Na jed­nom od naj­zna­čaj­ni­jih svjet­skih tak­mi­če­nja kla­sič­ne gi­ta­re „18th In­ter­na­ti­o­nal Youth Com­pe­ti­tion Fo­rum Gi­tar­re Wi­en” u Be­ču če­tr­na­e­sto­go­di­šnja gi­ta­rist­ki­nja Na­đa Jan­ko­vić, iz Ko­to­ra, je u ka­te­go­ri­ji do 18 go­di­na osvo­ji­la pr­vo mje­sto. Ovo je Na­đi­no 19. me­đu­na­rod­no pri­zna­nje (sa do­ma­ći­ma ima ih još vi­še), od ko­jih su sva osim jed­nog, zlat­ne i spe­ci­jal­ne na­gra­de. Dru­ga na­gra­da na me­đu­na­rod­nom kon­kur­su XI Gu­i­tar fo­un­da­tion of Ame­ri­ca, odr­ža­nom u ju­nu, u Okla­ho­ma Si­ti­ju, svr­sta­la je Na­đu me­đu naj­bo­lje gi­ta­ri­ste svi­je­ta u ka­te­go­ri­ji do 15 go­di­na. U Grč­koj gdje se tak­mi­či­la u ka­te­go­ri­ji do 18 go­di­na, osvo­ji­la je gi­ta­ru kao na­gra­du, a u Be­ču je osvo­ji­la so­li­stič­ki kon­cert.
– Ni­sam vje­ro­va­la da ću osvo­ji­ti „Fo­rum gi­ta­re” u Be­ču, ko­ji je po­sli­je Ame­ri­ke, naj­zna­čaj­ni­je gi­tar­sko tak­mi­če­nje. Još ne mo­gu da po­vje­ru­jem, to mi je naj­dra­že tak­mi­če­nje. Po­seb­no mi je dra­go što sam „osvo­ji­la” so­li­stič­ki kon­cert u Be­ču kra­jem av­gu­sta slje­de­će go­di­ne, to mi pu­no zna­či, za­to što ta­mo do­la­ze naj­po­zna­ti­ji pro­fe­so­ri svi­je­ta, znam da će me svi oni ču­ti, svi ti gi­ta­ri­sti ko­ji do­la­ze, ra­du­jem se to­me mno­go, ta­ko da mo­ram da se pri­pre­mim do­bro, ka­že Na­đa u raz­go­vo­ru za „Dan”.
Pred pu­bli­kom i če­tvo­ro­čla­nim ži­ri­jem iz Nje­mač­ke, Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, Bu­gar­ske i Grč­ke, u Be­ču je iz­ve­la dje­la špan­skih auto­ra: Kar­ne­val u Ve­ne­ci­ji Fran­si­ska Ta­re­ge (ko­ji je ču­la i pu­bli­ka u Po­mor­skom mu­ze­ju, gdje je Na­đa na­stu­pi­la na pro­mo­ci­ji knji­ge An­to­na Sbu­te­ge) i To­ri­hu Fe­de­ri­ka Mo­re­na To­ro­be. Ugled­ni evrop­ski pro­fe­so­ri oci­je­ni­li su nje­no mu­zi­ci­ra­nje vir­tu­o­znim. Pro­gram je sa­ma bi­ra­la, ali ima tak­mi­če­nja gdje su kom­po­zi­ci­je za­da­te, kao što je bi­lo u Ame­ri­ci, gdje je za pr­vi krug bi­lo za­da­to jed­no dje­lo Vi­la Lo­bo­sa, dru­gu je bi­ra­la Na­đa, a u fi­na­lu je bio slo­bo­dan pro­gram. To­kom ove go­di­ne in­ten­zi­vi­ra­la je na­stu­pe na tak­mi­če­nji­ma, ta­ko da je od ja­nu­a­ra do po­čet­ka sep­tem­bra na­stu­pi­la na 11 tak­mi­če­nja. Pri­je Be­ča, zla­to je osvo­ji­la u Za­gre­bu, Omi­šu, Be­o­gra­du, No­vom Sa­du, Sa­ra­je­vu, Po­re­ču, Ni­šu, Sko­plju, Vo­lo­su (Grč­ka), a go­di­nu da­na ra­ni­je i u Kr­škom (Slo­ve­ni­ja), Al­me­ri­đi­ju (Špa­ni­ja), Tre­vi­zu (Ita­li­ja), Bu­ku­re­štu (Ru­mu­ni­ja), Her­ceg No­vom...
