Sli­kar Igor Mo­drić iz Za­gre­ba pred­sta­vlja se iz­lo­žbom sli­ka u Grad­skoj ga­le­ri­ji Ko­to­ra. Po­stav­ka pod na­zi­vom „U ni­šta” ob­u­hva­ta 22 sli­ke, ve­ći­nom akri­li­ka na pa­pi­ru i dva akva­re­la, ko­ji su se li­je­po uklo­pi­li u ma­lu, ka­mer­nu ga­le­ri­ju. Ovo je je­dan od mo­gu­ćih oda­bi­ra Mo­dri­će­vog 15-go­di­šnjeg ba­vlje­nja sli­kar­stvom na ovaj na­čin - po­en­ti­li­zam u smi­slu sli­ka­nja tač­ki­ca­ma. Oda­brao je, ka­že, ra­do­ve ko­ji na naj­ja­sni­ji na­čin svje­do­če to što on ra­di, sa na­mje­rom da se do­stoj­no pred­sta­vi cr­no­gor­skoj li­kov­noj pu­bli­ci, pred ko­jom iz­la­že pr­vi put. Ovo uto­li­ko vi­še što je Igor Mo­drić po maj­ci po­ri­je­klom iz Cr­ne Go­re, iz Ma­te­še­va. S njim je do­šla i Ani­ta Par­lov, pro­fe­sor­ka i sli­kar­ka u Ško­li pri­mi­je­nje­ne umjet­no­sti i di­zaj­na u Za­gre­bu, u ko­joj su obo­je za­po­sle­ni.
- Ovo je za me­ne jed­na vr­sta emo­tiv­ne ve­ze i stra­šno mi je va­žno da sam tu i zbog ne­kih stva­ri ko­je ni­su sa­mo sli­ka i sli­kar­stvo. Ko­tor je di­van grad, sreo sam sjaj­ne lju­de, pri­ja­te­lje, u zad­njih par go­di­na sam bio tri pu­ta, ta­ko da su to ma­lo čvr­šća pri­ja­telj­stva, ko­ja će po­tra­ja­ti dok smo ži­vi i zdra­vi. Obi­ći ću i ovaj dru­gi dio Cr­ne Go­re, ot­kud su mi ko­ri­je­ni, ka­že umjet­nik.
On do­da­je da je po­en­ti­li­zam sa­mo ele­ment pre­po­zna­va­nja, na­čin na ko­ji tre­ti­ra fak­tu­ru, me­to­da li­kov­ne grad­nje ko­ju pri­mje­nju­je.
- U svom ra­du, kao i ve­ći­na sli­ka­ra, kad sam bio mlad on­da sam sli­kao fi­gu­ra­tiv­no, učio, stu­di­rao, on­da kroz ba­vlje­nje sli­kar­stvom, fi­gu­ra se gu­bi­la i po­no­vo po­ja­vlji­va­la u sli­ka­ma. Ovo sad sam na­zvao „U ni­šta” za­to što se sad ne­ka vr­sta te „pra­zni­ne” u sli­ka­ma otva­ra, na ta­kav na­čin i svo­jim đa­ci­ma tu­ma­čim pro­stor ko­jim se mi ba­vi­mo. Pro­stor se sa­sto­ji od pu­nog i pra­znog, po­sto­ji dr­vo, fi­gu­ra, nas dvo­je, a po­sto­ji i taj „pra­zan pro­stor”, ali u sli­ci pra­zni­na ne po­sto­ji, ona je rav­no­prav­na za­to što ona ome­đu­je va­šu i mo­ju fi­gu­ru, pro­stor iz­me­đu nas dvo­je. Toj „pra­zni­ni”, ko­ja je u sli­kar­stvu pu­no­ća ja sam ov­dje dao pred­nost, ob­ja­snio je umjet­nik u raz­go­vo­ru.
Ka­že da su svi umjet­ni­ci na ovom te­re­nu „iz istog lon­ca iza­šli”, ba­šti­ne iste iste ili slič­ne, do­bre ili lo­še stva­ri ko­je su na­sli­je­di­li iz biv­še dr­ža­ve i uop­šte, iz ono­ga što zo­ve­mo na­šim kltur­nim na­slje­đem.
Me­đu po­sje­ti­o­ci­ma na otva­ra­nju iz­lo­žbe bi­la je ve­li­ka gru­pa sli­ka­ra, uče­sni­ka 11. Me­đu­na­rod­ne li­kov­ne ko­lo­ni­je ko­ja je 21. ok­to­bra, u or­ga­ni­za­ci­ji Ran­ka Pa­vi­će­vi­ća, po­če­la u ho­te­lu „Kvin of Mon­te­ne­gro”. Umjet­ni­ci raz­li­či­tih li­kov­nih po­e­ti­ka iz Li­tva­ni­je, Hr­vat­ske, Nje­mač­ke, Tur­ske, Cr­ne Go­re, Sr­bi­je bo­ra­vi­će ta­mo do 30. ok­to­bra.
- Jed­na ova­kva sa­mo­stal­na iz­lo­žba jed­nog od uče­sni­ka li­kov­ne ko­lo­ni­je, ovo­ga pu­ta to je ko­le­ga Igor Mo­drić, li­je­pa je pri­li­ka da se bli­že upo­zna­mo sa stva­ra­la­štvom u ši­rem opu­su, ka­za­la je Ka­ta­ri­na Đor­đe­vić, pro­fe­sor­ka Fa­kul­te­ta umet­no­sti Ni­šu.
M.D.Po­po­vić


Pje­snik i sli­kar

Igor Mo­drić ro­đen je 1959. u Za­gre­bu. Na sli­kar­skom odje­lu za­gre­bač­ke Aka­de­mi­je li­kov­nih umjet­no­sti di­plo­mi­rao je 1984, u kla­si pro­fe­so­ra Ra­u­la Gol­do­ni­ja. Slje­de­će dvi­je go­di­ne bio je sa­rad­nik Maj­stor­ske ra­di­o­ni­ce pro­fe­so­ra Ivan­či­ća i Raj­ze­ra. Pe­da­go­ško is­ku­stvo ste­kao je ra­de­ći u osnov­nom, sred­njem i vi­so­kom škol­stvu. Od 1996. do da­nas pro­fe­sor je na Ško­li pri­mi­je­nje­ne umjet­no­sti u Za­gre­bu. Sa­mo­stal­no iz­la­že od 1983. To­kom 2010./2014. bio je vo­di­telj Iz­lo­žbe­nog sa­lo­na „Izi­dor Kr­šnja­vi”. Autor je li­kov­nih po­stav­ki i pred­go­vo­ra ka­ta­lo­ga ve­ćeg bro­ja iz­lo­žbi. Go­di­ne 2011. ob­ja­vlje­na mu je pje­snič­ka zbir­ka „Si­nop­sis sna”.