-Pi­še: Borivoje Ćet­ko­vić

Zai­sta je u da­na­šnje vrijeme te­ško go­vo­ri­ti o jugoslovenskoj ideji i ujedinjenju 1918. go­di­ne – negiraju se i Jugoslavija i sa­ma ideja o njoj. Jugoslavija je (namjerno ne pi­šem biv­ša, jer je i Austro-Ugar­ska monarhija ne­sta­la, pa je ne nazivaju biv­šom), na­zva­na „tam­ni­com hr­vat­skog na­ro­da”, „ve­li­kom za­blu­dom srp­skog na­ro­da”, a od Za­gre­ba pre­ko Sarajeva do Pod­go­ri­ce uzvikuje se: „Ni­kad vi­še 1918. go­di­na”.
Za­go­vor­ni­ci za­ti­ra­nja jugoslovenske dr­ža­ve, pri­znali to ili ne, ne mo­gu po­re­ći da je ona bi­la najbolji dr­žav­ni okvir za sve nje­ne na­ro­de i na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne. Decenijama je objedinjavala brojne na­ro­de Bal­kan­skog po­lu­o­str­va i mo­gla je bi­ti po svojoj mul­ti­e­tič­no­sti, mul­ti­kul­tu­ral­no­sti i mul­ti­kon­fe­si­o­nal­no­sti uzor za EU. Ova dru­ga Jugoslavija, Socijalistička Fe­de­ra­tiv­na Re­pu­bli­ka, prema riječima Janka Ple­ter­skog, is­tak­nu­tog jugoslovenskog i slo­ve­nač­kog isto­ri­ča­ra, „bi­la je ne sa­mo dr­ža­va, ne­go i mno­go vi­še od to­ga – bi­la je na­čin ži­vlje­nja”.
I ta­kva ka­kva je bi­la sa svojim sla­bo­sti­ma i ne­do­sta­ci­ma (prije svih an­ta­go­ni­zi­ra­ni srp­sko-hr­vat­ski od­no­si u či­ta­vom pe­ri­o­du od 1918. do nje­nog raz­bijanja krajem de­ve­de­se­tih go­di­na, kla­sno i na­ci­o­nal­no ugnje­ta­va­nje, kult lič­no­sti, pro­gon po­li­tič­kih ne­is­to­mi­šlje­ni­ka, od­su­stvo po­li­tič­kih i in­te­lek­tu­al­nih slo­bo­da, dik­ta­tu­ra partijskog sa­ve­znog dr­žav­nog vr­ha, a u kasnijem pe­ri­o­du sve­moć re­pu­blič­kih bi­ro­krat­skih po­li­tič­kih „eli­ta”, neo­d­go­vor­no za­du­ži­va­nje u ino­stran­stvu), Jugoslavija je bi­la značajan me­đu­na­rod­ni fak­tor. To se, me­đu­tim, ne mo­že re­ći za da­na­šnje „su­ve­re­ne” dr­ža­ve tzv. re­gi­o­na, od­no­sno za­pad­nog Bal­ka­na (ka­ko su nas kr­sti­li svjets­ki moć­ni­ci) koje su, u stva­ri, periferija svjets­kog ka­pi­ta­li­zma, od­no­sno neokolonijalni pro­tek­to­ra­ti, pot­pu­no za­vi­sni od ve­li­kih si­la i EU.
Nijedna od tih no­vih su­ve­re­nih dr­ža­vi­ca ne­ma stvar­ne ne­za­vi­sno­sti i dr­žav­nog subjekt­iviteta. Dr­ža­ve na­sta­le raz­bijanjem Jugoslavije od­ba­ci­le su i nje­nu po­li­ti­ku ne­svr­sta­no­sti – svr­sta­le su se, osim Srbije, u agre­siv­ni, vojni neoimperijalistički NA­TO.
