-Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ

Mi­ha­i­lo La­lić ne sa­mo što ni­je vo­lio no­vi­ne ne­go ni bi­lo ka­kve dru­ge jav­ne na­stu­pe. Na pr­ste jed­ne ru­ke se, re­ci­mo, mo­gu na­bro­ji­ti nje­go­va po­ja­vlji­va­nja na ne­kim jav­nim sku­po­vi­ma i tri­bi­na­ma ako ni­je­su bi­li u pi­ta­nju ka­kvi knji­žev­ni su­sre­ti, od­no­sno te­me iz obla­sti li­te­ra­tu­re. U po­zni­jim go­di­na­ma su ga čak iza­bra­li i u Cen­tral­ni ko­mi­tet Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Ju­go­sla­vi­je, ali od to­ga ni­je bi­lo mno­go vaj­de ni za Par­ti­ju, a po­go­to­vu ne za nje­ga.
Pa­žnju jav­no­sti su po­seb­no pri­vu­kla dva nje­go­va jav­na istu­pa upra­vo u tim po­zni­jim go­di­nam – na jed­noj stu­dent­skoj tri­bi­ni na Uni­ver­zi­te­tu „Velj­ko Vla­ho­vić” u Ti­to­gra­du kra­jem 1982. go­di­ne i na ve­li­kom na­uč­nom sim­po­zi­ju­mu u Ko­la­ši­nu (u pro­lje­će 1984) po­sve­će­nom ko­la­šin­skom čet­nič­kom za­tvo­ru, u ko­jem je, kao što je po­zna­to, tam­no­vao i La­lić.
To zlo­gla­sno čet­nič­ko mu­či­li­šte i gu­bi­li­šte kroz ko­je je za ma­lo vi­še od go­di­nu da­na, 1942. i 1943, pro­šlo oko dvi­je hi­lja­de za­to­če­ni­ka, od dje­ce i že­na do ubo­gih sta­ra­ca, La­lić je ovje­ko­vje­čio u ro­ma­nu „Svad­ba”, a ni­je ga za­bo­ra­vljao do kra­ja ži­vo­ta – ne­ma go­to­vo ni­jed­ne nje­go­ve knji­ge u ko­joj na ovaj ili onaj na­čin ni­je ma­kar spo­me­nuo Ko­la­šin.
Za ovaj na­uč­ni skup, pri­pre­mio je jed­no po­e­tič­no (ako po­e­tič­no­sti uop­šte mo­že bi­ti ka­da se go­vo­ri o mu­ka­ma, rop­stvu, stra­da­nju i po­gi­bi­ja­ma), ljud­ski to­plo i na­dah­nu­to sje­ća­nje na one sa ko­ji­ma je tam­no­vao.
„Kad sam po­čet­kom mje­se­ca sep­tem­bra 1942. go­di­ne do­pra­ćen u za­tvor u Ko­la­ši­nu – sve za­tvor­ske pro­sto­ri­je bje­hu pu­ne i pre­pu­ne. Ni­gdje ni­je bi­lo mje­sta za pri­sti­gle no­vaj­li­je. Vo­di­li su nas go­re do­lje da nam po­ka­žu ka­ko su zbi­je­ni za­tvo­re­ni­ci kao sar­di­ne u kon­zer­vi; vi­ka­li su na nas kao da smo im baš mi kriv­ci za tu tje­sko­bu, i pso­va­li nas kao da smo im si­lom do­šli da ih sta­vi­mo pred pro­blem. Za ka­znu su nas ugu­ra­li gdje je naj­tje­šnje, te smo tu po­če­li da uči­mo ka­ko se uvla­či vrat u ra­me­na i ka­ko re­bra u lu­bi­nu, ka­ko da čo­vjek osta­ne ma­li i još ma­nji, te da ma­nje sme­ta svo­jim dru­go­vi­ma...
To­kom či­ta­ve 1942. go­di­ne li­čio je za­tvor ko­la­šin­ski na sve lo­go­re fa­ši­stič­ke ši­rom Evro­pe. Li­čio je i na ki­klop­sku pe­ći­nu iz Ho­me­ro­ve „Odi­se­je”: ko za­mrk­ne, ne zna da li će osva­nu­ti i ko osva­ne, ni­je si­gu­ran da će noć živ do­če­ka­ti – iz­u­zev što je u Ho­me­ro­vom epu Ki­klop bio sa­mo je­dan, a nad za­tvo­rom po­red glav­nog bi­lo je i do­sta spo­red­nih ki­klo­pa i kr­vo­pi­ja...
Nik­ši­ća­nin Čo­ko­ri­lo, druk­či­jim oso­bi­na­ma je pri­vu­kao mo­ju pa­žnju pr­vog da­na u za­tvo­ru. Iz­gle­da­lo je da je rav­no­du­šan i bez­bri­žan, da je ne­či­jom gre­škom upao u na­še dru­štvo i da bez vi­dlji­vog ne­str­plje­nja če­ka da se gre­ška is­pra­vi. Do­tle je vri­je­me skra­ći­vao igra­ju­ći „sams” ili „betl” na kar­ta­ma s uvi­jek istim part­ne­ri­ma. Sa­mo jed­nom ga iza­zva­še da ka­že ne­što što ne­ma ve­ze sa kar­ta­ma. Po­hva­li ne­ko, či­ni mi se baš na­mjer­no, na­rod kra­ja nik­šić­ko­ga kao naj­bo­lji u Cr­noj Go­ri.
On za tre­nu­tak sku­pi kar­te i re­če:
– Ja ga ne bih to­li­ko hva­lio iako ga bo­lje po­zna­jem. Ne bih ni dru­ge, jer na­rod je da­nas sva­šta.
– Ka­ko sva­šta?
– Ta­ko sva­šta, kao oni u Gor­njem Po­lju. Dok je bio Šva­bo u Nik­ši­ću, to nam bje­še i naj­ljep­še i naj­bo­lje na­še se­lo, a kad Sa­va s ba­ta­ljo­ni­ma po­đe k Bo­sni, di­go­še se Gor­njo­polj­ke, tr­če u Nik­šić pred sud da svje­do­če ka­ko su ih par­ti­za­ni mal­tre­ti­ra­li i mu­či­li. Uzme že­na krst u ru­ke, po­lju­bi ga, uzme knji­gu, je­van­đe­lje, kr­sti se nad njom i za­kli­nje se da će isti­nu go­vo­ri­ti kao pred Bo­gom, a on­da ka­že da je gle­da­la svo­jim oči­ma ka­ko je Da­ni­ca Be­ći­ra Jo­va­ni­ća, zva­na Dal­ma­tin­ka, jer je ro­dom sa Su­ša­ka, stri­je­lja­la ne­ka­kvog čet­ni­ka pa mu po­sli­je ba­jo­ne­tom po gru­di­ma dža­ra­ka­la i sr­ce va­di­la. Vi­de su­di­je i pi­sa­ri i gra­đa­ni ka­ko la­že, ali ona se ne us­te­že: ko joj smi­je re­ći da la­že?.. Slu­ša Da­ni­ca Dal­ma­tin­ka šta se o njoj pri­ča, od ču­da se za­ka­me­ni­la, pa on­da ka­že:
„Je li mo­gu­će da ima ova­kvih Cr­no­gor­ki”?
Na to pu­bli­ka, ljo­ti­ćev­ci, do­ko­la­ši, do­sta­vlja­či, uli­čar­ske pro­pa­li­ce iz Ju­go­ra­sa, pjan­du­re i ba­ra­be i pri­do­šli pri­pu­zi iz se­la, slo­žno ur­la na Da­ni­cu:
„Daj­te ga­sa da je za­pa­li­mo!”
A Da­ni­ca opet ka­že: „Je li mo­gu­će da je ovo na­rod cr­no­gor­ski?”
Eto je­ste, mo­gu­će je. Ta­kav je na­rod kad se raz­lu­či na dva kra­ja pa se oku­pe zli i ne­sreć­ni...
(Sju­tra: PRE­ČI ŽI­VI NE­GO MR­TVI)


