- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Na­kon što je do­bio do­zvo­lu od mi­ni­stra Ni­ko­le Pa­ši­ća, Mi­ha­i­lo Ri­stić je 10. ju­la 1892. kre­nuo na put po Tur­skoj. Pla­ni­ra­no pu­to­va­nje tre­ba­lo je da tra­je šest ne­dje­lja, tra­som: Ri­sto­vac–Sko­plje–Ve­les–Grad­sko –Pri­lep–Bi­tolj–Re­san–Ohrid–Stru­ga–Sv.Na­um–Go­ri­ca–Bi­kli­šta–Le­rin– Ka­lja­ri–Ber–Vo­den–Je­ni­dže Var­dar–So­lun–Hi­lan­dar. Na­kon po­vrat­ka, na­pi­sao je de­ta­ljan iz­vje­štaj mi­ni­stru, či­ji se na­crt ču­va u za­o­stav­šti­ni. Svo­je uti­ske o kul­tur­noj i isto­rij­skoj ba­šti­ni srp­skog na­ro­da u Tur­skoj ob­ja­vio je u for­mi pu­to­pi­sa. Pod pse­u­do­ni­mom P. Bal­kan­ski, ob­ja­vio ga je u na­stav­ci­ma u li­stu De­lo 1894. go­di­ne, pod na­slo­vom Kroz gro­blje: opa­ža­nja i be­le­ške pri­li­kom pu­to­va­nja kroz Srp­sku Ze­mlju pod Tur­skom 1892. go­di­ne. Po­tre­bu da pi­še pod pse­u­do­ni­mom ob­ja­snio je u pi­smu iz ja­nu­a­ra 1894. upu­će­nom pri­ja­te­lju Sve­ti Si­mi­ću. Nje­mu se po­ža­lio da ima po­te­ško­ća u pi­sa­nju pu­to­pi­sa, bu­du­ći da kao dr­žav­ni slu­žbe­nik mo­ra da vo­di ra­ču­na o dr­žav­nim in­te­re­si­ma i sto­ga ne smi­je jav­no da iz­ne­se sta­vo­ve o od­no­si­ma sa Gr­ci­ma, ko­je je pret­hod­no for­mu­li­sao u svom zva­nič­nom de­talj­nom iz­vje­šta­ju iz 1893. go­di­ne.
Kra­jem lje­ta 1893. go­di­ne Ri­stić je do­bio mje­sto se­kre­ta­ra u Po­slan­stvu Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je u Ca­ri­gra­du. Na tom po­lo­ža­ju ga je za­te­kla vi­jest o dr­žav­nom uda­ru kra­lja Alek­san­dra Obre­no­vi­ća, 9. ja­nu­a­ra 1894. go­di­ne, ko­jim je biv­šeg kra­lja Mi­la­na po­sta­vio za vr­hov­nog ko­man­da­nta voj­ske. Ra­di­kal­ska vla­da Sa­ve Gru­ji­ća je pod­ni­je­la ostav­ku i pre­šla u opo­zi­ci­ju. Vla­du je obra­zo­vao či­nov­nik Đor­đe Si­mić, ko­ji je dr­žao i port­felj mi­ni­stra ino­stra­nih dje­la.
Ri­stić je u pi­smu iz Ca­ri­gra­da upu­će­nom Sve­ti Si­mi­ću, iz­ra­zio svo­je ne­do­u­mi­ce u po­gle­du no­ve ad­mi­ni­stra­ci­je i oču­va­nja srp­skih te­ko­vi­na u Tur­skoj: „Mi smo na mje­sti­ma s ko­jih mo­že­mo vi­dje­ti ma­lo da­lje ne­go li dru­gi, oči­ma pot­pu­no ne­se­bič­nim i za to nam se va­lja i bo­ja­ti... Mo­že bi­ti da je to sto­ga što sam na­u­čen da u do­bru otadž­bi­ne gle­dam i svo­je do­bro, a ovo što se sad ta­mo de­ša­va, da­le­ko je od to­ga da joj do­ne­se do­bra. Na­pro­tiv, sad joj tek na­sta­ju zli da­ni, i iole mi­slen čo­vjek tre­ba već da bu­de ob­u­zet slut­njom i za sa­mo tra­ja­nje nje­no”. Ri­stić je iz­gu­bio vo­lju za rad jer je mi­slio da je pod­la igra do­ve­la do pre­vra­ta u Be­o­gra­du. Mno­go go­di­na ka­sni­je, pri­sje­ća­ju­ći se po­vrat­ka kra­lja Mi­la­na u Be­o­grad 1894. go­di­ne, za­pi­sao je: „Di­na­sti­čar­stvo je une­se­no od da­na ka­da se vra­tio kralj Mi­lan u Sr­bi­ju, i kad se na­ro­či­to di­gla haj­ka na ra­di­ka­le”. Ri­stić je po­ku­šao da pro­cje­nju­je pro­mje­ne ne sa lič­nog sta­no­vi­šta, već pre­ma spolj­no­po­li­tič­kim za­da­ci­ma Sr­bi­je, na ko­je će pro­mje­na vla­de lo­še uti­ca­ti. Sma­trao je da je rad Dru­štva Sv. Sa­ve do­no­sio sa­mo ne­sre­ću srp­skim pro­pa­gand­nim po­slo­vi­ma i da su za­mjer­ke od stra­ne Tu­ra­ka bi­le oprav­da­ne. „...nu sa­da tre­ba ra­ču­na­ti i s mi­ni­stro­va­njem Sve­to­mi­ra i An­dre, i sa fa­na­tič­nim uti­ca­jem ko­ji će ima­ti na ci­je­lu pro­pa­gan­du, i to kroz Dru­štvo Sv. Sa­ve”.
