-Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ

„Pr­vu ver­zi­ju `Lelejske gore` na­pi­sao sam go­to­vo slu­čaj­no”, is­pri­čao je Mi­ha­i­lo La­lić te 1979. go­di­ne u raz­go­vo­ru sa pot­pi­sni­kom ovih re­da­ka za `Politiku Ekspres`. – Od­lu­čio sam bio da na­pi­šem knji­gu o ustan­ku u Cr­noj Go­ri. Cio go­di­šnji od­mor sam pro­veo mo­zga­ju­ći o kon­cep­ci­ji te knji­ge i, valj­da, po­sled­njeg da­na, u ne­kom po­to­ku po­red Mi­lo­če­ra, si­nu­la mi je ide­ja.
Sje­tio sam se jed­nog ma­log dnev­ni­ka ko­ji sam vo­dio 1942. go­di­ne, ne­kih krat­kih bi­lje­ža­ka ka­kve je mo­gao da vo­di je­dan ko­mi­ta. Dnev­nik, na­rav­no, ni­je­sam sa­ču­vao, još ta­da sam mo­rao da ga uni­štim da ne bi ka­ko čet­ni­ci­ma do­šao do ru­ke, ali sam po­čeo da se pri­sje­ćam tih za­pi­sa i ta­ko sam tu pro­sto na­cr­tao bu­du­ću „Le­lej­sku go­ru”.
Po­sli­je, u Be­o­gra­du, čim sam se vra­tio sa od­mo­ra, po­čeo sam da pi­šem, la­ko i br­zo. Ni­je­sam, do­du­še, imao ni­ka­kvih uslo­va za rad, pa mi je Si­ni­ša Pa­u­no­vić dao u sta­roj zgra­di „Po­li­ti­ke” je­dan so­bi­čak, bun­ker, ka­ko su ga zva­li, pr­ljav i za­pu­šten, ali ta­mo mi je bi­lo do­bro – ni­ti sam ja ko­me sme­tao ni­ti ko me­ni. Kad bih po­čeo da pi­šem i pre­se­lim se u one mo­je pla­ni­ne, ni tu­tanj ma­ši­na ko­je štam­pa­ju no­vi­ne ni­je­sam čuo i ta­ko je za ne­kih osam mje­se­ci na­sta­la knji­ga. E, po­sli­je sam na dru­gom iz­da­nju ra­dio mno­go du­že i str­plji­vi­je...
Ina­če, do­sta mo­jih dje­la po­či­va na jed­noj fak­tič­koj isti­ni ali je ma­lo gdje ona i osta­la sa­mo to. Ta­mo gdje je ži­vot dao do­sta ja sam ma­nje do­da­vao i pro­sto sam se di­vio ka­ko te pri­če li­če na umjet­nost. Ne­ke stva­ri se mo­ra­ju, me­đu­tim, dva­put pi­sa­ti. Jed­nom, ona­ko ka­ko ih je ži­vot dao, dru­gi put va­lja od to­ga od­bi­ja­ti. E, u tom od­bi­ja­nju je upra­vo ve­li­ka umjet­nost.
Ali, če­sto taj raz­mak iz­me­đu umjet­nič­ke i fak­tič­ke isti­ne ni­je ve­li­ki, no do­vo­ljan da bi sva­ko da­lje pri­bli­ža­va­nje bi­lo ne­pri­jat­no i na­sil­no. Sva­ko de­ši­fro­va­nje i iden­ti­fi­ko­va­nje me uvi­jek do­vo­di­lo u vr­lo ne­zgod­ne si­tu­a­ci­je. Jer, pi­sac mo­ra da pra­vi ne­ka­kvu umjet­nič­ku rav­no­te­žu i li­ko­vi ni­je­su baš uvi­jek – i ne mo­gu bi­ti – ona­kvi ka­kvi su u stvar­nom ži­vo­tu, bi­lo u po­zi­tiv­nom ili ne­ga­tiv­nom smi­slu...”
Kad je u „Po­li­ti­ci Eks­pres” osva­nuo ovaj tekst pr­vi mi se te­le­fo­nom ja­vi Du­ško Ko­stić, ve­li­ki pri­ja­telj, sa­bo­rac i sa­pat­nik Mi­ha­i­la La­li­ća na tr­no­vi­toj, ta­ko oma­mlju­ju­ćoj, a ta­ko ne­si­gur­noj i hi­ro­vi­toj spi­sa­telj­skoj sta­zi, ve­li­ki drug, pri­ja­telj i ko­le­ga no­vi­na­ra, ko­ji ni­ka­da ni­je pro­pu­štao da od­mah po­hva­li što je za po­hva­lu, ni­ti žu­rio ako je tre­ba­lo po­ku­di­ti. Zo­ve iz Her­ceg No­vog i ve­li:
– Tekst još ni­je­sam pro­či­tao, ali hi­tam da ti če­sti­tam kad si uspio da na­go­vo­riš Mi­ha­i­la da o se­bi go­vo­ri za ci­je­lu stra­nu u no­vi­na­ma. Do­sad se ne na­đe maj­či­no­ga si­na da mu to us­pi­je...
Po­sli­je su zva­li i dru­gi, i svi su se naj­vi­še ču­di­li ka­ko mi je po­šlo za ru­kom da ga „otvo­rim” i pri­vo­lim da se ras­pri­ča, on ko­ji je je­di­no nad har­ti­jom otva­rao du­šu, pa i ta­da s to­li­ko pa­žnje i bri­ge, kao da je ri­je­či ci­je­dio iz su­ve dre­no­vi­ne, kao ne­i­mar ko­ji sto pu­ta pre­vr­ne sva­ki ka­men dok mu na­đe pra­vo mje­sto u zi­du. Svi su po­seb­no uka­zi­va­li na či­nje­ni­cu, a to sam ka­sni­je i sam uvi­dio, da je to pr­vi put da La­lić ta­ko op­šir­no go­vo­ri o se­bi i svom stva­ra­lač­kom po­stup­ku, da je to, iz­u­zi­ma­ju­ći nje­go­vu post­hum­no ob­ja­vlje­nu auto­bi­o­graf­sku knji­gu „Epi­sto­lae se­ni­les – sta­rač­ke po­sla­ni­ce”, nje­go­va naj­op­šir­ni­ja lič­na is­po­vi­jest.
Ta­da su mi se, ina­če, po­seb­no ču­di­le ne­ke ko­le­ge ko­ji su ta­ko­đe pra­vi­li in­ter­vjue i sto­ri­je o Mi­ha­i­lu La­li­ću. Ka­žu da im se sve svo­di­lo na nje­go­ve štu­re od­go­vo­re u sti­lu: „da”, „ne”, „je­ste”, „ni­je”, „tač­no”, „ta­ko i ja mi­slim” i slič­no.
I iz ka­sni­jih su­sre­ta sa ve­li­kim pi­scem, a po­seb­no ana­li­zi­ra­ju­ći ob­ja­vlje­ne raz­go­vo­re sa njim, do­šao sam do za­ključ­ka da on, ko­ji je bio iz­u­zet­no skro­man i ne­na­me­tljiv čo­vjek, ni­je vo­lio na­me­tljiv­ce, one ko­ji su u tim raz­go­vo­ri­ma na­sto­ja­li da do­ka­žu da su mu ba­rem rav­ni, da ga fa­sci­ni­ra­ju i za­blje­snu zna­njem. Nje­go­vi od­go­vo­ri na ta­kva pi­ta­nja su uvi­jek bi­li kon­ci­zni, znat­no kra­ći od pi­ta­nja – ako ne u jed­noj, po­tvrd­noj ili od­rič­noj ri­je­či, a ono sva­ka­ko s po­ma­lo iro­ni­je i sar­ka­zma i ja­snim sta­vlja­njem do zna­nja da mu se ta­kva pi­ta­nja ne do­pa­da­ju i da se i ne tru­di da na njih na­đe ade­kva­tan od­go­vor...
(Sju­tra: ZA­ŠTO JE GLU­POST SVE MOĆ­NI­JA?)