Od ju­če uz „Dan”

Felj­ton je ra­đen po no­voj knji­zi Bu­da Si­mo­no­vi­ća „NI­KAD KRA­JA TAM­NI­CA­MA – LA­LI­ĆE­VE PO­RU­KE I POD­U­KE”, ko­ja je ne­dav­no iza­šla iz štam­pe i ko­ja se od ju­če mo­že ku­pi­ti uz „Dan” na svim pr­o­daj­nim mje­sti­ma no­vi­na.


La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke

„Ni­ko ne mo­že iz­dr­ža­ti ko­li­ko zla si­la i vje­šti­na ljud­ska mo­že da stig­ne i raš­če­pi. Ni Isus Hrist ni­je iz­dr­žao u ono vri­je­me kad tor­tu­ra ni­je bi­la usa­vr­še­na kao da­nas. Nje­ga da su do­če­pa­li da­na­šnji struč­nja­ci – iz­dao bi svih dva­na­est apo­sto­la, pa i Ju­du Iska­ri­o­ta s onih tri­de­set sre­bre­nja­ka...”
***
„Vi­še sam vo­lio ne­iz­vje­snost s ma­lo na­de, no iz­vje­snost da je ne­ma”.
***
„Iz­da­ja i is­tra­ga su dvi­je glav­ne, vječ­ne te­me Cr­ne Go­re”.
***
„Ne­ke bu­du­će do­ga­đa­je sa­gle­dao sam – ako i ne u po­je­di­no­sti­ma, a ono kao ne­pot­pu­na ostva­re­nja, te su mi ka­sni­je re­a­li­zo­va­ni, iz­gle­da­li već po­zna­ti. Pa i da­nas, dok se sje­ćam to­ga, ta ni­je­ma me­lo­di­ja se po­ste­pe­no ozvu­ča­va gla­so­vi­ma tu­žba­li­ca i gu­sla­ra kroz či­ji se mr­mor ra­za­zna­je da i ovoj da­na­šnjoj mu­ci s nje­nim za­tvo­re­nim kru­go­vi­ma, ne­gdje na­pri­jed ima li­je­ka i iz­la­za”.