Lič­ni uspjeh, na ža­lost, mo­ram da odvo­jim od ko­lek­tiv­ne apa­ti­je ko­jom sam okru­žen. Na­ši lju­di su po­sta­li upla­še­ni, bez­volj­ni... To je vr­lo te­ško gle­da­ti. Ni­ko­me se ni­šta ne ra­di. Ni­ko­me se nig­dje ne ide, go­to­vo ih vi­še ni­šta ne za­ni­ma. Znam da je to do­brim di­je­lom zbog pro­ble­ma u ko­ji­ma se na­la­zi ci­je­la Evro­pa, te lju­di s pra­vom mi­sle šta će bi­ti s na­ma, ka­da i ci­je­loj Evro­pi, či­ji smo dio, ide ta­ko lo­še, ka­že u in­ter­vjuu za no­vo­go­di­šnji broj na­šeg li­sta Alek­san­dar Ga­ta­li­ca, je­dan od naj­i­stak­nu­ti­jih i po­sljed­njih par go­di­na naj­pre­vo­đe­ni­jih pi­sa­ca sa ovih pro­sto­ra. I dok nje­gov ro­man ,,Ve­li­ki rat” slo­vi za jed­nu od naj­či­ta­ni­jih knji­ga, nje­gov naj­no­vi­ji ro­man ,,So­na­ta za lo­šeg čo­ve­ka” ko­ji je ne­po­sred­no pred Me­đu­na­rod­ni sa­jam knji­ga u Be­o­gra­du ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ća ,,Vul­kan” pli­je­ni pa­žnju či­ta­lač­ke jav­no­sti u re­gi­o­nu.
● Ka­ko ste oda­bra­li te­ma­ti­ku ro­ma­na „So­na­ta za lo­šeg čo­ve­ka”?
– Ona se, ka­ko to obič­no bi­va, na­met­nu­la sa­ma. Na­kon pi­sa­nja knji­ga na isto­rij­ske te­me, mo­rao sam da se­bi dam ma­lo „rad­nog od­mo­ra”, a to zna­či da se od ve­li­kog umo­ra na­kon ro­ma­na ko­ji me je pot­pu­no is­cr­pio, uđem u sa­svim dru­ge vo­de, da bi se­bi, kao pi­scu pi­sa­nje uči­nio na­no­vo za­ni­mlji­vim. Na­met­nu­le su se ta­ko de­ve­de­se­te, pa i ka­sni­je, sve do da­na­šnjih da­na – da­kle te­ma sa sa­da­šnjim tre­nut­kom. Ovo je, na­rav­no, uvijek kli­zav te­ren za pi­sca, ali sma­trao sam da tre­ba da se oku­šam u tom po­e­tič­kom okru­že­nju, ali i da na nje­ga pri­mije­nim svoj „tret­man knji­žev­no­sti”, a to je da knji­ga tre­ba da bu­de knji­ga, ro­man ro­man, a stvar­nost stvar­nost. Ni­kad, na­i­me, ni­sam vje­ro­vao da ro­man tre­ba da bu­de pu­ka pre­sli­ka stvar­no­sti, već da či­ta­o­ca mo­ra da uve­de u dru­gi svi­jet, ta­mo ne­gdje iza stvar­nog, vje­ro­vat­nog i mo­gu­ćeg. Za­to sam za­mi­slio glav­ni lik ko­ji je je­dan ma­sto­dont, čo­vjek sa fi­o­ka­ma, u ko­ji­ma skri­va po je­dan opa­ki an­ga­žman i ne ta­ko po­zi­tiv­no za­la­ga­nje iz pro­šlo­sti. I ta­ko je ro­man po­čeo da se od­mo­ta­va. Još jed­nom sam pro­mije­nio ulo­gu na­ra­to­ra. On sa­da ni­je po­u­zda­ni svje­dok kao u ro­ma­nu „Ve­li­ki rat”, već je ci­nik na ko­rak od tog ne­sreć­ni­ka – glav­nog pro­ta­go­ni­ste go­spo­di­na Pe­tro­vi­ća. Na­ra­tor sa pri­mjet­nom do­zom iro­ni­je opi­su­je nje­gov ži­vo­to­pis i ta po­zi­ci­ja do­da­la je ne­što hu­mor­nih to­no­va ko­jih ipak hro­nič­no ne­do­sta­ju mo­joj „ozbilj­noj” knji­žev­no­sti. Ovo me je ohra­bri­lo da na­sta­vim da­lje, a re­zul­tat je sli­čan onom pi­ću ko­je ne smi­jem na ovim stra­ni­ca­ma da re­kla­mi­ram: osvje­ža­va­ju­će – gor­ko ko­je je sa­mo za is­ku­sne.
