-Piše: NOVICA ĐURIĆ

Nađosmo se u čudu, a zahvaljući malo i piću nekako se pribrasmo. Od toga dana bio je uz nas nekoliko godina. Naš „anđeo čuvar”. Bio je podesan za druženje. A šta je o nama javljao i bilježio to niko ne zna. Možda jednog dana i saznamo ako demokratija otvori i učini javnim tajne arhive. Možda, mada više i nije toliko važno koliko da je i dolazak Bulatovića i Žarka Komanina bio specijalni zadatak za saradnike Udbe.

Dok su se pisci ređali za govornicom u prepunoj sali, osim dugotrajnih aplauza, bila je neka ledena tišina. I nijesu svima jednako dugo, snažno aplaudirali, pa se i po tome moglo razumjeti kako su građani politički, da ne kažem „udbaški obrazovani”, odnosno edukovani, zreli. Šta će, ne bi, ali strah je, kako narod lijepo i tačno kaza, „pasja vjera”.

I te noći velikog povratka izgnanika u literaturu Crne Gore kao da je pokraj mene bio čovjek bez vjere. U novom hotelu „Onogošt” velika večera, bogata za pisce i druge goste. Više se pije nego jede. U jednom trenutku Bule mi kaže:

„Slušaj, Novice, ovo me guši”, pa stade, pridrža se za bradu i doda, „dosta mi je ove brljaonice... ’Ajde negdje da sjedimo... Hoću da pričamo...”.

Prvo se Bule usta i vidim da je već u holu i ja mu se odmah pridružih. Izađosmo i polagano šetamo. Niko ni riječ da izusti.

„Kakav je ovo grad... Vide li ti igde ovoliko licemera kao tamo u onoj sali”, reče Bule i udari snažno petom o asfalt.

Ne usuđujući se da mu bilo kako kontriram, rekoh mu da je Nikšić grad u kom sam radio kao novinar-dopisnik „Večernjih novosti” i da je to bila najkomunističkija vlast koja je prije mene iz njega protjerala novinara Vlada Mićunovića, ali da su žitelji grada pod Trebjesom divni ljudi, dobri i vjerni prijatelji i da u tom gradu imam puno divnih prijatelja, iskrenih.

„Dobro... Dobro. To mora da su oni ljudi van ovog gradskokomunističkog jezgra...”. Potom Bule zastade, pa nastavi: „Nisi ti vešt tome, ja sam studirao psihologiju, karaktere ljudi... U onom holu gde je bilo književno veče video sam mnoge ljude koji me gledaju jednim, a drugim okom snimaju vidi li ih ko... E, takve i u mraku prepoznajem. Takvi šetaju i mojim snovima. I tada ih prepoznajem. Tek po danu... To moraš da naučiš, u mnogim prilikama spasila me ta veština prepoznavanja čoveka u očima i onoga što mu iz oka virka, ne njegovom voljom... Nagledao sam se ja njih svugde po svetu. Od Nemačke, Francuske do Beograda...”

Bio je to trenutak u kom kao da mi je onaj Buletov „crveni pijetao” s neba sletio na rame i neprestano me kljucao u glavu i govorio: „Upamti to, upamti to...!”

Kao da u tom trenutku prepoznajem, odnosno prisjećam se likova iz susreta i vidim dvookaše, koji su jedno oko ostavili za sebe, a drugo iznajmili Udbi. Do tada sam znao i nerijetko slušao o insanima koji su svoje uši izdali pod kiriju tajnoj policiji, ali oko – e, to je bilo vrijedno saznanje. Nažalost, sada znam da je Bule i tada bio u pravu.

Umjesto da i dalje pojašnjavam i možda i kažem koje ime dobrih ljudi i prijatelja iz Nikšića, odustajem znajući da se s Buletom i nije lako sporiti, posebno ne o, naizgled, sitnicama. On je bio sakupljač, „usisivač” svake trunčice iz koje se mogla izroditi njegova duhovita ili, bolje reći, ona rečenica koju možemo svrstati u takozvano „plemenito ludilo”.

Polemisati s njim, i onako prijateljski, uvijek je britka sablja za koju ne znaš u kom trenutku i kojim povodom će sijevnuti iz korica i posjeći te. Nije se dao tako lako bilo kome, bilo šta da je po srijedi. Zato samo rekoh:

„Da, da...”, a potom upitah:

„Hoćemo li nazad, ili...?

Na to će on:

„Hoćemo, ali ne tamo za onim stolom raščerečenih kokošaka, iseckanih vratova, mrtvih riba... Čudo, ni ’ljeb ne mirisaše... Rekoše mi da ima nešto dolje, neki bar, tako nešto... Ja sam vičan ponoćnom životu i barovima.”

I polagano se vraćamo u bar „Onogošta”.


(Nastaviće se)

---