Knji­žev­nik Ili­ja La­ku­šić ne pre­sta­je da iz­ne­na­đu­je či­ta­o­ce. Ne­dav­no mu je iz štam­pe iza­šao ro­man ,,Ra­ne de­se­te”, a sa­da i knji­ga po­e­zi­je „Us­pen­ska vra­ta”. La­ku­šić je ovim dje­li­ma po­tvr­dio da pre­va­zi­la­zi usta­lje­ne okvi­re i kli­šee, ali i da mu in­spi­ra­ci­je ne manj­ka. Sa pi­scem smo raz­go­va­ra­li o no­vim ostva­re­nji­ma, ba­vlje­nju sa­ti­rom, mi­je­nja­nju for­mi, ali i in­spi­ra­ci­ji.
● Ne­dav­no ste ob­ra­do­va­li či­ta­lač­ku pu­bli­ku ro­ma­nom ,,Ra­ne de­se­te”, a sa­da i knji­gom po­e­zi­je ,,Us­pen­ska vra­ta”. Či­ni se da Vam in­spi­ra­ci­je ne ne­do­sta­je?
- Mo­žda bi se mo­glo i ta­ko re­ći, ma­da ja ne vje­ru­jem u in­spi­ra­ci­ju ne­go u ide­ju. In­spi­ra­ci­ju ra­zu­mi­jem kao ne­što što mo­ra da se če­ka i da bu­de­te u stal­noj, naj­če­šće uza­lud­noj, na­pe­to­sti – ho­će li do­ći i kad. Po­što se stek­ne ne­ko is­ku­stvo, pi­sac po­sta­je ne­pre­kid­na ra­di­o­ni­ca u ko­joj se ob­ra­đu­ju te­me iz lič­nog „tre­zo­ra”. Pi­sa­ti bez ide­je je kao gra­di­ti ne­ki obje­kat bez pro­jek­ta. Ta­ko ja ni­kad ni­je­sam za­bri­nut o če­mu da pi­šem. Još ne­mam osje­ćaj ne­do­stat­ka smi­sla pred pi­sa­ćom ma­ši­nom.
Vje­ru­ju­ći u ovu pret­po­stav­ku na­sto­jim da sa­ču­vam stal­nu stva­ra­lač­ku or­jen­ta­ci­ju pa, po­što sam, sti­ca­jem okol­no­sti, u fa­zi pu­ne do­ko­li­ce na­sto­jim da osmi­šlja­vam vri­je­me u po­slu ko­ji je naj­bli­ži mo­jim sklo­no­sti­ma. Ako taj moj rad pra­ti va­ljan estet­ski do­met on­da ni­je­sam za­bri­nut kvan­ti­te­tom.
● Pe­čat Va­ših ro­ma­na je ru­še­nje usta­lje­nih for­mi, oče­ki­va­nih ,,ne­pi­sa­nih” pra­vi­la. Če­mu ste se ovog pu­ta su­prot­sta­vi­li u ro­ma­nu ,,Ra­ne de­se­te”?
- U prin­ci­pu na­sto­jim da bu­dem po­zi­tiv­no okre­nut svi­je­tu i nje­go­vim sa­dr­ža­ji­ma. No, vje­ru­jem da - auten­tič­no raz­mi­šlja­ti zna­či su­pro­sta­vlja­ti se ša­blo­ni­ma. Me­ni ni­je iza­zov da pre­pri­ča­van oči­gled­no­sti. Svr­ha knji­žev­no­sti, pa i osta­lih ob­li­ka umjet­nič­kog iz­ra­ža­va­nja, ni­je u to­me da po­na­vlja po­sto­je­će fe­no­me­ne, bi­lo da su da­ti u pri­ro­di ili u ljud­skom is­po­lja­va­nju. Umjet­nič­ki iz­raz mo­ra bi­ti nov vi­zu­el­ni, mu­zič­ki ili knji­žev­ni fe­no­men. Otu­da na­pra­vi­ti fo­to­gra­fi­ju ili re­pro­du­ko­va­ti ne­či­ju već po­sto­je­ću me­lo­di­ju ni­je na­ro­či­ta sen­za­ci­ja u na­šem do­ži­vlja­ju. Za­to je, re­ci­mo, ap­strakt­na sli­ka, ma­nje ili vi­še, nov ob­lik u pro­sto­ru. Ona je ap­strakt­na sa­mo po to­me što ne po­na­vlja ni­ka­kav po­znat, od­no­sno već vi­đen ob­lik. I bu­du­ći da po­sma­trač ni­je spre­man da mi­je­nja ono što je po­sta­lo dio nje­go­vog is­ku­stva i uvje­re­nja, on te­ško pri­hva­ta, ili ni­kad ne pri­hva­ti, ta­kvo dje­lo.
● Ka­že­te da će či­ta­o­ca pro­vo­ci­ra­ti dru­ga­či­je tre­ti­ra­nje fa­bu­le i li­ko­va u ro­ma­nu...
- To „dru­ga­či­je” mo­ra bi­ti smi­sle­no. A i sam či­ta­lac mo­ra bi­ti pre­di­spo­ni­ran da pri­ma no­ve iz­ra­ze. Ener­gi­ja na­vi­ke naj­če­šće za­u­sta­vlja či­ta­o­ca ta­ko da op­sta­je na ni­vou ste­če­nog is­ku­stva.
