Krajem 1985. godine, Desanka Maksimović je došla u Igalo na liječenje i rehabilitaciju nakon loma noge. Velika pjesnikinja, do kraja dugog života nemirni i mladalački neumorni lirski duh, buntovnik protiv svega što nije ljepota i ljubav, odatle je jednog dana digla glas protiv i tada aktuelnog suludog nauma da se Tara pregradi i zajezeri, da se najčistija i najljepša rijeka u Evropi i njen kanjon žrtvuju zarad struje i profita.

Bio je to povod da je trećeg dana 1986. godine, dopisnik „Politike“, pjesnik i veliki zaljubljenik u Taru, Boško Pušonjić, i ja, tada dopisnik „Ekspresa“ iz Crne Gore, posjetimo u hercegnovskom lječilištu. Kad smo joj spomenuli Taru i kazali da je glavni povod naše posjete njen protest, glas za spas Tare, njeno vedro čelo se odjednom nabralo i na njenom licu, stalno umivenom osmijehom, odjednom je počinula sjeta:

– Ja se, izgleda, uvek, iznova i povodom svega moram vratiti zavičaju – počela je kao za sebe, tiho i tronutim glasom. – Mene i u snu muče brankovinske napuštene njive i pašnjaci na kojima se sada retko vidi konj, goveče, ovca... Izgleda da su se ljudi sada više nego ikada okomili na svoje nemušte savremenike. Pre izvesnog vremena mi je, tako, stigla štampana okružnica poslata svim piscima sveta s molbom da se založimo za kitove. Kontinenti pored okeana su se besomučno okomili na kitove i tih divnih bića će, čini se, uskoro nestati s lica zemlje.

Ja, međutim, više od svega žalim reke jer i kitovi i konji i goveda i ovce – sve će se to, valjda, jednom opet naroditi, ali ako lepotu reke ubijemo, više je ne možemo povratiti. Ne dao Bog da se i divnoj Tari dogodi ono što je snašlo tolike naše druge lepe reke. Putujući pored ovih naših ogromnih veštačkih jezera uvek sam zbilja bila nesretna, gledajući ih onako zenemela i umrtvljena.

Znam, naravno, da je neka nužda naterala ljude da rekama seku glave, da je na zemlji, kako reče Njegoš, sve „tiran tiraninu“, ali to što ubijamo vode više me muči nego kad, recimo, neki kritičar pokušava da sahrani kakvo delo...

Usledila je potom prava plima reči vidno uzbuđene pesnikinje, iz kojih je izbijala bezgranična ljubav prema moćnim gorskim vodama, zaljubljenost u žubor i bistrinu potočića, pa joj se onda na licu ponovo ukazala seta, nespokoj i srdžba:

– Pre nekoliko godina sam videla umorenu Pivu. Činilo mi se kao da se u samoodbrani širi i nadima pluća pa je tako nadošla, potopila obale, seoske pragove i tavane, bujne voćnjake – jedva su spasili i drevni manastir koji je stajao uz njenu obalu. I znate čega sam se setila tu pokraj Pive: onog starog, prastarog običaja ubijanja starih ljudi udarom ušicama sekire u teme. Mnogo šta što volimo postaje žrtva civilizacije. Znate kako narod kaže: „Dok nekome ne smrkne, drugome ne svane.“ Pivina srebrna duša će se pretvoriti u svetlost. Ona razgoni tamu mnogih naših zabačenih planinskih predela. Sve to znam, ali mi je žao lepote koju ubijamo, žao mi je žubora gorske vode, jutarnje izmaglice nad potocima, igre svetlosti na maticama.

Pa zar ista sudbina može snaći i Taru? Zar nju ne može spasiti to što spada u najlepše pejzaže sveta, što njen kanjon po lepoti dolazi odmah posle Kolorada, to što je na spisku svetske kulturne baštine, što je deo Nacionalnog parka Durmitor – što se, najzad, po lepoti u svetu pročula? Bože moj, malo je što je zemlja zagađena, što je hrana zagađena, što su voćke prskane nekom škodljivom tečnošću, što su svud otvorena đubrišta (čak i pored nekih lečilišta), što su nam ulice popljuvane i zatrpane otpacima, nego hoćemo da upropastimo i ono jedino čisto što nam je ostalo – gorske reke. Nećemo valjda sad i kanjon Tare upropastiti?!

Konačno je podsjetila i na poruku pisaca Jugoslavije sa malo prije toga završenog kongresa:

„Ako čovečanstvo nekako i preživi, pitamo se: hoće li nam buduća pokoljenja oprostiti za sve naše svjesno uništene Tare?“

Piše:

BUDO SIMONOVIĆ

(Nastaviće se)

---