- Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ 

Ja sa­da ne­ću go­vo­ri­ti o po­je­din­ci­ma, jer ima i ta­kvih, ko­ji će shva­ti­ti šta im je zna­či­la, šta im zna­či i šta će zna­či­ti Ru­si­ja za njih za­u­vi­jek. Oni će shva­ti­ti svu ve­li­či­nu, svu sve­tost ru­skog dje­la i ve­li­ke ide­je, ide­je-vo­di­lje, ko­ju će ona po­ka­za­ti čo­vje­čan­stvu. Ali ti lju­di, po­seb­no u po­čet­ku, po­ja­vi­će se u ta­ko ma­lom bro­ju da će ih od­mah iz­lo­ži­ti pot­smi­je­hu i ismi­ja­va­nju, mr­žnji, pa čak i po­li­tič­kom pro­go­nu.
Po­seb­no će bi­ti mi­lo oslo­bo­đe­nim Slo­ve­ni­ma, jer će mo­ći pri­ča­ti na sav glas da su oni obra­zo­va­ni na­ro­di, ko­ji pri­pa­da­ju vi­so­koj evrop­skoj kul­tu­ri, a da je Ru­si­ja ze­mlja var­va­ra, ogrom­na tmur­na ze­mlja na sje­ve­ru, ko­ja ne­ma čak ni či­stu slo­ven­sku krv i ko­ja je pro­go­ni­telj i mr­zi­telj evrop­ske ci­vi­li­za­ci­je. Kod njih će se, na­rav­no, na sa­mom po­čet­ku po­ja­vi­ti ustav­no ure­đe­nje, par­la­men­ti, od­go­vor­ni mi­ni­stri, go­vor­ni­ci i go­vo­ri. To će ih ohra­bri­ti, odu­še­vi­ti i usre­ći­ti. Oni će bi­ti pre­sreć­ni kad bu­du či­ta­li o se­bi u pa­ri­škim i lon­don­skim no­vi­na­ma, pre­ko ko­jih će bi­ti oba­vi­je­šten ci­je­li svi­jet, da je po­sli­je bur­nih ras­pra­va u par­la­men­tu ko­nač­no pao Sa­vjet mi­ni­sta­ra u Bu­gar­skoj, da je li­be­ral­na ve­ći­na iza­bra­la no­vi Sa­vjet i da je ne­ka­kav nji­hov Ivan Či­ftlik ko­nač­no pri­stao da pri­hva­ti mje­sto pred­sjed­ni­ka Sa­vje­ta mi­ni­sta­ra. Ru­si­ja se mo­ra ozbilj­no pri­pre­mi­ti za to, jer će svi ti oslo­bo­đe­ni Slo­ve­ni sa po­seb­nim odu­še­vlje­nje jur­nu­ti pre­ma Evro­pi, za­ra­zi­će se evrop­skim po­li­tič­kim i dru­štve­nim mo­de­li­ma i pra­vi­li­ma, iz­gu­bi­će svo­ju lič­nost i na taj na­čin će mo­ra­ti da pro­ži­ve ci­je­li i du­gi put evro­pe­i­za­ci­je, pri­je ne­go bar ne­što ne po­stig­nu kao slo­ven­ski na­ro­di i po­ka­žu čo­vje­čan­stvu svo­ju ne­ku spo­sob­nost i lič­nu da­ro­vi­tost. Te dr­ža­vi­ce će se vječ­no sva­đa­ti me­đu so­bom, vječ­no će bi­ti za­vid­ne jed­na na dru­gu i jed­na dru­goj pra­vi­ti splet­ke. Na­rav­no, u ne­kom tre­nut­ku, kad bu­du u ozbilj­noj ne­vo­lji, oni će se svi, sva­ka­ko, obra­ti­ti Ru­si­ji za po­moć. Ma ko­li­ko osje­ća­li ani­mo­zi­tet pre­ma na­ma, ma ko­li­ko nas ogo­va­ra­li i kle­ve­ta­li kod evrop­skih dr­ža­va, ula­gu­ju­ći se i ko­ke­ti­ra­ju­ći sa nji­ma i uvje­ra­va­ju­ći ih u svo­ju lju­bav, oni će in­stik­tiv­no osje­ti­ti ( na­rav­no, kad im bu­de te­ško, a ne pri­je to­ga) da je Evro­pa pri­rod­ni ne­pri­ja­telj nji­ho­vom uje­di­nje­nju, bi­la im je i uvi­jek će osta­ti, da je za­to tu ogrom­ni mag­net Ru­si­ja, ko­ja ih želj­no sve pri­vla­či se­bi i ta­ko ih odr­ža­va na oku­pu i uje­di­nje­ne. Bi­će čak i ta­kvih mo­me­na­ta ka­da oni bu­du u sta­nju da sa­svim svje­sno pri­zna­ju se­bi, da ne­ma Ru­si­je, tog ve­li­kog cen­tra slo­ven­stva na is­to­ku i ve­li­ke si­le ko­ja ih pri­vla­či, da bi se to nji­ho­vo je­din­stvo za tren ras­pa­lo, po­ci­je­pa­lo na ko­ma­di­će i čak bi nji­ho­va sa­ma na­ci­o­nal­nost ne­sta­la u evrop­skom oke­a­nu, isto kao što bi ne­ko­li­ke odvo­je­ne ka­pi vo­de ne­sta­le u mo­ru.
