-Piše: NOVICA ĐURIĆ

Niz stepeniše, odmah s lijeve strane od glavnog ulaza u hotel, Bule se spušta u bar: prostor gdje ga neće iritirati razni mirisi, ali ništa manje i pojedinci koji mu već bijahu o reveru.

„Jesi li video kako sam napola dva puta ustajao od stola dok smo večerali i podizao i treskao sako. Morao sam. Osećao sam da su nagrnule cele horde mrava ka mom vratu. Onda ih tresnuh i popadaše po onim karnevalcima, mimo mojih prijatelja i pisaca. Ovo ti pričam kako nije sve opipljivo, vidljivo... Mnogo je toga u vazduhu, na nama, a da mi to i ne osećamo, pa stoga i ne znam šta nas to na zlo tera. Sve je u životu jedan veliki karneval...”, u dahu izgovori Bule.

Ćutim i shvatam kako je čovjek maska. Maska koja svakome podjednako pristaje. Možda ona potajna? Možda mi na trenutke demonska vizija Buletova, zapravo i ne da drugačije to dešifrujem. Razumijem. A čovjek razumije kako i klikuje.

Dok premišljam šta mu reći, u glavi mi se kao magnetofonska traka vrti ona poznata rečenica slavnog nobelovca Iva Andrića koja najbolje oslikava upornost, odlučnost, odnosno karakter Miodraga Bulatovića: „Ako ga ne pustimo da uđe u Udruženje književnika kroz vrata, taj će kad-tad ući kroz dimnjak”. Šta god da kažem uslijediće odgovor iz njegovog plemenitog ludila.

„Bule, možda se sve ovo nama čini, možda je posrijedi neki čudni mamurluk, kao poslije lošeg pića. Možda smo malo premoreni pa nam neka trenutna zapažanja, odnosno pojedinosti, i nijesu baš najjasnija...”, pokušavam dovršiti ono što naumih i nije mi se dalo. Bule kao iz topa:

„Sve su to komunisti! Sve je to njihovo perje! Komunističke perjušine! Toboš su me razumeli na večeri i u onoj sali. Govorio sam im, a osetio sam da mnogi i ne smeju da me razumeju. Ne smeju od sebe samih. Ne smeju kući to da ponesu. Ne smeju sa tim, ne u krevet, već ni u klozet... Nemoj da mi pričaš o tim morbidnim likovima... Takvi su se preselili u moje romane. Tamo sam ih pohranio da se zna da kada izumru na ovom svetu nastave sa svađom i ideologijom u onom, vele drugom životu. Đavola, drugom... To je, to je...”

Polako, kažem sebi. Još da ovo malo ispijemo i da se kreveta hvatamo. Ko bude mogao – neka spava.

Odugovlačio sam odlazak na spavanje jer mi se činilo da je Bule, kao rijetko kada, govorio bez reza, spontano, iskreno... Ne žuri mi se niti spava, iako je davno zašla ponoć. I dok prebiram, biram čime da ga još koji tren zadržim, Bule mi, skoro ispod glasa, kao da se ispovijeda, kaže:

„Znaš, Novice, kroz moje vene je celog života, svakog trena tekao Lim. I ja sam s njim plovio. Kako je on nadolazio, s njegovom burom čuo se i moj huk. To sam ponovnim dolaskom u Crnu Goru tako snažno osetio da sam shvatio da to što me stišavalo, i ono što me plahovito nosilo, to je bila ta energija Lima...”

Jedva da uspjeh da mu kažem kako je i mene Plašnica, pomamna rijeka, nosila i nosi, ali i vraća zavičaju i bez nje... i tu me prekinu kao da mi rukom prebrisa ostatak rečenice:

„Ne, mene Lim nije vraćao zavičaju. Vraćao me onom majčinom pogledu koji me prati dok kamionom odlazih iz Bijelog Polja, dok se rastajah od uspomena i tople očeve ruke koju i sada pri srcu prinosim, tako toplo i lepo. Lim me odneo i to je sve stalo u rečenicu koju sam na odlasku iz Tamnog Polja majci izgovorio kada je pokušala da me odvrati od puta u svet beli. Rekoh joj tada `Nikada se više neću vratiti, razumi!` Znam... Znam, starica je to razumela. Istina, kasno. Oprostila. Starica, moja.”
Osjetio sam da i toga trenutka Bule pita majku: „Oprosti li mi, starice moja?” Dugo je ćutao držeći desnom rukom čelo, ono visoko, glatko koje te dočeka kao mjesec žut. Potom protrlja glavu, skoro da mi oštri nos pobode u svesku i veoma ozbiljno kaza:
„Neka, pametno, i treba sve da bude zapisano. Najiskrenije je kada se rečima zavetujemo... Ja sam mnogo toga sasuo sebi u lice kako bi i ti žar toga osetio. Video sam, umeš ti to. Lep ti je vez. Neka, možda i ovo unese zrak svežine u moje, naizgled, lepo lice. Možda...?”

(Nastaviće se)

---