-Piše: BUDO SIMONOVIĆ

Kad je u polumraku na dnu jame Ravni dolac na Dinari ugledala još živu svoju desetogodišnju ćerku Milicu, kad je vidjela kako je unakažena i ranjena, da iznad slepoočnice nema parče kosti i da joj se mozak vidi, Cvita Bošković je zažalila što joj dijete nije mrtvo kao i troje ostalih, a poslije, kad su mjesec i po dana kasnije izbavljeni iz jame i preživjeli, cijelog života se kajala zbog te grešne misli.

– Čovik griješi dok je živ – sačuvao je od zaborava njeno kazivanje unuk Božo. – Ispade: kome je vika, tome je i lika. Milka mi, eto, svejedno poživlje, ima danas lipu porodicu, troje dice...

A baš u taj čas kad sam, grešna mi duša, pomislila da bi bilo bolje da mi je i Milka namah bila mrtva, javi se i moja Danica. Živa i ona. Ja i ne znala da mi je u jami. Uputila je toga jutra sa mojim nesritnim Ristom i Ubavkom da biže u Dalmaciju mome rodu, a ono ig povatalo u planini i doturilo u jamu...

Kad nas izvadilo iz jame vratiše nas u selo, ćeli nas dati po kućama. Eto našega komšije Mića Šibenika, istrča na raskrsnicu pred nas pa viknu:

– Nemojte mi smrada goniti kući, jedva sam ig se jednom kurtalisao...!

Obreo se tu i tabornik (kmet u selu, bio takođe Hrvat, napomena B.S.), a bio dobar taj tabornik, lično je mome diveru Marku Boškoviću rekao: biži, biži brate, i kaži ostaloj braći kome moreš, u Graovu je sve pobilo... Naljuti se tabornik na Šibenika pa veli:

– Iz Boškovića kuće ig ima petero i baš ćemo ig sve u kuću Boškovića, za inat tebi...

E poslim za tri miseca nisam nigda zaspala. Nit što čvrsto pojela. Samo šta popit. Koža prirasla za grbaču, rebra se nadnila, jagnje bi mogla sakrit pod rebrima. A svejedno, pretekosmo, ne bi kako je rekao Mićo Šibenik...”

Na gubilištu u prologu završili su Cvitin muž Ilija, djeveri Dušana i Nikola i Nikolin sin Mile. Shvatila ona kakvo su krvavo kolo zaigrale ustaše pa sjutradan po zori uputila jetrvu Gospavu, djecu Danicu, Ubavku i Rista i djeveričnu Dušanku da ga gone ovce u planinu, a onda da preko Dinare bježe u Dalmaciju, u njen rod, u Bitelić, ali je oni ne poslušali, vratili se kad su čuli da ustaše zlo rade i u Dalmaciji:

– Poslala poslije za nama i sestru mi Milku – kazivala mi je 1990. godine Cvitina ćerka Danica, koja je poslije rata svila toplo porodično gnijezdo sa Markom Lalićem u Aranđelovcu – ali je mi vratismo, da ne ostaje majka sama sa nesritnom Stanom. To mi bila najmlađa sestra, ne znam je li tada imala tri godine...

Kad su se pojavila dvojica ustaša, Danica se sklonila u žbunje, a oni su ostale uputili u selo da bi ih bajagi upisali u nekakve spiskove:

– Odjednom, odozdo od Ravnog doca doprije lelek i vriska – sjećala se dalje Danica. – Istrčim na čistinu, imam šta i vidjeti: uzgamizao mravinjak naroda oko bezdanice, po oružju poznajem da su ustaše, sve u grupama gone i vuku narod od Sajdine pećine i bacaju u jamu. Piska dice i kukanje žena nadjačava galamu i psovke krvnika. Odlijegne i po neki pucanj. Mili bože, jada, do neba se čuje. Meni se odjednom više ne živi. Vidim privedoše jami strinu Gospavu, i brata mi i sestre, i ja bez razmišljanja poletjeh ka jami.

Krvnici okružili sa svake strane, ne daju prići. Ne pitam, jurnuh da prođem, a Mile Perić, zvani Tomišić, raspali me nekakvim štapom po glavi. Jedan pored njega ima pušku, ali taj ne pruža ruke, a Mile samo štap, nekakvu čvornovatu batinu. Zavrtje mi se u glavi, odnese mi maramu na štapu, ali se ne dadoh – ne padoh.

Mile me zgrabi za ruku. Ne dam se ja, pusti život, omanuh sa njim kao sa prnjom. On me onda ugrabi za pletenice, pale mi niz leđa, puste, a bile su teške – debele kao ruka najsilnijega momka. Krvnički me stiska za kosu i smije se, smije iz svega glasa, prezadovoljan što me savladao. Onda me pita znam li di su moji. Ja ćutim, a on se još glasnije poče smijati i onako kroz smijeh mi veli:

– De se ti udaj za me pa nećeš u bezdanicu...


(Nastaviće se)

---