Na­kon 27 da­na pro­ve­de­nih u pri­tvo­ru, Bu­dva­nin Go­ran Slo­vi­nić (44) ju­če je rje­še­njem su­di­je ko­tor­skog su­da Da­ni­je­le Sa­mar­džić pu­šten da se bra­ni sa slo­bo­de.
Slo­vi­nić, ko­me se na te­ret sta­vlja kri­vič­no dje­lo na­pad na slu­žbe­no li­ce u vr­še­nju slu­žbe­ne rad­nje od­no­sno ugro­ža­va­nje si­gur­no­sti, na ju­če­ra­šnjem su­đe­nju po­drob­no je ob­ja­snio šta je pret­ho­di­lo in­ci­den­tu ko­ji se 13. mar­ta do­go­dio u ka­bi­ne­tu gra­do­na­čel­ni­ka Bu­dve La­za­ra Ra­đe­no­vi­ća. On je kazao da je Rađenoviću samo kazao lopove
Is­pri­čao je da je pr­vi čo­vjek Bu­dve 2010. go­di­ne do­šao u nje­gov re­sto­ran po­nu­div­ši mu da ku­pi plac is­pred lo­ka­la, te da su i nje­go­ve kom­ši­je, me­đu ko­ji­ma i li­der bu­dvan­skog DPS-a Bo­ro La­zo­vić i nje­gov brat Jo­vo, ku­pi­le pla­ce­ve is­pred svo­jih lo­ka­la. Na­kon mje­sec da­na od nji­ho­vog raz­go­vo­ra ti pla­ce­vi su ur­ba­ni­zo­va­ni, i ta­da mu je, ka­ko je na­veo, Ra­đe­no­vić re­kao da mo­že da ku­pi ze­mlju is­pred, ali ne i iza lo­ka­la.
– Ni­je htio da mi ka­že ko je tre­ba­lo da ku­pi tu ze­mlju iza, a na­knad­no sam sa­znao da su to ku­pi­li La­zo­vi­ći. To je bio po­če­tak pat­nje ci­je­le mo­je fa­mi­li­je; maj­ka, ja i brat smo do­bi­li še­ćer, a otac je sr­ča­ni bo­le­snik. Ra­đe­no­vić mi je ta­da obe­ćao da ću ima­ti pri­la­zni put do ku­će, i da će su­sjed­ni obje­kat bi­ti uda­ljen de­set me­ta­ra od mog. Me­đu­tim, La­zo­vi­ći su objek­tom od 22 spra­ta do­šli na me­tar i po od mog objek­ta. Plan je ra­dio Ra­le­vić ko­ji mi je re­kao da je mo­rao da na­pra­vi ta­kav plan od Bo­ra i La­za­ra, ta­ko da ovo što se de­si­lo kri­tič­ne pri­li­ke ni­je slu­čaj­no, jer sam do tog da­na pro­šao sve in­sti­tu­ci­je; da­vao pri­mjed­be na plan, na Skup­šti­ni op­šti­ne ras­pra­vljao sa Ra­le­vi­ćem jer ni­je­sam že­lio da do­zvo­lim da moj obje­kat pad­ne u ru­pu od dva­de­set me­ta­ra ko­ja tre­ba da se ko­pa za zgra­du, jer u mo­joj ku­ći ži­vi mo­je če­tvo­ro ma­lo­ljet­ne dje­ce i če­tvo­ro dje­ce mo­ga bra­ta. Na­kon ras­pra­ve u Skup­šti­ni Ra­đe­no­vić mi je obe­ćao pri­la­zni put, kol­sku sta­zu, o če­mu je sa­či­nje­en za­pi­snik. Me­đu­tim, tog pu­ta da­nas ne­ma – ka­zao je Slo­vi­nić ju­če na su­đe­nju u ko­tor­skom su­du. Gra­đe­vin­sku do­zvo­lu ko­jom je u jed­nom di­je­lu do­zvo­lje­na iz­grad­nja 18 spra­to­va, a u dru­gom 16, La­zo­vi­ći su, do­dao je, do­bi­li od stra­ne re­pu­blič­kih in­sti­tu­ci­ja, ali je Uprav­ni sud, na­kon što je on pod­nio žal­bu, istu po­ni­štio zbog sprat­no­sti i bli­zi­ne su­sjed­nog objek­ta. La­zo­vi­ći su, na­veo je, po­tom od Op­šti­ne tra­ži­li iz­da­va­nje ur­ba­ni­stič­ko-teh­nič­kih uslo­va za obje­kat, me­đu­tim, oti­šao je kod Da­ni­je­le Ma­ro­tić i po­kazvši joj po­ni­šte­nu gra­đe­vin­sku do­zvo­lu, re­kao da se UT uslo­vi ne smi­ju iz­da­ti, a brat ga je oba­vi­je­stio da Ma­ro­tić­ka tra­ži rje­še­nje da se nje­go­vom objek­tu da pri­la­zni put.