●Ka­kav je sre­di­šnji lik, go­spo­din Pe­tro­vić?
– Ka­da sam re­kao da je moj no­vi ro­man „sa­mo za is­ku­sne” on­da sam htio da pot­cr­tam či­nje­ni­cu da je ovo za­pra­vo jed­no na­o­ko smi­je­šno, a u osno­vi muč­no šti­vo. U nje­mu, kao ne­ka vr­sta an­tič­kog ho­ra, uče­stvu­je­mo svi mi. Go­spo­din Pe­tro­vić je uzeo od svi­h nas po­ne­što lo­še i ugra­dio to u svoj ka­rak­ter. Sje­ti­mo se sa­mo vre­me­na u ko­jem smo ži­vje­li. Da li je mo­gu­će da smo sve ra­di­li što smo ra­di­li, da smo gla­sa­li ka­ko smo gla­sa­li, da smo pri­sta­ja­li na sva­ko­vr­sna po­ni­že­nja i la­ži i da je sve to do­bi­ja­lo ta­ko far­sič­ne raz­mje­re da ne­ko ko je sa­ču­vao sve­ga ne­što ma­lo zdra­vog mo­zga u gla­vi, ni­je znao da li da se smi­je ili da pla­če? Go­spo­din Pe­tro­vić ime­ni­telj je za vri­je­me ka­da smo bra­li ko­pri­ve i od njih pra­vi­li pi­te, ka­da se pu­ši­lo sve i sva­šta pod fir­mom du­va­na, ka­da smo po­slu­šno pla­ća­li iz­la­znu tak­su, ka­da, kao ne­ki ka­žnje­ni­ci, ide­mo u ino­stran­stvo, ka­da smo se naj­bo­lje dru­ži­li to­kom bom­bar­do­va­nja pa­met­nim pro­jek­ti­li­ma, i da ne na­bra­jam da­lje...
●A šta je u su­šti­ni te pri­če?
