-Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić

Nik Ge­ri je ro­đen u En­gle­skoj. Kad mu se maj­ka pre­u­da­la za egi­pat­skog di­plo­ma­tu, sve tro­je se se­le u Pa­riz zbog oču­ho­vih po­slo­va. Bio je po­če­tak še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka.
Va­žio je za ne­mir­no di­je­te. Sple­tom okol­no­sti, jed­nog da­na, maj­ka mu je do­ni­je­la al­bum Bo­ba Di­la­na The Fre­ew­he­e­lin­`Bob Dylan, u na­di da će Nik vi­še vre­me­na pro­vo­di­ti ku­ći, slu­ša­ju­ći mu­zi­ku Ne­za­bo­rav­nog Di­la­na. Nik ne­dje­lja­ma ni­je ski­dao al­bum s gra­mo­fo­na. Po­tom je do­bio i pr­vu aku­stič­nu gi­ta­ru. Da­ni­ma je „ski­dao“ Di­la­no­ve pje­sme i uvje­žba­vao akor­de, a kad je na­pu­nio pet­na­est go­di­na, po­čeo je da pi­še i sop­stve­ne kom­po­zi­ci­je.
Ne­du­go, na­kon što je ovla­dao osno­va­ma gi­ta­re, upo­znao je pop kom­po­zi­to­ra i di­ri­gen­ta Edi­ja Var­ta­na (bra­ta ta­da po­pu­lar­ne fran­cu­ske pje­va­či­ce Sil­vi Var­tan, po­zna­te po kom­po­zi­ci­ji „Lut­ka“), ko­me su se do­pa­le te pr­ve Ni­ko­ve pje­sme.
Za­hva­lju­ju­ći mno­gim po­znan­stvi­ma, sa lju­di­ma iz mu­zič­kog svi­je­ta, Nik sa osam­na­est go­di­na pot­pi­su­je ugo­vor s Li­si­je­nom Mo­ri­som, vla­sni­kom dis­ko­graf­ske ku­će „Disc AZ“.
Edi Var­tan je an­ga­žo­vao pe­de­set šest vr­snih mu­zi­ča­ra za sni­ma­nje Ni­ko­vog pr­vog al­bu­ma. Iako sa­mo­uk, uspio je da se uklo­pi, to­kom dvi­je ne­dje­lje sni­ma­nja, u ovaj gran­di­o­zni or­ke­star.
Ra­zul­tat je bio al­bum „The Night­ma­re of J. B. Sta­ni­slas“, psi­ho­de­lič­na pop plo­ča ko­ja je odi­sa­la du­hom vre­me­na ve­li­kih ko­me­ša­nja i pro­mje­na ko­je su se u svi­je­tu de­ša­va­le te 1968. go­di­ne. Dru­go, al­bum je bio po mno­go če­mu is­pred svog vre­me­na.
Nje­go­ve me­lo­dič­ne pje­sme, pre­po­zna­tljiv zvuk nje­go­ve aku­stič­ne gi­ta­re i ve­li­ki or­ke­star, či­ni­li su pra­vo ma­lo re­mek-dje­lo ba­rok­ne pop mu­zi­ke.
U vri­je­me kad je al­bum sni­mljen, vla­snik dis­ko­graf­ske ku­će, Li­sjen Mo­ris iz­vr­šio je sa­mo­u­bi­stvo, pa je da­lja sud­bi­na plo­če bi­la pot­pu­no ne­iz­vje­sna. Nik, raz­o­ča­ran, ri­je­šio je da dig­ne ru­ke od mu­zi­ke.
Me­đu­tim, sre­di­nom se­dam­de­se­tih na­krat­ko sa­ra­đu­je s po­zna­tim fran­cu­skim kom­po­zi­to­rom Fren­si­som La­i­jem, a sve do 1984. go­di­ne gi­ta­ru je svi­rao vi­še za svo­ju du­šu.