Usko­ro knji­ga

Felj­ton je ra­đen po no­voj knji­zi Bu­da Si­mo­no­vi­ća „NI­KAD KRA­JA TAM­NI­CA­MA – LA­LI­ĆE­VE PO­RU­KE I POD­U­KE”, ko­ja ovih da­na iz­la­zi iz štam­pe i usko­ro će mo­ći da se ku­pi uz „Dan” na svim pro­daj­nim mje­sti­ma no­vi­na.


La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke

„Je­di­no je va­žno na svi­je­tu da ne­ko mo­že gla­vu da za­lo­ži za dru­go­ga”
* * *
„Do­šao sam do uvje­re­nja da su glav­ni uzrok ma­sov­ne iz­da­je – glad­ne go­di­ne. Strah od gla­di. Na­rod se ta­da pi­ta na ko­ju će stra­nu”.
* * *
„Gla­dan kad je, i vla­di­ka u pljač­ku ide”.
* * *
„Gla­dan čo­vjek (je) po­ga­na zvjer­ka. Pr­vo iz­gu­bi stid, a po­sli­je pa­met i strah, a on­da je to stra­šno ne­što – mo­že od gla­di da uči­ni što ni sam ne bi vje­ro­vao”.
* * *
„Ne­sreć­ni (su) i oni go­re: što ni­je­su sve zgra­bi­li, što su ne­ki dru­gi vi­še, što ne mo­gu da od­vu­ku pre­ko gro­ba ni­šta od ono­ga što za­mi­šlja­ju da im pri­pa­da. Od že­na, od stra­ha, od vre­me­na, ne­sreć­ni su na sto na­či­na...”
* * *
„Pre­ma to­me, mi smo kroz svu isto­ri­ju, a i pri­je, dok isto­ri­je ni­je bi­lo, ima­li u stva­ri dva na­ro­da; jed­ni da pljač­ka­ju, kra­du, šti­pa­ju, da si­lu­ju, bi­ju i iz­da­ju kad je te­ško, a dru­gi da to pri­kri­va­ju i uljep­ša­va­ju pri­ča­ju­ći ka­ko su lju­di i na­ro­di ple­me­ni­ti po pri­ro­di”.