Iz­lo­žba „Cr­na Go­ra 1914-1918. iz al­bu­ma fo­to­gra­fi­ja Be­le Ma­ća­šov­skog”, otvo­re­na prek­si­noć u Ga­le­ri­ji so­li­dar­no­sti u Ko­to­ru po­sred­stvom Na­ci­o­nal­nog sa­vje­ta cr­no­gor­ske na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne iz Vr­ba­sa i Cen­tra za kul­tu­ru u Nik­ši­ću, iza­zva­la je po­seb­nu pa­žnju lju­bi­te­lja do­ku­men­tar­ne i umjet­nič­ke fo­to­gra­fi­je. Po­stav­ka ob­u­hva­ta pa­noe na ko­ji­ma su re­pro­du­ko­va­ne fo­to­gra­fi­je u iz­vor­nom ob­li­ku i 40 fo­to­gra­fi­ja (ske­ni­ra­ni ori­gi­na­li pre­ne­se­ni na plat­no), te­mat­ski ve­za­nih za Cr­nu Go­ru u vri­je­me Pr­vog svjet­skog ra­ta, ko­je se ču­va­ju u Isto­rij­skom ar­hi­vu u Su­bo­ti­ci. Nji­hov autor je Be­la Ma­ća­šov­ski, lje­kar, ro­đen u Bu­dim­pe­šti 1891. go­di­ne, umro 1960. u Baj­mo­ku kod Su­bo­ti­ce. Nje­go­va fo­to­graf­ska ostav­šti­na bro­ji pre­ko 700 fo­to­gra­fi­ja, ko­je je ob­ra­di­la isto­ri­čar­ka Ta­tja­na Se­ge­din­čev, vi­ša ar­hi­vist­ki­nja. Be­la Ma­ća­šov­ski je po iz­bi­ja­nju Pr­vog svjet­skog ra­ta re­gru­to­van u voj­sku na brod pod na­zi­vom Ko­tor (Ca­ta­ro). U Cr­noj Go­ri se na­la­zio od 1914. do 1918. go­di­ne, ka­da su na­sta­le fo­to­gra­fi­je. Po­zi­ti­vi su do­bro oču­va­ni, ta­ko što ih je autor ve­ći­nu umet­nuo u knji­ge, ko­je su po­slu­ži­le kao al­bu­mi.
Na­slo­ve, ime­na mje­sta, po­ne­kad ime­na lju­di sa da­tu­mi­ma is­pi­sao je vla­sti­tom ru­kom. Otva­ra­nje je „Ru­mun­skom igrom” Be­le Bar­to­ka vi­o­li­nom uljep­ša­la Ti­ja­na Sta­ni­šić, uče­ni­ca dru­gog raz­re­da Mu­zič­ke ško­le „Vi­da Ma­tjan”.
Po­red fo­to­gra­fi­ja na ko­ji­ma se na­la­ze voj­ni objek­ti i for­ti­fi­ka­ci­je, sce­ne iz voj­nič­kih lo­go­ra austrij­ske voj­ske, po­seb­no in­te­re­so­va­nje po­sje­ti­la­ca iza­zva­le su one sa et­no­graf­skim mo­ti­vi­ma: Cr­no­gor­ke u no­šnji, djed sa un­ci­ma, bra­ća iz po­ro­di­ce Bla­go­je­vi­ći u Cr­kvi­ca­ma, oku­plje­ni na­rod na Nje­gu­ši­ma, če­ti­ri se­stre, fo­to­gra­fi­je iz ži­vo­ta sta­nov­ni­ka Nje­gu­ša, Kri­vo­ši­ja, Cr­kvi­ca, Dra­ga­lja, Dvr­šni­ka.
