-PI­ŠE: Va­si­li­je Mar­ko­vić

Ne­ka je­di­ni­ca od tri­de­se­tak Ita­li­ja­na, ko­ja se upu­ti­la na od­ma­zdu, bi­la je za­ro­blje­na od par­ti­za­na. Ka­ko su par­ti­za­ni mo­ra­li da se po­vu­ku za Bo­snu, pa­la je na­red­ba da se Ita­li­ja­ni li­kvi­di­ra­ju. Od­re­đe­no je mje­sto za li­kvi­da­ci­ju, u Ka­me­ni­ku, u Mač­ko­voj ja­mi. Pro­stor je bio su­žen. Ita­li­ja­ni su pla­ka­li, po­ka­zu­ći fo­to­gra­fi­je. Jo­le je ko­man­do­vao stre­ljač­kim vo­dom. Dva po dva iz­vo­đe­ni su Ita­li­ja­ni i sur­va­va­ni u ja­mu, po­sli­je kur­šu­ma. Po­sli­je eg­ze­ku­ci­je Jo­le se vra­tio na Uble ra­do­vač­ke i po­čeo da se pe­re od kr­vi. Iza­šao je Bla­žo Jo­va­no­vić, i vi­de­ći Jo­la pro­ko­men­ta­ri­sao:
– Ni­je ti po vo­lji ova švap­ska krv, Jo­le!
Ne­što je do­dao, što ni­je za pri­ču. Na to je Jo­le re­a­go­vao, uzeo pu­šku:
– Pu­ška ti, pu­ška mi, Bla­žo Be­njov!
Sko­či­li su bor­ci, na­ro­či­to Bo­žo La­za­re­vić, ko­ji su za­ta­ška­li stvar. Bla­žo je, po oslo­bo­đe­nju, ot­krio Jo­lu da mo­že da ga po­je­de bo­san­ska ma­gla.
Je­dan Ita­li­jan ko­ji se za­peo u pet­njik ja­me, iz­vu­kao se i sti­gao u Pod­go­ri­cu.
Apri­la 1943. go­di­ne, stu­pa u sa­stav V ba­ta­ljo­na V cr­no­gor­ske bri­ga­de, kao ko­man­dir če­te, i uče­stvu­je u bi­ci na Su­tje­sci, 1943.
Ta­da je Jo­le bio u bo­san­skim pla­ni­na­ma, kao par­ti­zan­ski bo­rac.
Jo­le sa po­no­som is­ti­če da mu je stra­dao sa­mo je­dan bo­rac, nje­gov šu­rak Sa­vić Bo­žo­vić.
Mo­gli smo pro­ći bez žr­ta­va ko­ri­ste­ći noć. Vo­jo To­do­ro­vić in­si­sti­rao je da pro­đe­mo jed­nu či­sti­nu tu­če­nu od Nje­ma­ca. Kur­šu­mi le­te na sve stra­ne.
Jo­le ga ni­je po­slu­šao. Pro­bao je da ga iz­vr­ši na­re­đe­nje sa­mo sam. Ni­je išlo. Na svo­ju ru­ku, kud pu­klo da pu­klo, Jo­le ga ni­je ben­dao, če­kao je noć, s raz­lo­gom.
Po­sli­je bit­ke na Su­tje­sci i re­or­ga­ni­za­ci­je IV ba­ta­ljo­na V Cr­no­gor­ske bri­ga­de, Jo­le je pri­pao istom, i bio ko­man­dir II če­te.
Ta­da se zbio do­ga­đaj bez pre­se­da­na. Jo­le­vu maj­ku Mi­ku stri­je­lja­li su ita­li­jan­ski cr­no­ko­šu­lja­ši, po­pa­li­li su ku­ću i sve stva­ri. Uku­ća­ni su se raz­bje­ža­li, sa­mo je osta­la Mi­ka.
Cr­no­ko­šu­lja­ši ubi­ja­ju psa. Is­ko­či Mi­ka:
– Što mi ubi­ja­te psa, pse­ći si­no­vi, naj­zad­nja voj­sko naj­zad­njeg ca­ra...