– U su­šti­ni je ro­man o jed­noj raz­va­li­ni od čo­vje­ka. On je ime­ni­telj za či­ta­vo dru­štvo de­ve­de­se­tih, a bo­ga mi i dvi­jehi­lja­di­tih go­di­na. Bu­di se u tre­nut­ku sa­da­šnjem i shva­ta da ima mno­go gri­je­ho­va da mo­ra da za­po­sli sve svo­je znat­no obra­zo­va­nje i sav svoj sa­tir­ski in­te­lekt ne bi li oprav­dao sve ono što je či­nio. A go­spo­din Pe­tro­vić je či­nio sve ru­žno što mo­že­mo za­mi­sli­ti: iz­no­sio je tuđ no­vac, bio po­vjer­lji­vi emi­sar sa ra­ti­šta, kle­ve­tao je po za­dat­ku sva­kog u ko­ga su upr­li pr­stom, vje­ro­vao u na­ka­rad­ne ide­a­le i uop­šte, po­na­šao se kao ve­se­li la­kr­di­jaš na po­sje­lu na Ša­ba­tu, gdje se cup­ka u krug i lju­bi, zna­te već či­je po­za­đe. Ovo, ipak ne bi bi­lo do­volj­no za je­dan ro­man, jer bi on, da je po­čeo i za­vr­šio se u ovom to­na­li­te­tu, bio ipak mo­no­ton i oče­ki­van. Pre­o­kret, pr­vi u ni­zu za go­spo­di­na Pe­tro­vi­ća, na­sta­je ka­da se za­lju­bi u dje­voj­ku Ma­ri­nu znat­no mla­đu od se­be i ka­da či­ta­va nje­go­va ku­la oprav­da­nja, sa­mo­ob­ma­nji­va­nja i ga­lant­nih fi­lo­zof­skih is­pri­ka poč­ne da se ru­ši kao ku­la od ka­ra­ta. Tog ča­sa on po­sta­je kao ne­ki ši­pa­rac: on pre­pre­de­ni ve­par, smu­tlji­vi ka­dar ko­ji oba­vlja sve sa­me pr­lja­ve za­dat­ke, za­lju­blju­je se, ka­ko bi se re­klo „do uši­ju”. Ima tu još pre­o­kre­ta u nje­go­vom ne baš sreć­nom ži­vo­tu, ali ne­što tre­ba osta­vi­ti či­ta­o­ci­ma da sa­mi ot­kri­ju. Ro­man je sa­sta­vljen od 99 krat­kih po­gla­vlja od ko­jih je sva­ko po jed­na sli­či­ca iz ži­vo­ta tog ori­ja­ša go­spo­di­na Pe­tro­vi­ća. Ve­le da se či­ta la­ko i sa uži­va­njem i od­vi­ja se kao ne­ki film sa 99 film­skih kva­dra­ti­ća.
● Da­kle, či­ta­o­ci na­vik­nu­ti na „Ve­li­ki rat” tre­ba da upo­zna­ju jed­nog no­vog pi­sca?
- Pa, i da i ne. Ono što su pro­na­šli na stra­ni­ca­ma „Ve­li­kog ra­ta", či­ta­o­ci će pro­na­ći i u „So­na­ti za lo­šeg čo­ve­ka”, a to su stvar­ni ka­rak­te­ri sa ko­ji­ma mo­gu da se iden­ti­fi­ku­ju, ju­na­ci ko­ji ne kr­va­re tu­đom već svo­jom kr­vlju. Ni­je ovo pr­va pr­o­mje­na u mom stva­ra­la­štvu. Pi­sao sam pri­če od tri stra­ni­ce, od de­set stra­ni­ca, od če­tr­de­set stra­ni­ca, no­ve­le od po sto stra­ni­ca, ro­ma­ne od sto pe­de­set stra­ni­ca, i one od pet sto­ti­na stra­ni­ca. Sve to pi­sca uvijek uvo­di u je­dan druk­či­ji po­e­tič­ki i na­ra­tiv­ni svi­jet, a sa njim i nje­go­ve či­ta­o­ce. Ipak, pi­sac ni­je Ja­nus sa sto­ti­nu oči­ju, već uvijek ima dva ista oka, pa ma ko­li­ko da mi­je­nja okru­že­nje svo­jih knji­ga, on ipak tra­ga za istim ili slič­nim ti­pom ju­na­ka. U mom slu­ča­ju ja u osno­vi tra­gam sa­mo za dva ti­pa ju­na­ka: jed­ni su do­bri sa jed­nom skri­ve­nom ma­nom ili gri­je­hom, a dru­gi su pot­pu­no lo­ši, ali ta­kvi da ih ipak na ta­lo­gu nji­ho­ve gor­ke du­še, ne­gdje gri­ze sa­vjest ko­ja po­ka­zu­je da ima­ju, ma­kar ko­li­ko ma­lo – sr­cu­len­ce. Go­spo­din Pe­tro­vić od ove dru­ge je vr­ste.
● Oče­ku­je­te li da će i ovaj ro­man po­sti­ći uspjeh „Ve­li­kog ra­ta”?
