- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Za­hva­lju­ju­ći knji­zi po­zna­te srp­ske isto­ri­čar­ke dr Bi­lja­ne Vu­če­tić „Na­ša stvar u Osman­skom car­stvu”, či­ta­o­ci su u pri­li­ci da se de­talj­no upo­zna­ju sa „ne­ko vri­je­me za­ne­ma­ri­va­nim” ak­tiv­no­sti­ma ko­je je, ka­ko ka­že autor­ka, ve­li­ki broj slu­žbe­ni­ka Mi­ni­star­stva ino­stra­nih dje­la Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je spro­vo­dio kra­jem 19. i po­čet­kom 20. vi­je­ka na „ja­ča­nju po­lo­ža­ja srp­skog na­ro­da u Osman­skom car­stvu”. Srp­sku pro­pa­gan­du na tom pla­nu, na­ro­či­to je obi­lje­žio di­plo­ma­ta i prav­nik Mi­ha­i­lo G. Ri­stić (1864–1925), ko­ji je „na osno­vu po­vjer­lji­vih do­ku­me­na­ta Mi­ni­star­stva ino­stra­nih dje­la od 1895. do 1893. go­di­ne, sa­či­nio pre­gled ura­đe­nih i pred­log bu­du­ćih neo­p­hod­nih po­slo­va na po­lju srp­ske na­ci­o­nal­ne ak­ci­je u Osman­skom car­stvu”. Taj nje­gov iz­vje­štaj, ko­me pret­ho­di op­šir­ni pred­go­vor dr Bi­lja­ne Vu­če­tić, ujed­no či­ni sa­stav­ni dio ove zna­čaj­ne knji­ge.
Knji­gu dr Bi­lja­ne Vu­če­tić iz­dao je Isto­rij­ski in­sti­tut Be­o­grad, u ko­me je ona za­po­sle­na kao na­uč­ni sa­rad­nik. Uz nje­nu sa­gla­snost i odo­bre­nje In­sti­tu­ta, u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va pre­ni­je­će­mo tekst pred­go­vo­ra i po­čet­ni dio Ri­sti­će­vog iz­vje­šta­ja, ko­ga će­mo iz prak­tič­nih raz­lo­ga, ta­ko­đe uz autor­ki­nu sa­gla­snost – ije­ka­vi­zo­va­ti.
Bi­lja­na Vu­če­tić je ro­đe­na u Be­o­gra­du u ko­me je za­vr­ši­la osnov­nu i sred­nju ško­lu. Di­plo­mi­ra­la je na Odje­lje­nju za isto­ri­ju Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du, gdje je 2006. od­bra­ni­la ma­gi­star­sku te­zu Bog­dan Ra­den­ko­vić. Dok­tor­sku di­ser­ta­ci­ju Ame­rič­ki pro­gre­si­vi­zam i Sr­bi­ja od­bra­ni­la je 2013. na istom fa­kul­te­tu. Kao na­uč­ni sa­rad­nik u Isto­rij­skom in­sti­tu­tu Be­o­gra­da angažovana je na pro­jek­tu Evro­pa i Sr­bi (1804 – 1918): pod­sti­ca­ji i is­ku­še­nja evrop­ske Mo­der­ne. Ba­vi se isto­ri­jom Bal­ka­na, Ma­ke­don­skim pi­ta­njem, isto­ri­jom Sr­ba u Tur­skoj, i isto­ri­jom Sr­bi­je u me­đu­na­rod­nim od­no­si­ma. In­te­re­so­va­nje je usmje­ri­la na po­li­tič­ku i dru­štve­nu isto­ri­ju Sje­di­nje­nih Dr­ža­va i od­no­se Sje­di­nje­nih Dr­ža­va i Sr­bi­je kra­jem 19. i po­čet­kom 20. vi­je­ka. Autor je jed­ne mo­no­gra­fi­je i vi­še na­uč­nih ras­pra­va. Iz­la­ga­la je na na­uč­nim sku­po­vi­ma u ze­mlji i ino­stran­stvu. Član je Re­dak­ci­o­nog od­bo­ra Isto­rij­skog ča­so­pi­sa.