Ru­si­ja će još za­du­go ima­ti oba­ve­za, bri­ga i mu­ke da ih ura­zu­mlju­je, mi­ri i čak, mo­žda, po­đe i u rat zbog njih. Na­rav­no, sad se po­sta­vlja pi­ta­nje, ka­kvu je to ko­rist ima­la Ru­si­ja od to­ga, zbog če­ga se Ru­si­ja bo­ri­la sto go­di­na za njih, zbog če­ga je pro­li­va­la svo­ju krv, tro­ši­la svo­ju sna­gu i no­vac? Ni­je, valj­da, zbog to­ga što su oni ima­li odi­o­znost pre­ma njoj i bi­li ne­za­hval­ni? Pa, na­rav­no, Ru­si­ja će uvi­jek bi­ti svje­sna da je ona cen­tar slo­ven­skog je­din­stva, da je ona ta, ko­ja je omo­gu­ći­la da Slo­ve­ni ži­ve svo­jim slo­bod­nim na­co­nal­nim ži­vo­tom i za­to što je ona to že­lje­la i to že­li, što je ona sve to za­vr­ši­la i na­pra­vi­la. Ali, ka­kve će ko­ri­sti ima­ti od to­ga Ru­si­ja što je to­ga svje­sna, osim što će ima­ti mu­ke, ne­vo­lje i vje­či­te bri­ge?
Te­ško je sa­da da­ti od­go­vor na to pi­ta­nje, jer on ne bi bio ja­san.
Pr­vo, kao što nam je svi­ma po­zna­to, Ru­si­ja ne­će ni­kad ni po­mi­sli­ti i ni­kad ne­će ni mo­ra­ti da na ra­čun Slo­ve­na po­mje­ra svo­je gra­ni­ce i pro­ši­ru­je svo­je te­ri­to­ri­je, da ih pri­sa­je­di­nju­je se­bi po­li­tič­ki, da od nji­ho­vih ze­ma­lja stva­ra svo­je gu­ber­ni­je ili ne­što dru­go. Svi Slo­ve­ni sum­nja­ju da Ru­si­ja to­me te­ži, čak i sa­da, isto kao i ci­je­la Evro­pa i sum­nja­će još sto go­di­na una­pri­jed. Ali ne­ka Bog ču­va Ru­si­ju od tih že­lja i što vi­še ona po­ka­že po­li­tič­ki da ni­je se­bič­na u od­no­su na Slo­ve­ne, tim će bi­ti si­gur­ni­je nji­ho­vo me­đu­sob­no uje­di­nja­va­nje za na­red­nih sto go­di­na ka­sni­je. Na­pro­tiv, Slo­ve­ni­ma tre­ba omo­gu­ći­ti od sa­mog po­čet­ka što je mo­gu­će bo­lju po­li­tič­ku slo­bo­du i ne do­zvo­lja­va­ti se­bi bi­lo ka­kvo sta­ra­telj­stvo ili kon­tro­lu nad nji­ma i da­ti im do zna­nja da će ona uvi­jek kre­nu­ti u rat pro­tiv onih, ko­ji po­ku­ša­ju da ugro­ze nji­ho­vu slo­bo­du i na­ci­o­nal­nost.
Na taj na­čin će Ru­si­ja spa­sti se­be od stra­šin bri­ga i gla­vo­bo­lja, ako ne bi na si­lu odr­ža­va­la to sta­ra­telj­stvo i svoj po­li­tič­ki uti­caj na Slo­ve­ne, ko­je je nji­ma, na­rav­no, mr­sko, a Evro­pi uvi­jek sum­nji­vo. Ali kad po­ka­že pot­pu­nu ne­seb­nič­nost, Ru­si­ja će ta­da i po­bi­je­di­ti i ko­nač­no pri­vu­ći k se­bi Slo­ve­ne, u po­čet­ku će to bi­ti ne­volj­no ve­zi­va­nje za nju, ali kad joj se vra­te, pri­pi­će se uz nju svi, ito sa iskre­nim po­vje­re­njem, kao da su dje­ca.
(NA­STA­VI­ĆE SE)