– Vo­lio bih, ali „Ve­li­ki rat” se pi­še jed­nom u ži­vo­tu i ne mo­že se re­pro­du­ko­va­ti sva­ke go­di­ne. Ova knji­ga na­pra­vi­la je naj­prije iz­u­zet­nu re­cep­ci­ju kod či­ta­la­ca, pa po­tom kod kri­ti­ke, i sa­da se već bro­ji u ne­ko­li­ko naj­va­žni­jih u ovom vije­ku. To mi pri­ja, iako imam uti­sak da su po­hva­le knji­zi sve vi­še po­hva­le njoj sa­moj, a sve ma­nje me­ni kao nje­nom pi­scu či­je ime sto­ji na ko­ri­ca­ma. I to da knji­ga „Ve­li­ki rat" ima svoj za­se­ban ži­vot, sa­da i na stra­nim je­zi­ci­ma, si­gu­ran je znak da je riječ o ne­čem što se ne pi­še sva­ki dan. „Ve­li­ki rat"! tre­nut­no ima sjaj­ne kri­ti­ke u Fran­cu­skoj. Dao sam in­ter­vjue na či­ta­voj stra­ni­ci za „Le Monde”, i za „Le Soire”, a ri­ječ je o dv­je­ma naj­u­ti­caj­ni­jim no­vi­na­ma u Fran­cu­skoj i Bel­gi­ji. Osim to­ga, knji­ga je do­bi­la još dva­de­se­tak vr­lo po­zi­tiv­nih kri­ti­ka, a to se, uvje­ra­va­ju me, ni­je do­go­di­lo s ne­kom na­šom knji­gom još od „La­gu­ma” Sve­tla­ne Vel­mar Jan­ko­vić i „Ha­zar­skog reč­ni­ka” Mi­lo­ra­da Pa­vi­ća. Sa ne­str­plje­njem oče­ku­jem pre­vo­de na ma­đar­ski i bu­gar­ski, kao i na tur­ski je­zik, što će se sve do­go­di­ti u 2016. go­di­ni.Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić


Že­lim pri­ja­telj­sku ru­ku

●Ka­ko pam­ti­te te­ku­ću i šta oče­ku­je­te u 2016. go­di­ni?
– Lič­ni uspjeh, na ža­lost, mo­ram da odvo­jim od ko­lek­tiv­ne apa­ti­je ko­jom sam okru­žen. Sta­nje „umil­ne pro­pa­sti” osje­ća­mo svu­da oko nas. Ta­man nam ob­ja­ve da na­pre­du­je­mo, on­da is­pad­ne da to ni­je ta­ko, već da za­pra­vo to­ne­mo. Kao da se na­la­zi­mo u ne­kom ži­vom bla­tu. Za­ni­mlji­vo da je pr­vi na­ziv ro­ma­na „So­na­ta za lo­šeg čo­ve­ka” tre­ba­lo da bu­de „Ži­vo bla­to”. Da­kle, u 2016. že­lim nam da se do­hva­ti­mo ne­kog si­gur­nog šta­pa ili pri­ja­telj­ske ru­ke i iz tog bla­ta se iz­vu­če­mo. Sve je lak­še kad čo­vjek pro­na­đe na­du u se­bi. Ni­su nam valj­da baš sve la­đe po­to­nu­le.
Tre­ba či­ta­ti „Son­tu za lo­šeg čo­ve­ka” pa vi­dje­ti šta smo sve, mno­go, mno­go go­re, pro­šli sa smije­škom na li­cu. Gdje je onaj naš fa­ta­li­stič­ki hu­mor? Haj­de bar nje­ga da pri­zo­ve­mo, u ovim odi­sta mut­nim i ma­glo­vi­tim da­ni­ma, pa će nas on­da valj­da i De­da Mraz po­sje­ti­ti sa Sje­ver­nog po­la.