-Mu­zič­ko do­ča­ra­va­nje sni­je­žne zi­me

Po­vo­dom go­sto­va­nja ču­ve­nog Stin­ga u Be­o­gra­du, ne­ka­da­šnjeg vo­đe ču­ve­ne rok-gru­pe „Po­lis“, is­pri­ča­će­mo jed­nu pri­ču ko­ja je ma­lo po­zna­ta nje­go­vim obo­ža­va­o­ci­ma.
Na­i­me, dok je bo­ra­vio u svom dvor­cu ne­da­le­ko od Fi­ren­ce, Sting je sa ne­ko­li­ci­nom svo­jih pri­ja­te­lja mu­zi­ča­ra uvje­žba­vao pje­sme za nje­gov no­vi al­bum i svjet­sku tur­ne­ju. I dok je va­tra puc­ke­ta­la te zi­me 2009/10. go­di­ne, mu­zi­ča­ri su po­ku­ša­va­li da do­ča­ra­ju ča­ro­li­ju zi­me i zim­skih pra­zni­ka. Po­ma­ga­lo im je i sje­ća­nje na dje­tinj­stvo, san­ka­nje, sje­ća­nje na pra­zno­va­nje No­ve go­di­ne i Bo­ži­ća.
Sku­piv­ši do­volj­no pje­sa­ma o zi­mi, Sting je sa osta­lim mu­zi­ča­ri­ma, sni­mio no­vi al­bum. SD je ob­ja­vljen 2010. go­di­ne.
Nje­gov no­vi CD „Ako jed­ne zim­ske no­ći...“, već sa­mim na­slo­vom, vra­ća u sje­ća­nje jed­nu od ključ­nih knji­ga post­mo­der­ni­stič­ke knji­žev­no­sti, sko­ro iden­tič­nog na­slo­va „Ako jed­ne zim­ske no­ći ne­ki put­nik...“, Ita­la Kal­vi­na.
Al­bum nam po­ka­zu­je da Stin­go­va mu­zič­ka is­tra­ži­va­nja još uvi­jek ni­je­su ogra­ni­če­na sa­mo na rok, već su još i ši­reg di­ja­pa­zo­na ne­go što su bi­la. Pje­sme sa ovog al­bu­ma ob­u­hva­ta­ju kelt­ske uspa­van­ke, kao i dru­ge na­rod­ne zim­ske i bo­žić­ne pje­sme.
Tu je i kom­po­zi­ci­ja jed­nog od naj­po­zna­ti­jih en­gle­skih kom­po­zi­to­ra ba­ro­ka Hen­ri­ja Par­se­la (1659–1695), za­tim čud­no­va­te mu­zič­ke lič­no­sti – vel­škog mu­zič­kog pi­sca Pi­te­ra Vor­lo­ka (1894–1930) i Fran­ca Šu­ber­ta (1797–1828).
Stin­go­ve pje­sme, kao i pje­sme dru­gih auto­ra, me­đu ko­ji­ma je i pje­sma knji­žev­ni­ka Ro­ber­ta Lu­i­sa Sti­ven­so­na („Bo­žić na mo­ru), na ko­je je na­pi­sao mu­zi­ku, a sti­ho­ve na mu­zič­ku te­mu Sa­ra­ban­de iz Še­ste svi­te za če­lo Jo­ha­na Se­ba­sti­ja­na Ba­ha (1685–1750). Ova pje­sma ko­ja no­si na­ziv „Sa­mo mi u zi­mu u sje­ća­nje do­la­ziš“, po me­lo­di­ji, rit­mu, har­mo­ni­ji i sti­ho­vi­ma ne­sum­nji­vo se iz­dva­ja od osta­lih kom­po­zi­ci­ja.
Aran­žma­ni su ma­što­vi­ti, a in­stru­men­ti (la­u­te, gi­ta­re, raz­li­či­tih per­ku­si­ja, tru­ba, har­fe, har­mo­ni­ke, zvo­na, vi­o­li­ne) i gla­so­vi do­ča­ra­va­ju fi­juk i za­vi­ja­nje vje­tra, sni­je­žnu ve­ja­vi­cu, pa­ti­nu ba­rok­nih me­lo­di­ja, kelt­skih kom­po­zi­ci­ja, is­toč­njač­kih rit­mo­va...