Na­đa ob­ja­šnja­va da je njen otac Pre­drag-Pe­đa Jan­ko­vić, glav­ni „kri­vac” za sva tak­mi­če­nja - „tra­ži po in­ter­ne­tu, ras­pi­tu­je se, čim sa­zna za ne­ko tak­mi­če­nje, od­mah ide­mo”. Sva nje­na tak­mi­če­nja fi­nan­si­ra­ju nje­ni ro­di­te­lji.
– Na tim tak­mi­če­nji­ma u po­čet­ku sam ima­la ve­li­ku tre­mu, ali sa­da vi­še to ne gle­dam kao tak­mi­če­nje, ne­go vi­še kao ne­ko no­vo is­ku­stvo na sce­ni, upo­znam no­ve pri­ja­te­lje, stu­pim u kon­takt sa mno­gim pro­fe­so­ri­ma, jer je to va­žno sju­tra za upis na aka­de­mi­je, već sa­da gle­dam gdje ću na aka­de­mi­ju, kod kog ću pro­fe­so­ra da stu­di­ram, ta­ko da je to sve mo­žda i va­žni­je od tak­mi­če­nja. Sam iz­la­zak na sce­nu, taj po­gled sa sce­ne, u pu­bli­ku, u ži­ri, stva­ra u me­ni po­se­ban osje­ćaj, ra­di ko­ga vri­je­di po­ći na sva­ko tak­mi­če­nje. Div­no je osvo­ji­ti pr­vo mje­sto, kroz nje­ga se ne­ka­ko po­tvr­di sav taj ra­di trud, ali i ako se ne osvo­ji, si­gur­no ne bih bi­la tu­žna, ka­že Na­đa.
Ona do­da­je da su naj­ljep­ši iz­bor za gi­ta­ru kom­po­zi­ci­je špan­skih auto­ra, za­to je iza­bra­la kla­sič­nu kom­po­zi­ci­ju Fer­nan­da del So­ra (Va­ri­ja­ci­je na Mo­car­to­vu te­mu). Ipak, Ta­re­ga je njen omi­lje­ni kom­po­zi­tor.
– Ro­man­ti­zam do­pu­šta da se iz­ra­zi­te, da po­ka­že­te ne­ku svo­ju emo­ci­ju, ni­je baš strikt­no sa ne­kim pra­vi­li­ma da mo­ra da se po­štu­je sva­ka no­ta, ne­go mo­gu da dam ne­što svo­je. Vo­lim te špan­ske kom­po­zi­ci­je po­go­to­vo Fran­ci­ska Ta­re­gu. Mo­ja pr­va kom­po­zi­ci­ja sa ko­jom sam na­stu­pi­la bio je nje­gov „Tan­go”, do­pa­la mi se i on­da sam na­sta­vi­la da svi­ram nje­go­va sve te­ža dje­la. Sa­da svi­ram nje­gov „Kar­ne­val u Ve­ne­ci­ji”, ko­ji je ve­o­ma za­ni­mljiv, kroz te va­ri­ja­ci­je se pro­te­že te­ma, ni­ko­me ni­je do­sad­no ka­da to slu­ša, a ni me­ni ka­da svi­ram – ka­že Na­đa.
Uče­ni­ca je de­ve­tog raz­re­da Osnov­ne ško­le „Nje­goš” i van­red­no po­ha­đa pr­vi raz­red Sred­nje mu­zič­ke ško­le „Vi­da Ma­tjan” na od­sje­ku za gi­ta­ru, a na ča­so­ve će jed­nom sed­mič­no ići u Du­brov­nik, kod pro­fe­so­ra Ma­ro­ja Br­či­ća, ko­ji pre­da­je na mu­zič­koj aka­de­mi­ji u Spli­tu. Ta­ko­đe, re­dov­no ide u še­sti raz­red na od­sje­ku za kla­vir kod prof. Je­le­ne Ljo­ljić.