Ubr­zo se udru­žu­je s dvo­ji­com mu­zi­ča­ra iz pra­te­ćeg ben­da Ke­ta Sti­ven­sa, i sni­ma dru­gi al­bum „Su­it­ca­se Man“, pod pre­zi­me­nom Ha­mil­ton (dje­vo­jač­ko pre­zi­me nje­go­ve maj­ke).
Al­bum je do­bio iz­van­red­ne kri­ti­ke špan­skih po­zna­va­la­ca pop mu­zi­ke. On i nje­gov bend do­bi­ja­ju po­ziv da bu­du pred­gru­pa Le­nar­da Ko­e­na, na špan­skoj tur­ne­ji.
Ko­en je bio odu­še­vljen Ni­kom. Pr­vi put su se sre­li to­kom ton­ske pro­be na jed­nom sta­di­o­nu. Nik je na­kon od­svi­ra­ne pro­be sjeo na bi­nu i jeo sen­dvič, kad mu je pri­šao Ko­en. Po­zvao ga u pro­sto­ri­ju iza bi­ne, ko­ja je bi­la na­mi­je­nje­na Ko­e­no­vim mu­zi­ča­ri­ma, i re­kao mu: „Klo­paj sad ko čo­vjek, pa da odu­va­mo ovaj sta­di­on“.
Iako je pod ime­nom Nik Ha­mil­ton, 1994. go­di­ne sni­mio još je­dan al­bum, „The Playing Fi­elds“, ve­ći­nu vre­me­na pro­vo­dio je kao in­struk­tor ski­ja­nja u svo­joj ško­li, u švaj­car­skim Al­pi­ma.
Po­ne­kad je go­ste za­ba­vljao svi­ra­ju­ći ob­ra­de po­zna­tih pje­sa­ma na aku­stič­noj gi­ta­ri, me­đu nji­ma i po­ne­ku svo­ju, ali ni­ka­da ni­je ot­krio da ih je on kom­po­no­vao.
Me­đu­tim, pri­je de­se­tak go­di­na, iz ša­le je, jed­ne ve­če­ri, na in­ter­ne­tu uku­cao „Nik Ge­ri. Re­zul­ta­ti su ga osta­vi­li bez da­ha. Sa­znao je da lju­bi­te­lja al­bu­ma „The Night­ma­re of J. B. Sta­ni­slas“ ima mno­go vi­še ne­go što je mi­slio.
Ni­je ni slu­tio da je taj al­bum ste­kao kult­ni sta­tus, da se pro­da­vao za hi­lja­du eura.
Al­bum je re­i­zdat, a pro­dao se u mi­li­on­skim ti­ra­ži­ma, tač­no če­tr­de­set go­di­na od ob­ja­vlji­va­nja pr­vog iz­da­nja al­bu­ma.
Nik Ge­ri, po­tom, ula­zi u stu­dio i sni­ma če­tvr­ti, od­no­sno dru­gi al­bum pod svo­jim pra­vim ime­nom, Nik Ge­ri.
Ri­ječ je o al­bu­mu „49 Ar­ling­ton Gar­dens“ na ko­ji su, osim nje­ga, svi­ra­li još i čla­no­vi škot­skih pop-gru­pa „Te­e­na­ge Fan­club“ i „BMX Ban­dits“, ko­ji su, uz­gred re­če­no, vi­še­de­ce­nij­ski lju­bi­te­lji Ni­ko­ve mu­zi­ke.
Čla­no­vi po­me­nu­tih gru­pa al­bu­mu su da­li svje­ži­nu no­vog vre­me­na, dok Ni­ko­va bo­ja gla­sa i zvuk gi­ta­re oži­vlja­va­ju uspo­me­ne na ro­man­ti­ku pro­hu­ja­lih da­na.
Mno­gi mu­zi­ča­ri i kri­ti­ča­ri svr­sta­va­ju Ni­ka me­đu ta­kve ve­li­ka­ne kao što su Nil Jang, Džo­ni Mi­čel, Bob De­len, Brus Spring­stin, Nik Drejk...(Na­sta­vi­će se)