Pje­sme go­vo­re o ru­ži, du­ho­vi­ma, pri­ro­di, pro­šlo­sti ko­ja pro­go­ni, vr­li­na­ma, mo­ra­lu, si­ro­ma­štvu, bož­joj mi­lo­sti, Bo­go­ro­di­ci... Uspa­van­ka­ma je cilj da uspa­va­ju, ali i da upla­še.
Stin­go­ve me­lo­di­je o zi­mi su tmur­ne, po­ma­lo zlo­kob­ne, kao ne­ka ta­jan­stve­na mu­zi­ka ko­ja do­pi­re iz du­bi­ne pro­šlo­sti; to je, u istom tre­nu, po­lu­za­stra­šu­ju­ća, po­lu­di­vlja zim­ska baj­ka. U pro­prat­nom tek­stu uz CD, iz­me­đu osta­log, Sting je na­pi­sao:
„Zi­ma je go­di­šnje do­ba u ko­jem je pri­ro­da na ča­ro­ban na­čin pre­o­bra­že­na sni­je­gom i ti­ši­nom.
Iz te bi­je­le ča­ro­li­je pro­iz­i­la­zi sve što je u ve­zi sa zi­mom: baj­ke, du­ho­vi u odža­ci­ma, osje­ća­nje je­ze i stra­ha, sni­je­žna ti­ši­na.
Tu ta­jan­stve­nu i baj­ko­vi­tu stra­nu zi­me htio sam da iz­ra­zim mu­zi­kom. Po­sto­ji ne­što što je u ve­zi sa zi­mom što pred­sta­vlja ar­he­tip – ta­jan­stve­no i ne­za­ni­mlji­vo, ono što je isto­vre­me­no sa­svim tu­rob­no, ali pre­div­no, klju­ča u ve­zi sa čo­vje­kom i le­gen­dom o čo­vje­čan­stvu...
Pro­sla­va Bo­ži­ća po­sta­la je sre­di­šnji i naj­va­žni­ji do­ga­đaj zi­me. Pri­ča o Hri­sto­vom ro­đe­nju sat­ka­na je od ča­rob­nih ni­ti, pre­do­če­na kroz pred­ska­za­nje: di­je­te će se ro­di­ti u šta­li me­đu ži­vo­ti­nja­ma, ta­jan­stve­na zvi­je­zda po­ja­vi­će se na is­to­ku, kao i tri mu­dra­ca...
Drev­ni od­je­ci obi­lje­ža­va­ju zim­ske krat­ko­dne­vi­ce i da­lje od­je­ku­ju kroz pje­sme i pri­če o du­ho­vi­ma iz pro­šlo­sti, po ko­joj je zi­ma po­zna­ta. Na­ši pre­ci sla­vi­li su taj neo­bič­ni tre­nu­tak, po­ja­vu svje­tlo­sti u sr­cu ta­me i u na­stav­ku ču­do po­nov­nog ro­đe­nja i ob­na­vlja­nja pri­ro­de.”
Sting se iz dje­tinj­stva sje­ća du­gih ča­so­va mra­ka – od no­vem­bra do mar­ta. Od­la­zio je u ško­lu i vra­ćao se iz ško­le po mra­ku.
Kad je usta­jao, na unu­tra­šnjoj stra­ni pro­zo­ra već je bio na­hva­tan led po ko­jem su nok­ti­ma mo­gli da cr­ta­ju ra­zno­ra­zne fi­gu­re.
Pri­li­kom pi­sa­nja i kom­po­no­va­nja CD-a „Ako jed­ne zim­ske no­ći...“ sje­tio se me­kih ve­ja­vi­ca to­kom broj­nih zim­skih ju­ta­ra sa svo­jim ocem dok je lju­di­ma osta­vljao bo­ce mli­je­ka is­pred vra­ta.
Ploč­ni­ci su bi­li pu­sti, ba­šte, ras­kr­sni­ce – sni­je­žnu ti­ši­nu je­di­no je na­ru­ša­va­lo zvec­ka­nje bo­ca mli­je­ka.
Ka­kva me­lo­di­ja, pod­sje­ća na zvo­na za ko­ja je ljud­sko uho, po tvrd­nja­ma mu­zič­kih zna­la­ca, naj­pri­jem­či­vi­je.
(Na­sta­vi­će se)