- PRIREDIO: MILADIN VELjKOVIĆ

Otpravnika poslova u Kanadi Petra Cabrića delegati kanadskih Slovena su kritikovali kod Broza 19. decembra 1946. da se drži ‚‘pasivno‘‘ i da je ‚‘Šubašićev lični prijatelj‘‘, pa bi ‚‘trebalo nešto uraditi‘‘. Za Tita nije bilo dileme: ‚‘Treba ga skinuti. Jednostavno ćemo ga skinuti‘‘. Čini se da je tako i postupljeno. Cabrić uskoro više nije bio otpravnik poslova u Otavi. Početkom 1947. otpravnik poslova je nakratko bio Miodrag Marković, a u februaru 1947. za otpravnika poslova je imenovan Pavle Lukin, koji je ostao na tom mjestu oko godinu i po, sve do ljeta 1948, jer je kanadska vlada uporno odugovlačila sa davanjem agremana za jugoslovenskog poslanika Matu Jakšića. Jugoslavija je agreman za Jakšića tražila u martu 1947, a on je u Otavu doputovao tek u junu 1948, a akreditive je predao 8. jula.
Do promjena u jugoslovenskim diplomatskim predstavništvima u Turskoj došlo je poslije rata, tj. tokom 1945. Pobjeda partizanskih snaga značila je i kraj diplomatske karijere ambasadora u Ankari Ilije Šumenkovića, jer su političke ocjene novih vlasti o njemu bile veoma negativne. Zato je Šumenković ukazom kraljevskih namjesnika stavljen na raspolaganje 20. avgusta 1945, ali je odbio da se vrati u zemlju i dao ostavku na dužnost. Za novog ambasadora je 20. avgusta 1945. imenovan Božin Simić. Simić je na put u Ankaru krenuo početkom oktobra, ali je 9. oktobra prilikom polaska iz Sofije za Tursku povrijeđen ‚‘od jednog automobila, koji je naletio na njega‘‘, pa je njegov odlazak na novu dužnost usporen liječenjem. Zato je dužnost u Ankari preuzeo tek krajem januara, a akreditivno pismo je predao početkom februara 1946. Funkciju opravnika poslova vršio je Rafo Arneri, predratni diplomata, kome je Šumenković predao dužnost 30. avgusta 1945. U međuvremenu je Ljubo Leontić iz Londona, po naređenju MIP-a, naložio abasadi u Ankari da se iz ambasade i drugih predstavništava uklone kraljeve slike, jer je to ‚‘jasna i logična posledica prenosa Kraljevskih prerogativa na Namjesništvo‘‘. Ovom naređenju se suprotstavio vojni izaslanik, general Velimir Ranosović. U Generalnom konzulatu u Carigradu promjene su počele od oktobra 1944. Tada je stavljen na raspolaganje generalni konzul Luka Luković i naloženo mu je da preda dužnost konzulu Bogdanu Đoleviću, što je on i uradio 1. novembra. Đolević je vršio dužnost generalnog konzula, sve dok krajem maja 1945. nije dobio naređenje MIP-a DFJ da preda dužnost, arhivu i imovinu konzulata Mitru Ćetkoviću, zvaničniku konzulata, i da se sa svim osobljem i njihovim familijama vrati u Beograd. Ministarstvo inostranih poslova je potom obavijestilo Ambasadu u Ankari 11. jula 1945. da je za generalnog konzula u Carigradu postavljen Milan Ružić, a za vicekonzula Jovan Vukotić. Tokom juna od službenika je traženo da se izjasne da li će se povinovati naređenju o odlasku za Jugoslaviju, a otpravnik poslova u Ankari Rafo Arneri je 19. juna tražio od Đolevića da izda naređenje službenicima Generalnog konzulata u Carigradu da se u prostorijama konzulata zabranjuje ‚‘svima i svakom vođenje političkih razgovora‘‘ i da službenici konzulata obavijeste o tome sve jugoslovenske državljane čim stupe u konzulat. Đolević je takvo naređenje izdao dva dana kasnije.
Tokom 1945. nove diplomate su stigle i u Čehoslovačku, Poljsku i Bugarsku. Ukazom kraljevskih namjesnika od 11. maja 1945. godine za izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra u Čehoslovačkoj je postavljen dr Darko Černej, koji je na ovu dužnost otputovao 28. juna. Černej je akreditive predao predsjedniku Benešu 17. jula na Hradčanima. Ministarstvo inostranih poslova je 18. septembra 1945. za generalnog konzula u Bratislavi postavilo inž. Ivana Mahulju. On je u slovačku prestonicu doputovao u oktobru. Prvi poslijeratni ambasadori u Sofiji i Varšavi bilu su stari komunisti: Nikola Kovačević u Sofiji i Božo Ljumović u Varšavi. Ljumović je u poljsku prestonicu doputovao 5. juna, a akreditive je predao 12. juna 1945.
Jugoslavija je tokom 1945. namjeravala da njen poslanik u Švedskoj (Rajko Đermanović) bude istovremeno akreditovan i u Danskoj i u Norveškoj. Danska je na to pristala, ali Norveška nije, predlažući da u Oslu bude zaseban jugoslovenski poslanik. Jugoslavija je u Oslu tada imala Počasni konzulat. Zato je krajem godine odlučeno da se u Oslu otvori posebno jugoslovensko poslanstvo. U februaru 1946. za poslanika u Norveškoj je imenovan Vladimir Ribarž. On je 6. aprila predao kralju Hakonu akreditivna pisma. Poslanik u Švedskoj Đermanović bio je istovremeno akreditovan i u Danskoj, gdje je akreditive danskom kralju predao 15. juna 1946.
Nove jugoslovenske vlasti su 1945. odlučile da likvidiraju jugoslovensko poslanstvo u Madridu. Ministar inostranih poslova Šubašić je 27. marta 1945. tražio od otpravnika poslova Ambasade u Londonu Vladimira Ribarža da naredi otpravniku poslova u Madridu Ljubiši Višackom i svim drugim licima u diplomatskoj i konzularnoj službi u Madridu da napuste Španiju i otputuju u Jugoslaviju.
(NASTAVIĆE SE)