Ka­da se pi­sac opre­di­je­li za umjet­nič­ki tekst, a knji­žev­nost to mo­ra da bu­de, on­da autor pre­u­zi­ma i ostva­ri­va­nje ne­sum­nji­ve do­ze auten­tič­no­sti. Ako ne­ko ostva­re­nje ni­je auten­tič­no po na­či­nu na ko­ji je ostva­re­no, on­da pi­sac osta­je u okvi­ri­ma već vi­đe­nog, što zna­či po­na­vlja­nje ili, ma­nje-vi­še (ne)uspje­šnu kom­pi­la­ci­ju pro­či­ta­nog. Me­ne in­te­ziv­no za­vo­di de­struk­ci­ja tek­sta. Po­što sam u svom iz­ra­zu pri­lič­no iro­ni­čan, pa i sa­ti­ri­čan, lo­gič­no mi se na­me­će pa­ra­dok­sal­na lo­gi­ka. A pa­ra­doks, sam po se­bi, je­ste pun dra­ma­tič­nih za­o­kre­ta ko­ji tek­stu ne da­ju mi­ra. Mi­slim da je ta­kav i moj ro­man.
● Ba­vi­te se i sa­ti­rom. Šta Vas kao plod­nog sa­ti­ri­ča­ra da­nas naj­vi­še ,,hra­ni“ u tom po­gle­du?
- Pa sa­ti­ra bi se mo­gla de­fi­ni­sa­ti, pri­bli­žno, kao gra­nič­ni ob­lik ozbilj­nog iz­ra­ža­va­nja. Ona se­bi ne mo­že do­zvo­li­ti „ozbilj­no” po­zi­ci­o­ni­ra­nje na­spram svo­jih te­ma. Ta­ko ovaj na­čin iz­ra­ža­va­nja mo­ra da pod­ri­va po­ja­ve sa ko­ji­ma se že­li ob­ra­ču­na­ti. Ti­me se ko­nač­no po­sti­že ne­ga­tiv­no smi­je­šna si­tu­a­ci­ja i kri­tič­ki stav či­ta­la­ca u od­no­su na po­ja­ve i men­ta­li­te­te. Stru­na sa­ti­ri­ča­ra da­je po­se­ban zvuk. Onaj ko­ji se njom slu­ži si­gur­no mo­ra ima­ti ne­ve­se­la is­ku­stva u funk­ci­o­ni­sa­nju dru­štva i po­je­din­ca. Ta­kvo is­ku­stvo mo­ra­ju ima­ti svi lju­di, ali sa­ti­ri­čar mo­ra ima­ti du­ho­vit pri­stup iz pro­stog raz­lo­ga što „ozbilj­nost” po­di­že te­mu na ni­vo uva­ža­va­nja. A sa­ti­ra ne mo­že uva­ža­va­ti ono što ismi­ja­va. Ti­me bi pre­šla na stra­nu ono­ga ko­ga kri­ti­ku­je.
●Vra­ti­mo se po­e­zi­ji. Za ko­ga se otva­ra­ju ,,Us­pen­ska vra­ta”?
- „Us­pen­ska vra­ta” se otva­ra­ju sva­ko­me. To bi mo­gle bi­ti ne­be­ske dve­ri u ko­je je uti­snut taj eg­zi­sten­ci­jal­ni pe­čat. Us­pe­nje je prag ko­ji se jed­nom pre­la­zi. Ne bih re­kao da sam se na­gla­še­no ba­vio ži­vo­tom po­sli­je ži­vo­ta. Ta­kve taj­ne po­sto­je da bi ta­kve osta­le. Me­ni je, ov­dje na ze­mlji, va­žni­je, prak­tič­ni­je i su­štin­ski­je ono, po­ma­lo man­gup­sko pi­ta­nje – ima li ži­vo­ta po­sli­je ro­đe­nja. To je, na ne­ki na­čin, vječ­ni tre­zor na ko­jem se za­sni­va po­e­zi­ja. Ta­kav pri­stup ne uma­nju­je po­et­sku am­bi­ci­ju da go­vo­ri o ne­po­zna­tom, in­tu­i­tiv­nom i da­le­kom. A.ĆU­KO­VIĆ


Ži­vot po­e­zi­je
ne­ma kra­ja

● Iz Va­ših no­vi­jih knji­ga mo­že se pri­mi­je­ti­ti da se ba­vi­te i ne­kim kul­tu­ro­lo­škim te­ma­ma, na­ro­či­to oni­ma ko­je su u do­slu­hu sa po­e­zi­jom.
- Sva­ki ljud­ski do­ži­vljaj, po­zi­ti­van ili ne­ga­ti­van, ima do­di­ra sa po­e­zi­jom i otva­ra la­tent­nu mo­guć­nost da bu­de po­et­ski iz­go­vo­ren. Za­to ži­vot po­e­zi­je ne­ma kra­ja, bar ja ta­ko vje­ru­jem. A to što se, mo­žda, sve vi­še ja­vlja­ju mo­ti­vi ko­ji su pri­vid­no dio spo­lja­šnjeg svi­je­ta ozna­ča­va go­mi­la­nje is­ku­stva i kul­tu­ro­lo­škog bi­ća u ko­jem se tra­je i u ko­jem su se ostva­ri­va­li mi­nu­li vje­ko­vi. Vre­me­nom pje­snik shva­ti da u nje­go­vom okru­že­nju po­sto­ji ne­što sa čim di­je­li svoj ži­vot i svo­ju in­ti­mu. To je sva­ka­ko do­stoj­no po­e­zi­je i nu­di mi se sve vi­še, na­rav­no – uko­li­ko pro­na­đem po­et­ski ugao da ob­ra­dim ne­ku te­mu.