-Priredio: Miladin Veljković

Prema svjedočenju Stevana Dedijera, Milovan Đilas i Edvard Kardelj su tokom boravka u Njujorku i borbe da Jugoslavija uđe u Savjet bezbjednosti OUN septembra 1949. zatražili od njega da se vrati u zemlju. Po povratku u Beograd januara 1950. Kardelj mu je direktno rekao: „Moramo imati nuklearnu bombu. Moramo je napraviti čak i ako ćemo za to godinama izdvajati pola nacionalnog dohotka”. Potom je dodao da im je „Pavle Savić obećao da će napraviti bombu” i to na nekom „novom principu”. Kardelj je, međutim, smatrao da se sa Savićem „dešavalo nešto čudnovato” i rekao je Dedijeru: „Tvoj je posao Stevo da nam pomogneš da dobijemo tu bombu, da otkriješ što Savić radi, zašto odgađa. Moramo imati bombu. Pođi u Vinču, radi tamo, razjasni stvari”. Dedijer je prihvatio partijski zadatak, otišao u Vinču i „uključio se u Titov pokušaj da napravi nuklearnu bombu”.

Dedijer kaže da je u početku ozbiljno shvatio zadatak vjerujući da postoji „elementaran industrijski potencijal za izgradnju reaktora” i da „Savić i partijski čelnici realno procjenjuju što je potrebno”, međutim, već poslije nekoliko mjeseci „stekao je realnu predodžbu o situaciji” i shvatio da nije bio u pravu. Osim uključivanja u naučni rad, detaljnog praćenja organizacionog, kadrovskog, partijskog i međuljudskog stanja i problema i revnosne kontrole rada Pavla Savića, zaključio je da se u Institutu ne radi ništa što bi vodilo ostvarenju primarnog zadatka, da ni u jednom od instituta u zemlji niko ne radi na nuklearnom programu i ne preduzima ništa na izgradnji nuklearnog reaktora, odnoso uranske peći. Avgusta 1950. izvještaj o tome je usmeno i pismeno dostavio CK KPJ. Pri tome je posebno oštar bio prema Saviću, nipodaštavajući njegov naučni renome, kritikujući rukovođenje ustanovom, pa čak dovodeći u pitanje i njegova osnovna znanja o nuklearnoj fizici i reaktorima. Dedijer navodi da su on i Jovo Kapičić prenijeli Saviću direktivu drugova iz CK da napiše „kratki izvještaj kako bismo mogli da napravimo nuklearne reaktore i nuklearno oružje u Jugoslaviji” i da mu je Savić poslije dva dana dao dopis na tri strane u kojem je predlagao „nemoguću ideju o reaktoru koji bi se sastojao od mješavine praha urana i grafita” i tvrdio da za godinu dana pošto dobije uran i grafit može da napravi reaktor. Dedijera je zapanjilo „elementarno Savićevo neznanje u odnosu na karakteristike postojećih reaktora”, smatrao je da je bio potpuno neupućen u tu temu i nije pročitao ni osnovnu literaturu, a predlog je nazvao „teškom budalaštinom”.

Drugi funkcioner koji je javno i direktno progovorio o naporima Jugoslavije da napravi atomsku bombu, razlozima za to i prvim koracima na tom planu bio je general Jovo Kapičić koji je u intervjuu 2010. dosta neprecizno govorio o formiranju „Atomske komisije” poslije sukoba sa SSSR u kojoj su, po njemu, bili Aleksandar Ranković, Boris Kidrič, Svetozar Vukmanović Tempo, Pavle Savić i Dragiša Ivanović, s ciljem da se „napravi institut” i „iz inostranstva dovedu stručni ljudi, inženjeri”. Za rad komisije su „odobrena velika novčana sredstva i pružena bezrezervna pomoć”, cijela stvar je držana u tajnosti, „Udba se starala da takva informacija ne procuri u javnost”, a on je bio zadužen za bezbjednost. Kapičić tvrdi da je Ranković na jednom od sastanaka komisije saopštio ideju da Jugoslavija napravi atomsku bombu. Obrazloženje se ticalo bezbjednosti zemlje: „Ako su atomsku bombu imali Rusi i Amerikanci, morala ju je imati i Jugoslavija! Znate, malo ko će se usuditi da napadne onoga ko ima atomsko naoružanje. Atomska bomba jeste zlo ali državi daje sigurnost”, tumačio je kasnije Kapičić.

Sam Pavle Savić, pokretač i ključni učesnik jugoslovenskog nuklearnog projekta, sve vrijeme je decidirano poricao da se u Jugoslaviji radilo na izgradnji oružja, da bi tek u poslednjem sjećanju 1993. priznao da su na njega vršeni pritisci kojima je uspješno odolijevao.


(Nastaviće se)

---