Mi­ha­i­lo G. Ri­stić ro­đen je u sep­tem­bru 1864. u Be­o­gra­du. Maj­ka Ka­ta­ri­na, ro­đe­na Ći­prić bi­la je po­to­mak tr­go­vač­ke po­ro­di­ce Đor­đa Ći­pre, a otac Ga­vri­lo je ta­ko­đe bio tr­go­vac. Na­kon što je za­vr­šio osnov­nu ško­lu i gim­na­zi­ju u rod­nom gra­du, Ri­stić se za­po­slio 1884. go­di­ne, u to­ku stu­di­ja na Prav­nom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du. Ka­ri­je­ru je za­po­čeo kao pi­sar u Mi­ni­star­stvu ino­stra­nih dje­la, baš kao nje­gov ko­le­ga, pri­ja­telj i bu­du­ći šu­rak Slo­bo­dan Jo­va­no­vić. Po okon­ča­nju stu­di­ja 1886. go­di­ne, Ri­stić je pro­veo go­di­nu da­na u Pa­ri­zu na Eco­le Li­bre des Scin­ces Po­li­ti­qu­es. Na­kon to­ga, na­sta­vio je sa či­nov­nič­kom slu­žbom u Mi­ni­star­stvu ino­stra­nih dje­la. Upra­vo je pod svo­do­vi­ma Mi­ni­star­stva ste­kao pri­ja­telj­stva ko­ja će nje­go­va­ti to­kom či­ta­ve ka­ri­je­re, sa Vla­di­mi­rom Ka­ri­ćem, Sve­ti­sla­vom Si­mi­ćem i Jo­va­nom Jo­va­no­vi­ćem Pi­žo­nom.
Mi­ha­i­lo Ri­stić se ože­nio Prav­dom (1870–1964), se­strom Slo­bo­da­na i kćer­kom Vla­di­mi­ra Jo­va­no­vi­ća. Si­na An­dri­ju su do­bi­li 1899. go­di­ne. Bio je dje­čak nje­žnog zdra­vlja, pa je Ri­stić če­sto bi­vao sam u mje­sti­ma slu­žbo­va­nja, dok je su­pru­ga bo­ra­vi­la sa si­nom u ba­nja­ma i lje­či­li­šti­ma.
Ri­sti­će­va ka­ri­je­ra u Mi­ni­star­stvu ne­pre­sta­no je išla uz­la­znom pu­ta­njom. Na mje­sto pi­sa­ra u Mi­ni­star­stvu stu­pio je 31. ja­nu­a­ra 1887. go­di­ne. Bio je to iz­u­zet­no za­htje­van po­lo­žaj, što je naj­bo­lje opi­sao Vla­di­mir Ka­rić ri­je­či­ma: „Sav po­sao ra­di je­dan pi­sar ko­ji i kon­cep­ti­ra i pre­pi­su­je i mo­ra na sto stra­na i ni­gdje ne mo­že da stig­ne i po­red sve nje­go­ve vred­no­će i istin­ske oda­no­sti po­slu”. Me­đu­tim, to mje­sto je pru­ži­lo Ri­sti­ću uvid u broj­ne iz­vje­šta­je o sta­nju srp­skog na­ro­da u Osman­skom car­stvu. Vla­di­mir Ka­rić, Ri­sti­ćev bli­zak sa­rad­nik i pri­ja­telj, re­fe­rent u Mi­ni­star­stvu pro­svje­te za­du­žen za po­slo­ve u Sta­roj Sr­bi­ji i Ma­ke­do­ni­ji 1888. go­di­ne, a od ju­na 1889. se­kre­tar Mi­ni­star­stva ino­stra­nih dje­la i ru­ko­vo­di­lac no­vo­o­sno­va­nog Po­li­tič­ko-pro­svjet­nog odje­lje­nja, imao je za­da­tak da or­ga­ni­zu­je srp­ski na­ci­o­nal­ni rad u Ma­ke­do­ni­ji i Sta­roj Sr­bi­ji. Po­što je po­stao kon­zul u Sko­plju, u je­sen 1889. go­di­ne, Ka­rić je re­dov­no oba­vje­šta­vao i sa­vje­to­vao Ri­sti­ća o po­slo­vi­ma pro­pa­gan­de.
Du­žnost se­kre­ta­ra u Mi­ni­star­stvu ino­stra­nih dje­la (od 26. apri­la 1891. do 15. av­gu­sta 1893. go­di­ne), omo­gu­ći­la je Ri­sti­ću da pro­ši­ri svo­je zna­nje o mo­guć­no­sti­ma na­pre­do­va­nja na­ci­o­nal­ne ak­ci­je u Tur­skoj. Sli­je­de­ći pri­mje­re Vla­di­mi­ra Ka­ri­ća i Bra­ni­sla­va Nu­ši­ća, či­nov­ni­ka Mi­ni­star­stva ino­stra­nih dje­la, Ri­stić se u ci­lju bli­žeg upo­zna­va­nja sta­nja na te­re­nu od­lu­čio da pre­du­zme pu­to­va­nje po Ma­ke­do­ni­ji.(NA­STA­VI­ĆE SE)