Dra­go­man pre­ve­de ove rje­či. Bli­zu pra­ga ku­će, uz sta­blo mur­ve, cr­no­ko­šu­lja­ši oba­vi­še stri­je­lja­nje hra­bre Mi­ke.
Sa gru­pom par­ti­za­na, Jo­le je uče­stvo­vao u hva­ta­nju čet­ni­ka Ba­ja Sta­ni­ši­ća. Ba­jo je uhva­ćen u ma­na­sti­ru Ostrog. Pret­hod­no je, op­ko­ljen, tra­žio fla­šu ra­ki­je. („Ba­jo­va se ča­pra vi­je, aj nek se vi­je, tre­ba­lo je i ra­ni­je...“)
Jo­le na­sta­vlja pri­sje­ća­nje. Sep­tem­bra 1943. pre­šao je u sa­stav Zet­skog od­re­da i po­sta­vljen za ko­man­dan­ta ba­ta­ljo­na. U po­čet­ku 1944. po­sta­vljen je za ko­man­dan­ta u Pi­pe­ri­ma. Ubr­zo je po­sta­vljen za za­mje­ni­ka ko­man­dan­ta II pod­ruč­ja II kor­pu­sa voj­ne obla­sti. Po­sli­je oslo­bo­đe­nja bi­va pre­mje­šten u štab bri­ga­de KPN-oj na du­žnost na­čel­ni­ka oba­vje­štaj­nog odje­lje­nja.
Jed­na nje­mač­ka je­di­ni­ca bi­la je sprem­na do po­pa­li ka­tu­ne na Lu­ka­vi­ci, kre­nu­li su od Ba­ra Bo­jo­vi­ća. Na ula­zu u Lu­ka­vi­cu bi­va­ju pre­sre­te­ni od gru­pe par­ti­za­na ko­jom ko­man­du­je Jo­le. Ni­je bi­lo uz­mi­ca­nja. Na po­pri­štu je osta­lo mno­go Nje­ma­ca. Vi­djev­ši da je ra­njen nje­ma­či ofi­cir, Jo­le mu pri­la­zi sa opre­zom. Ofi­cir trg­ne pi­štolj, ali Jo­le ka­me­nom u gla­vu, raz­mr­ska lo­ba­nju nje­mač­kom osva­ja­ču. Ne­što bli­že po­pri­štu, Njem­ci su si­lo­va­li jed­nu Rov­čan­ku, a on­da su je is­ka­i­ša­li na sit­ne fron­cle. Za ka­pe­ta­na Jo­le je pro­iz­ve­den 1943. De­mo­bi­li­san je kra­jem 1945. god. Ne­gdje pred sa­mo hap­še­nje po­lo­žio je is­pit za ma­jo­ra JNA ko­ji ni­je pri­mio. Taj is­pit je po­la­gao na Pa­la­ma. Od rat­nih od­li­ko­va­nja do­bio je Par­ti­zan­sku spo­me­ni­cu 1941, pod red­nim bro­jem 10405; Par­tij­sku zvi­je­zdu III ste­pe­na; Or­den za­slu­ga za na­rod II ste­pe­na; Polj­ski par­ti­zan­ski krst i dva or­de­na za hra­brost. Od mir­no­dop­skih od­li­ko­va­nja ni­šta ni­je do­bio. (Ku­ri­o­zi­tet je bi­la Par­ti­zan­ska spo­me­ni­ca 1941, ra­đe­na u pr­voj ver­zi­ji).
Na­kon de­mo­bi­li­za­ci­je Jo­le je po­sta­vljen za po­moć­ni­ka uprav­ni­ka KP do­ma u Pod­go­ri­ci. Tu osta­je na slu­žbi do 1947. Za­tim je po­sta­vljen za na­čel­ni­ka hi­dro­teh­nič­ke upra­ve pri Mi­ni­star­stvu po­ljo­pri­vre­de, gdje je ra­dio do 9. I 1949. go­di­ne, ka­da je uhap­šen.
(NA­STA­VI­ĆE se)