Či­ni­lo mu se da ga Sve­to­mir Ni­ko­la­je­vić i An­dra Đor­đe­vić ne­će to­le­ri­sa­ti na po­lo­ža­ju u Ca­ri­gra­du, prem­da ga je Đor­đe Si­mić znao kao po­dob­nog i lo­jal­nog či­nov­ni­ka. S ob­zi­rom na pred­sto­je­će pro­mje­ne, Ri­stić je za­mo­lio Sve­tu Si­mi­ća da is­pu­ni obe­ća­nje i obez­bi­je­di bu­džet za kon­zu­la­te u Tur­skoj, ka­ko ne bi osta­li bez sred­sta­va.
I po­red sum­nji, Ri­stić je ostao u Ca­ri­grad­skom Po­slan­stvu sve do je­se­ni 1895. go­di­ne. Po­sli­je po­vla­če­nja iz Ca­ri­gra­da, u Mi­ni­star­stvu ino­stra­nih dje­la se vo­dio kao za­po­slen na mje­stu se­kre­ta­ra od 20. sep­tem­bra 1895. go­di­ne, ali je, za­pra­vo, u Sko­plju bio za­stup­nik kon­zu­la. Du­žnost skop­skog kon­zu­la zva­nič­no je oba­vljao od 22. apri­la 1896. do 18. de­cem­bra 1897. go­di­ne, ka­da je ras­po­re­đen za se­kre­ta­ra Mi­ni­star­stva ino­stra­nih dje­la. To­kom svog pr­vog slu­žbo­va­nja u Sko­plju, Ri­stić je or­ga­ni­zo­vao nov na­čin ra­da kon­zu­la­ta, pre­ko mi­tro­po­lij­skih na­mje­sni­ka i škol­skih upra­vi­te­lja. Pro­blem je bio što su se mi­tro­po­lij­ski na­mje­sni­ci su­ko­blja­va­li sa upra­vi­te­lji­ma, jer su, u ve­ći­ni slu­ča­je­va, oba­vlja­li iste po­slo­ve.
Pre­vi­ra­nja na po­li­tič­koj sce­ni u Sr­bi­ji u je­sen 1897. go­di­ne od­ra­zi­la su se i na srp­ske za­stup­ni­ke u ino­stran­stvu. Ri­stić je bio svje­stan da po­li­ti­ča­ri na­klo­nje­ni di­na­sti­ji Obre­no­vić vi­de u nje­mu an­ti­di­na­sti­ča­ra, pa se na­šao u opa­sno­sti da po­sta­ne pred­met in­tri­ga. Jed­na od splet­ki ko­ju je pro­zreo bi­la je po­sje­ta Mi­lo­sa­va Kur­to­vi­ća, ko­ga je po­slao To­dor Stan­ko­vić, okru­žni na­čel­nik u Ni­šu, da ga is­pi­ta o ve­za­ma sa kne­zom Ni­ko­lom i Ce­ti­njem. „Go­to­vo ci­je­le no­ći ni­je­sam spa­vao od gla­vo­bo­lje. Nju sam do­bio od mu­ke i ga­đe­nja ka­kvih lju­di ima na svi­je­tu”, pi­sao je Ri­stić Sve­ti Si­mi­ću. Ubr­zo je Vla­dan Đor­đe­vić po­stao pred­sjed­nik vla­de i mi­ni­star ino­stra­nih dje­la i Ri­sti­ću je bi­lo ja­sno da se ne mo­že oče­ki­va­ti ni­šta do­bro. Na­i­me, Đor­đe­vi­će­vu vla­du su či­ni­lu li­be­ra­li i na­pred­nja­ci. Prem­da pro­gla­še­na kao „ne­u­tral­na”, ni­je pro­šlo mno­go vre­me­na ka­da je po­sta­lo oči­gled­no da vla­da ima ten­den­ci­ju či­šće­nja dr­žav­nog uprav­nog apa­ra­ta od ra­di­ka­la. Sto­ga je Ri­stić za­mo­lio svo­ga pri­ja­te­lja Sve­tu Si­mi­ća da se ne iz­la­že ri­zi­ku i ne in­ter­ve­ni­še za nje­ga, u slu­ča­ju pre­mje­šta­ja.
(NA­STA­VI­ĆE SE)