-PIŠE: NOVICA ĐURIĆ
Ne znam kakva je to bila noć kada se u sobi, umjesto u krevet, sruših u fotelju, i tu dugo, dugo prebirah detalje iz dana koji može biti zaboravljen kao da se u njemu nije ništa desilo. Možda je većina učesnika tako i mislila, ali ja sam duboko u sebi osjećao da je to dan kada se pomjerila linija između izvođača radova komitetlijskih majstora trača, namještaljki, namještenih suđenja, često i bez dokaza, lažnih svjedoka i slobodomislećih ljudi, ali je u tom danu i
Miodrag Bulatović zaboo samo jednu riječ koja će biti dovoljna i snažna da izazove partijski zemljotres, ali i toliku zabrinutost u službi koja je čuvala lik i djelo partijskih skakavaca u malim i veljim partijskim komitetima.
Pogledujem u sat i do novog dana nije ostalo još mnogo. Ipak, odlučih da dopunim bilježnicu i kao nikada prije diktira mi se svako Buletovo slovo. Srećan sam zbog toga. S tim osjećajem zaspah. Osvanuh u fotelji.
U holu hotela, skoro u krugu, s rukama u džepovima, šeta Bule nervozno i kad me ugleda reče:
„Ne znam zašto, ali bio sam nervozan da li ćeš doći. Ne, ne znam odakle mi taj osećaj... Eto, ne sme se čovek uvek osloniti samo na osećaj...“
„Bule, kada obećam, onda nema promjene plana. Riječ je naša, a laž je njihova. Zar ne?“, pitam Buleta.
„Da. Baš tako. Molim te da sednemo negde s kraja, moram nešto važno da te pitam. Da se nešto dogovorimo, ako budeš saglasan“, zahtijeva Bule.
Sjedosmo za sto koji u značajnoj mjeri bijaše skriven velikim stubom. Tek što konobar završi s jutarnjom pitalicom i posluži doručak, Bule prošaputa:
„Ne pitah te, kako prođe ono malo što preostade od noći?“
„Pa, nešto bilježih. Mnogo toga mi se survalo, u glavi pravi haos... Zoru dočekah u onoj fotelji, istina prilično neudobnoj“, odgovorih.
„Ja sam s balkona dozivao zvezde. Lajao na sebe. Pljuvao po likovima iz podzemlja, zamišljao kako nas vode u tamnicu...“, priča Bule bez i jedne grimase na licu. Poprimače stolicu, hoće skoro na uvo nešto da mi kaže. Kao da je posrijedi velika tajna, tiho mi veli:
„Moraš da me odvezeš u Manastir Ostrog. Nikada nisam bio. Nikada. Mislio sam i da neću. Ali se sinoć dogodi čudo. Ležim, onako obučen, i vidim na plafonu kako mi se vrzmaju neke čudne senke. Pokušavam da ih raspoznam i tako zaspah. U neko doba čujem, čujem kako me majka doziva i govori: ’Bule, sine, idi u Ostrog. Ajde, sine, molim te. Poslušaj me ovaj put’. Ja vičem da neću, a ona ponavlja: ’Idi, sine, idi’.“
„To te nije zvala majka, to te je zvao Sveti Vasilije. Nema šta tu da se razmišlja i priča. Idemo“, prekinuh ga u pola iskaza.
„Stani! Stani!“, uzvraća. „Nije lako meni pregrešnom ljubiti ćivot Svetog Vasilija i tražiti oprost. Kako? Kako ja tamo? Malo je svetlosti u mom životu. Malo. Ima li išta čemu se nisam narugao? Verovah malo. Mogu li ja to i nemoj da mi govoriš da idemo ako ne misliš da ja to mogu!”
Šta sada?! Gospode, šta god da kažem možda se ogriješim. Riječi molitve koju svaku noć izgovaram prije nego se snu predam izgovorih u tom trenu: „Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnoga“. Ponovih molitvu nekoliko puta. Prekrstih se. Vide Bule i reče:
„Ti se to prekrsti. Nešto nije u redu? Ne ide ti se sa mnom... Reci, razumeću šta god da je posredi“.
„Izgovorih jednu molitvu za nas grešne i pregrešne. Tražih oprost. Eto, to je to“.
Nije mi bilo lako. Velika je to odgovornost pred sobom i Gospodom, jer kako bih ja mogao znati da li neko može cjelivati sveca ili ne? Polazim od uvjerenja da Gospod iskušava, prašta i blagoslovi i grešnike pokazujući im put pravde i dobročinstva. Pored velike dileme i zabrinutosti, priznajem, bio sam i ponosan što kod Svetog Vasilija Ostroškog vodim velikana, klasika, najprevođenijeg pisca u onoj ondašnjoj veljoj Jugoslaviji – Miodraga Bulatovića − Buleta.
(NASTAVIĆE SE)
)){kind=small}