– Upi­sa­la sam gi­ta­ru za­to što je moj brat bli­za­nac Va­nja in­si­sti­rao da svi­ra gi­ta­ru i ka­ko se ni­ka­da ni­smo raz­dva­ja­li, iako sam se dvo­u­mi­la, na na­go­vor ro­di­te­lja upi­sa­la gi­ta­ru da bi­smo za­jed­no išli u mu­zič­ku ško­lu. Ta­ta me je uvi­jek na­go­va­rao da idem u mu­zič­ku ško­lu, do­pao mi se zvuk gi­ta­re i shva­ti­la sam da će mi to bi­ti po­ziv. Po­što je u sred­njoj ško­li oba­ve­zan in­stru­ment kla­vir, pa­ra­lel­no sam upi­sa­la i taj in­stru­ment, ka­ko bih mo­gla lak­še da po­lo­žim taj pred­met. I moj brat ta­ko­đe svi­ra i je­dan i dru­gi in­stru­ment. Do­bro mu ide, pu­tu­je sa mnom, pru­ža mi ve­li­ku po­dr­šku, uma­nju­je mi tre­mu pred tak­mi­če­nja, ali ni­je za­in­te­re­so­van da se tak­mi­či i da na­sta­vi da se ti­me ba­vi, nje­mu idu ma­te­ma­ti­ka i fi­zi­ka, ka­že mla­da gi­ta­rist­ki­nja.
– Na­đa je ču­do od dje­te­ta, iz­u­zet­no ta­len­to­va­na, ne sa­mo kad je u pi­ta­nju gi­ta­ra, ne­go i sol­fe­đo, kla­vir. Po­no­sni smo što je na­ša uče­ni­ca i bi­će nam za­do­volj­stvo da kao ško­la bu­de­mo pro­du­cen­ti jed­nog od nje­nih na­red­nih tak­mi­če­nja – ka­že La­u­ra Jo­va­no­vić, di­rek­tor­ka Mu­zič­ke ško­le „Vi­da Ma­tjan”. Uzor joj je gi­ta­rist­ki­nja Je­li­ca Mi­ja­no­vić iz Cr­ne Go­re, ko­ja sa­da ži­vi i ra­di kao pe­da­gog u Že­ne­vi. Ona joj je, po­red ro­di­te­lja, bi­la dra­go­cje­na po­dr­ška, od pr­vog da­na vje­ro­va­la u nju i za­to joj je ve­o­ma za­hval­na. Vo­li da slu­ša gi­ta­ri­ste: Anu Vi­do­vić, Rof­ša­na Ma­met­ku­li­je­va, Džo­na Vi­li­jam­sa, Mi­lo­ša Ka­ra­da­gli­ća... Gi­ta­ru, ko­joj se po­sve­ti­la, vje­žba pet-šest sa­ti dnev­no, a za kla­vi­rom je 45 mi­nu­ta do sat vre­me­na. Pr­va tri raz­re­da ni­že mu­zič­ke ško­le u Ko­to­ru je po­ha­đa­la kod pro­fe­so­ra Dra­že­na Jo­ko­vi­ća, dru­ga tri kod prof. Sr­đa­na Bu­la­to­vi­ća.
– Cilj mi je da za­vr­šim sre­nju ško­lu, aka­de­mi­ju ne­gdje u ino­stran­stvu, da na­stu­pam na sce­ni, da lju­di vo­le da mi do­đu na kon­cert, da bu­dem i do­bar pro­fe­sor, za­to što znam ko­li­ko je to bit­no dje­ci ko­ja do­la­ze, no­vim ta­len­ti­ma, čak i oni­ma ko­ji su ma­nje ta­len­to­va­ni. Znam da je pro­fe­sor sve jed­nom mla­dom mu­zi­ča­ru, za­to ću se po­tru­di­ti da i ja bu­dem do­bar pro­fe­sor, re­kla je gi­ta­rist­ki­nja Jan­ko­vić.