Za kri­tič­ko raz­mi­šlja­nje nije pre­po­ruč­lji­vo za­klju­či­va­nje po analogiji, ali se na­me­će za­klju­čak da EU ima od­nos pre­ma ze­mlja­ma „za­pad­nog Bal­ka­na”, kao što je ne­ka­da Austro-Ugar­ska ima­la pre­ma Srbiji.
Po­vo­dom austrougar­ske aneksije Bo­sne i Her­cer­go­vi­ne Stojan No­va­ko­vić u raz­go­vo­ru sa ured­ni­kom časopisa „Pes­ster Looyd”, vo­đen 1908. go­di­ne po­vo­dom sta­nja u Srbiji stvo­re­nog na­kon ovog zlo­či­nač­kog či­na, dao je izjavu koja po svojoj da­le­ko­vi­do­sti zaslužuje di­vlje­nje – pod­sti­če na raz­mi­šlja­nje da pro­šlost uve­li­ko ži­vi u našoj sa­da­šnjo­sti.
„Pr­vi uti­sak to­ga događaja na bal­kan­ske na­ro­de”, izjavio je ve­li­ki srp­ski isto­ri­čar, fi­lo­log, dr­žav­nik, di­plo­ma­ta, „u to­me što je on ubio u njih sva­ku ve­ru u pra­vič­nost evrop­skih ve­li­kih si­la i u sna­gu me­đu­na­rod­nih ugo­vo­ra i od­re­da­ba. Kad god smo se mi na Bal­ka­nu ma­kli da što­god ura­di­mo za pri­rod­na pra­va svoje na­rod­no­sti, za svoj opo­sta­nak, pro­tiv oči­te ili kr­va­ve ne­prav­de, di­za­la se na nas vi­ka sa opo­me­na­ma: da kva­ri­mo red, da tre­ba da sa­če­ka­mo intervenciju Evro­pe, da va­lja da smo po­kor­ni me­đu­na­rod­nom ugo­vor­nom pra­vu, da će se po str­plje­nju, po ume­re­no­sti, po­kor­no­sti, vo­lji Evro­pe ce­ni­ti na­ša zre­lost i po to­me od­re­đi­va­ti na­gra­da ili pri­zre­nje (Pod. B.Ć.). Mi zreliji i obrazovaniji ose­de­li smo uče­ći na­rod na tu evrop­sku mu­drost. Najedanput je najnovijim austrijskim po­stup­kom, sa­mo­vla­snim u sva­kom po­gle­du, sve to zbri­sa­no. U nas vi­še ne mo­že bi­ti ve­re u evrop­ski mo­ral. Mi ne zna­mo ka­ko da uti­ša­mo uz­bu­njen svet”.
Mno­go to­ga se po­no­vi­lo: svjets­ki sil­ni­ci opet postavljaju uslo­ve, tra­že str­plje­nje i po­kor­nost – vra­ti­li su nas una­zad u vrijeme Ber­lin­skog kon­gre­sa (1878).
SAD i EU u od­no­su pre­ma na­ma nijesu iz­mi­sli­li ni­šta no­vo, sta­ru evrop­sku ma­tri­cu sa­mo su re­ci­kli­ra­li – i da­lje mo­ra­mo bi­ti po­kor­ni nji­ho­vim na­lo­zi­ma. A i sa­mi im omo­gu­ća­va­mo da bu­de­mo nji­ho­ve slu­ge – iz­me­đu se­be ko­pa­mo ro­vo­ve, oži­vlja­va­mo pro­šlost koja nije za po­mi­nja­nje, od koje tre­ba da smo da­le­ko „ne­ko­li­ko svjetlosnih go­di­na”, tra­ga­mo za korijenima i mi­to­vi­ma, lič­no­sti­ma i događajima koji su nas u istoriji razdvajali i su­ko­blja­va­li. De­sni­čar­ske ideologije i go­vor mr­žnje osvojili su javnu sce­nu, a Bri­sel i Va­šing­ton ću­te i ne reaguju.
(Na­sta­vi­će se)