– Ma­ća­šov­ski je u Cr­noj Go­ri bio si­lom pri­li­ka, bio je mo­bi­li­zo­van u austrij­sku voj­sku i do­pa­lo ga je da bu­de ov­dje, ali je po svo­jim am­bi­ci­ja­ma bio i fo­to-ama­ter. Na­rav­no, ko­ri­stio je pri­li­ku da sli­ka, što je nje­gov do­pri­nos do­ku­men­tar­noj isto­ri­ji ovo­ga kra­ja. In­te­re­sant­no je za­pa­zi­ti ka­ko je na­rod u ono vri­je­me ži­vio ov­dje (sta­re se­o­ske ku­će po­kri­ve­ne sla­mom). Ako čo­vjek ma­lo pa­žlji­vi­je po­gle­da, ima pu­no de­ta­lja ko­ji su zna­čaj­ni s et­no­lo­škog gle­di­šta, ka­že za „Dan” Ča­ba Ma­đar, po­ča­sni kon­zul Ma­đar­ske u Cr­noj Go­ri, sta­ro­sje­di­lac či­ja fa­mi­li­ja ov­dje ži­vi 120 go­di­na, ko­ji je spe­ci­jal­no za ovu pri­li­ku do­pu­to­vao iz Her­ceg No­vog. Skre­nuo nam je pa­žnju na fo­to­gra­fi­ju ži­ča­re Ko­tor-Ce­ti­nje, ko­ja je po­sto­ja­la u do­ba Austro­u­gar­ske.
- Ma­ća­šov­ski nam okom ka­me­re ot­kri­va „nor­ma­lan” ži­vot, ko­ji se do­ži­vlja­va go­to­vo idi­lič­nim. Že­lio je fo­to­graf­skim apa­ra­tom, ovaj stra­nac u ne­pri­ja­telj­skoj uni­for­mi, sa­ču­va­ti ži­vo­pi­snost cr­no­gor­skog pej­za­ža, gor­štač­ku iz­ra­žaj­nost lju­di i nji­ho­vog jed­no­stav­nog ži­vo­ta, to­pli­nu po­ro­dič­nih og­nji­šta, ko­ja je po­sto­ja­la isto­vre­me­no sa stra­dal­ni­štvom lju­di na fron­to­vi­ma i bit­ka­ma ve­ljeg ra­ta. Por­tre­ti že­na i dje­vo­ja­ka, sta­ra­ca i dje­ce su pra­ve stu­di­je ka­rak­te­ra. Objek­tiv ih hva­ta spon­to u oba­vlja­nju sva­ko­dnev­nih žen­skih po­slo­va i mu­škoj do­ko­li­ci (uz či­buk du­va­na), če­sto u po­zi gdje su že­ne u sve­ča­nim no­šnja­ma ukra­še­nim će­me­ri­ma, a dje­ca u naj­ljep­šoj odje­ći. Či­ni se kao da se osje­ća na­klo­nost auto­ra za sve te lju­de, ko­ji mu uz­vra­ća­ju po­vje­re­njem, pri­mje­ću­je Ma­ri­ja Mi­ha­li­ček, ku­stos Ga­le­ri­je so­li­dar­no­sti. Ka­dro­vi sni­je­žnih pej­za­ža, ar­hi­tek­tu­re (cr­no­gor­skih ku­ća po­kri­ve­nih sla­mom i cr­ka­va), ve­du­ta­ma pri­mor­skih gra­do­va, po­ka­zu­ju vi­so­ki ni­vo, ne sa­mo kroz fo­to­graf­sko za­nat­sko umi­je­će ko­je je rav­no pro­fe­si­o­nal­nom, ne­go i evi­dent­nu estet­sko-li­kov­nu kom­po­nen­tu, do­da­je ona. Iz­lo­žba je pri­ka­za­na u Vr­ba­su, ne­dav­no u Dvor­cu kra­lja Ni­ko­le u Nik­ši­ću, a na­kon Ko­to­ra obi­ći će i dru­ge gra­do­ve u Cr­noj Go­ri.
M.D.Po­po­vić


Lič­nost auto­ra pro­jek­to­va­na na fo­to­gra­fi­ja­ma

- Ove fo­to­gra­fi­je nam rje­či­to svje­do­če o lič­no­sti auto­ra, ko­ji je bio si­gur­no ši­ro­kog obra­zo­va­nja, imao in­te­res za et­no­gra­fi­ju i an­tro­po­lo­gi­ju, a po­sje­do­vao umjet­nič­ki sen­zi­bi­li­tet (svi­rao je vi­o­li­nu), ali ko­nač­no i nje­go­vu pri­vr­že­nost kra­ju i lju­di­ma, gdje je bio za­te­čen ne svo­jom vo­ljom, kao pri­pad­nik ne­pri­ja­telj­ske voj­ske u ra­tu ko­ji će do­ni­je­ti kraj nje­go­voj Austro­u­gar­skoj i nji­ho­voj Cr­noj Go­ri, za­klju­či­la je Mi­ha­li­ček.