– Ubi­je­đen sam da i Ra­đe­no­vić ima udje­la u tom objek­tu. La­zo­vić je u ku­mov­skim od­no­si­ma sa Ra­đe­no­vi­ćem i to od sta­ri­ne, ta­ko da ni­je­sam mo­gao pri­hva­ti­ti kon­sta­ta­ci­ju da je on jed­na­ko gra­do­na­čel­nik i me­ni i La­zo­vi­ću – ka­zao je Slo­vi­nić do­dav­ši da to što je kri­tič­ne pri­li­ke od­gur­nuo dr­žav­nu za­sta­vu ni­je bi­lo upe­re­no pro­tiv dr­ža­ve Cr­ne Go­re, za či­ju je ne­za­vi­snost gla­sao.
– Ka­da sam go­vo­rio da su lo­po­vi, ni­je­sam mi­slio na dr­ža­vu, već na Op­šti­nu Bu­dva, a to mi­slim i sa­da. Ja ni­je­sam si­le­dži­ja, a kri­tič­ne pri­li­ke sam re­a­go­vao u afek­tu. Bio sam iz­re­vol­ti­ran i iz­vi­nja­vam se gra­đa­ni­ma Bu­dve iako znam da 80 od­sto njih mi­sli kao i ja. Sno­sim dio od­go­vor­no­sti, ali mi­slim da ni­je­sam za­slu­žio pri­tvor, jer ni­ko­ga ni­je­sam ni pr­stom ta­kao. Ra­đe­no­vi­ću sam re­kao la­žo­ve i lo­po­ve, ali mu ni­je­sam pri­je­tio da ću ga ubi­ti. Znam da sam jed­ne pri­li­ke, ka­da su La­zo­vi­ći bi­li po­sta­vi­li ki­lja­ne (me­tal­ni stu­bo­vi), mo­lio Ra­đe­no­vi­ća da mi po­mog­ne i on mi je ta­da re­kao da će mi po­mo­ći. Me­đu­tim, Jo­vo je do­šao da me bi­je, ali to ni­ko ni­je po­mi­njao – na­gla­sio je on.
– Tač­no je da sam u ka­bi­ne­tu pred­sjed­ni­ka re­kao da ću La­zo­vi­ća raš­če­pi­ti, ali to ni­je zna­či­lo da ću ga ubi­ti – ka­zao je Slo­vi­nić od­go­va­ra­ju­ći na pi­ta­nje za­stup­ni­ka tu­žbe Lji­lja­ne Mi­lić. B.M.

Ga­đao rad­ni­cu

Ra­vi­oj­la Đa­ko­no­vić, ko­ja ra­di na glav­nom ula­zu u bu­dvan­sku op­šti­nu, u svje­do­če­nju je na­ve­la da se sa Slo­vi­ni­ćem po­zna­je go­di­na­ma, te da je kri­tič­ne pri­li­ke ušla u ka­bi­net kod pred­sjed­ni­ka, da ni­je ima­la poj­ma o če­mu se ra­di i ni­je uspje­la da pro­go­vo­ri ni ri­ječ. Vi­dje­la je da je Slo­vi­nić ne­što uzeo u ru­ku da je ga­đa i br­zo za­tvo­ri­la vra­ta, ta­ko da je ni­je po­go­dio. Svje­dok Bo­jan Te­šo­vić je, na pi­ta­nje bra­ni­o­ca okri­vlje­nog advo­ka­ta Vla­di­mi­ra Vu­le­ko­vi­ća, ka­zao da Slo­vi­nić u nje­go­vom pri­su­stvu ni­je ni­ko­me iz­go­vo­rio pri­jet­nje, te da je ka­da je do­šao u ka­bi­net, osim Ra­đe­no­vi­ća za­te­kao okri­vlje­nog Zdrav­ka De­li­ba­ši­ća i pot­pred­sjed­ni­ka op­šti­ne Mi­la­na Vu­či­ni­ća.
– Je­ste bi­lo pre­pir­ke, ali ja ni­ka­kve pri­jet­nje ni­je­sam čuo, na­gla­sio je on, dok je Jo­van Mar­ti­no­vić u svje­do­če­nju pre­ci­zi­rao da je te­le­fon ko­ji je Slo­vi­nić ba­cio u prav­cu Đa­ko­no­vi­će­ve uda­rio u zid po­red vra­ta. Su­đe­nje se na­sta­vlja 7. ma­ja.