Oče­ku­ju je na­stu­pi na fe­sti­va­li­ma u Ita­li­ji, Al­ba­ni­ji, Bu­gar­skoj i Nje­mač­koj.
M.D.Po­po­vić


„Ro­si­ni­ja­na” no­vi iza­zov

- Kre­nu­la sam sa no­vim pro­gra­mom za so­li­stič­ki kon­cert u Be­ču, tra­ja­će 45-60 mi­nu­ta: ići ću od epo­he do epo­he, bi­će jed­na kla­sič­na kom­po­zi­ci­ja Ni­ko­la Pa­ga­ni­ni­ja, so­na­ta, pa ću svi­ra­ti opet od F. Ta­re­ge „Gran Ho­tu”, i jed­nu ja­ko te­šku kom­po­zi­ci­ju, „Ro­si­ni­ja­nu br. 5” od Đu­li­ja­ni­ja, svi po­zna­ti pro­fe­so­ri to svi­ra­ju, ja­ko po­znat ko­mad – to će mi bi­ti naj­ve­ći iza­zov ove go­di­ne, da li ću nju us­pje­ti da spre­mim, vi­dje­će­mo. Pro­šle go­di­ne bio je taj „Kar­ne­val u Ve­ne­ci­ji” i uspje­la sam, a sa­da je to „Ro­si­ni­ja­na”, ob­ja­šnja­va am­bi­ci­o­zna mla­da umjet­ni­ca.


Do­bar uči­telj zla­ta vri­je­di

– Gi­ta­ru sam u ve­li­koj mje­ri za­vo­lje­la i zbog mog pr­vog pro­fe­so­ra Dra­že­na Jo­ko­vi­ća, ko­ji je imao po­se­ban pri­stup, ra­do sam išla na ča­so­ve kod nje­ga. Po­red ta­len­ta, pro­fe­sor je naj­va­žni­ji u ži­vo­tu mu­zi­ča­ra, za­to što kla­sič­na mu­zi­ka ima do­sta tih „ca­ka”, ko­je se ne mo­gu na­u­či­ti bez do­brog uči­te­lja, ko­li­ko god ti bio ta­len­to­van. Do­bar pro­fe­sor je po­tre­ban da uve­de uče­ni­ka u tu pri­ču, na­rav­no, ne stro­gi pro­fe­sor, da ne idem sa stra­hom, ne­go da se ra­du­jem tom ča­su – ka­že Na­đa.


To­pli­na to­na

– Fi­ne­se u svi­ra­nju gi­ta­re, pr­vo su nok­ti, bez ko­jih gi­ta­ra ne mo­že da se svi­ra, za to tre­ba ton, a za taj ton opet tre­ba pro­fe­sor ali, mno­gi­ma je dža­ba i pro­fe­sor, to pro­sto mo­ra da iza­đe iz sr­ca. Ta to­pli­na to­na je mo­žda i naj­ve­ća fi­ne­sa u svi­ra­nju gi­ta­re - na kla­vi­ru ima se je­dan ton, ide se iz pi­a­na u for­te (iz ti­šeg u ja­če), a kod gi­ta­re se pra­ve bo­je i za­to je sva­ki gi­ta­ri­sta dru­ga­či­ji, sva­ko ima dru­ga­či­ji ton i svi se po to­me raz­li­ku­je­mo. Na­rav­no, po­sto­ji teh­ni­ka, ali teh­ni­ka ne mo­že da pru­ži to­pli­nu, to do­la­zi iz sr­ca, za­to ne po­sto­ji ob­ja­šnje­nje. Sa­da mno­gi mo­gu da svi­ra­ju br­zo i tač­no, ali ma­lo ko umi­je da pre­ne­se emo­ci­ju, u ovim go­di­na­ma se pra­ve raz­li­ke iz­me­đu mu­zi­ča­ra, ko na­sta­vlja da­lje, a ko ne, ka­že mla­da umjet­ni­ca.