već ko­li­ko osta­vljaš”, na­pi­sa­li su po­vo­dom Gojkove smr­ti nje­go­vi naj­mi­li­ji – Zo­ri­ca, La­zar, Ana, Li­li i Va­len­ti­na. Goj­ko je, za­i­sta za svo­ga ne du­gog vi­je­ka, osta­vio mno­go. Do­ka­zao se i kao sin i kao brat i kao su­prug, i kao ro­di­telj i djed, a po­naj­pri­je kao čo­vjek. Od­li­ko­vao se uro­đe­nom bi­stri­nom uma i po­ro­dič­no na­sli­je­đe­nom mar­lji­vo­šću. Po bro­ju onih ko­ji su to­kom dva da­na no­vo­go­di­šnjih pra­zni­ka pro­šli po­red Goj­ko­vog odra na Če­pur­ci­ma ni­je se mo­glo za­pa­zi­ti da tih da­na no­vi­na ni­je bi­lo, pa ti­me ni po­smrt­nih pla­ka­ta. Tek što je vi­jest o Goj­ko­voj smr­ti do­šla do nje­go­vog i bra­ta i dru­ga Pre­dra­ga Mi­tro­vi­ća, am­ba­sa­do­ra u Sko­plju, Pre­drag je od­mah do­šao, ne sa­mo da se brat­ski dir­lji­vo opro­sti od svo­ga Goj­ka, ne­go i da ljud­ski mu­dro utje­ši Goj­ko­vu ostar­je­lu maj­ku Mi­lo­dar­ku i nje­go­vu užu i ši­ru po­ro­di­cu. Po­red Goj­ko­vog odra pro­šle su mno­ge ugled­ne lič­no­sti iz svi­je­ta me­di­ja, kul­tu­re, ali i po­li­ti­ke, me­đu ko­ji­ma i mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je. Od Goj­ka se na Če­pur­ci­ma opro­stio nje­gov vi­še­de­ce­nij­ski pri­ja­telj i sa­rad­nik no­vi­nar Žar­ko Đu­ri­šić. A u Du­či­ći­ma, Ku­či, gdje je Goj­ko i sa­hra­njen u grob­ni­ci svo­jih pre­da­ka, od Goj­ka se u ime nje­go­vih Ku­ča bi­ra­nim ri­je­či­ma opro­stio nje­gov ple­me­nik Si­mo Iva­no­vić.
Ci­je­nje­ni sve­šte­nik Pre­drag Šće­pa­no­vić, za­jed­no sa pa­ro­hom kuč­kim Dra­go­sla­vom Ra­ki­ćem i ocem Dra­ga­nom Mi­tro­vi­ćem, slu­žio je ope­lo nad Goj­ko­vim od­rom, a po­tom odr­žao i bo­go­u­god­nu be­sje­du.
Mi­li­sav PO­PO­VIĆ