-Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić

Iako je obo­ža­vao ame­rič­ku folk i blu­gras mu­zi­ku, Džim Dik­son, pro­du­cent dis­ko­graf­ske ku­će „World Pa­ci­fic Re­cords“, ob­ja­vio je al­bum „12 String Gu­i­tar“, folk gru­pe „The Fol­kswin­gers“.
Ka­ko je al­bum, sre­di­nom pe­de­se­tih, pro­dat u ogrom­nom ti­ra­žu i spa­sio ku­ću od ban­kr­o­ta, kao znak za­hval­no­sti vla­sni­ci su mu da­li klju­če­ve od stu­di­ja, do­zvo­liv­ši mu da u nje­mu sni­ma s kim god ho­će i kad po­že­li.
Je­dan od pr­vih ko­je je Dik­son po­zvao u stu­dio bio je lo­kal­ni folk mu­zi­čar Dej­vid Kro­zbi, ko­ji se, na­kon ne­ko­li­ko ne­u­spje­lih sni­ma­ka, jed­nog da­na po­ja­vio s još dva mu­zi­ča­ra. Je­dan je bio Džim Mek­gin (ka­sni­je pro­mi­je­nio ime u Ro­džer), a dru­gi – Džin Klark.
Dik­son, Džim i Džin su obo­ža­va­li „Bitlse“ i da­ni­ma pre­slu­ša­va­li ta­da ak­tu­el­ni al­bum „A Hard Day`s Night“. „Čuo sam folk, a osje­ćao pop, go­vo­rio je Dik­son ka­sni­je. Njih tro­ji­ca la­ko su na­šli za­jed­nič­ki in­te­res i upra­vo u Dik­so­no­vom stu­di­ju, u ja­nu­a­ru 1964. go­di­ne, osno­va­li gru­pu ko­ju su na­zva­li „Džet set“.
Lju­bav pre­ma ame­rič­kom fol­ku i bri­tan­skom po­pu, po­red njih, di­je­li­li su i Dik­so­no­vi pri­ja­te­lji, bub­njar Majkl Klark, kao i ba­si­sta i man­do­li­ni­sta Kris Hil­man, ko­ji su se ne­ko­li­ko mje­se­ci ka­sni­je pri­klju­či­li gru­pi.
Za­hva­lju­ju­ći Dik­so­nu, pr­vi de­mo sni­mak no­vo­u­sta­no­vlje­ne gru­pe do­šao je do, u to vri­je­me, ve­o­ma uti­caj­nog me­na­dže­ra Be­ni­ja Ša­pi­ra. S ob­zi­rom na ogro­man broj si­na­ma ko­je je Ša­pi­ro do­bi­jao tih da­na, ni­je ni ču­do da su ti pr­vi snim­ci „Džet se­ta“ za­vr­ši­li u so­bi nje­go­ve kćer­ke.
Me­đu­tim, ona je bi­la to­li­ko za­di­vlje­na tom mje­ša­vi­nom sta­rih i mo­der­nih zvu­ko­va da je sva­ko­dnev­no na­va­lji­va­la na oca pi­ta­njem: kad će „Džet set“ ko­nač­no da iz­da svoj pr­vi al­bum.
U jed­nom od neo­ba­ve­znih raz­go­vo­ra s pri­ja­te­ljem, ču­ve­nim dže­ze­rom, i dže­zro­ke­rom Maj­lsom Dej­vi­som, Ša­pi­ro je po­me­nuo ne­vje­ro­vat­nu op­sjed­nu­tost svo­je kćer­ke no­vom pop gru­pom.
Majls Dej­vis ne bi bio Majls Dej­vis kad se ne bi za­in­te­re­so­vao i trg­nuo na ri­ječ „no­vo u mu­zi­ci“, pa je iste te ve­če­ri za­tra­žio od Ša­pi­ra da pre­slu­ša snim­ke. Na­kon sa­mo jed­nog pre­slu­ša­va­nja, po­zvao je Ir­vin­ga Ta­un­sen­da, iz dis­ko­graf­ske ku­će „Ko­lum­bi­ja“, i uz ne­ko­li­ko ri­je­či, to­plo pre­po­ru­čio al­bum „Džet se­ta“, na kra­ju re­kav­ši, „no­va ve­li­ka stvar“ iz Los An­đe­le­sa.
Ne­ko­li­ko da­na po Maj­lso­vom po­zi­vu Ta­un­sen­du, Džim Dik­son je po­zvan u zgra­du dis­ko­graf­ske ku­će „Ko­lum­bi­ja“, i pot­pi­sao ugo­vor za pr­vi al­bum gru­pe „Džet set“. Na­kon pot­pi­sa­nog ugo­vo­ra, ne­gdje u ne­vem­bru mje­se­cu 1964. go­di­ne, gru­pa je od­lu­či­la da pro­mi­je­ni ime u „The Byrds“ (Pti­ce).
Sre­di­nom sle­de­će go­di­ne, Dik­son ne­ka­ko do­la­zi do, ta­da još neo­bja­vlje­ne pje­sme, Bo­ba Di­le­na, „Mr Tam­bo­u­ri­ne Man“ (to­kom go­di­na ova pje­sma je po­sta­la jed­na od naj­o­bra­đi­va­ni­jih pje­sa­ma, a pje­va­la su je mno­ga ve­li­ka ime­na). Pje­sma je, u iz­vo­đe­nju „Bird­sa“ po­sta­la hit, a mno­gi mu­zič­ki kri­ti­ča­ri i dan-da­nas sma­tra­ju nji­ho­vu ver­zi­ju naj­bo­ljom, čak i bo­ljom ne­go što je iz­vo­di Bob Di­len. Po­tom je usli­je­dio al­bum na­zvan po ovoj Di­le­no­voj pje­smi, ko­ji se pro­dao u mi­li­on­skom ti­ra­žu, a da­nas slo­vi kao jed­na od naj­va­žni­jih LP u isto­ri­ji mu­zi­ke.
Dik­son je bio me­na­džer „Burd­sa“ u naj­zna­čaj­ni­jem pe­ri­o­du nji­ho­ve ka­ri­je­re, a na­kon 1968. go­di­ne ra­dio je s gru­pom „Flying Bu­rit­to Brot­hers“, u ko­joj su svi­ra­li ne­ki od čla­no­va gru­pe „The Burds“ – Kris Hil­man, Majkl Klark i Grem Par­sons.
Kra­sio ih je ne­vje­ro­va­tan stil svi­ra­nja ko­ji se zo­ve „pre­pa­ri­ra­ni kla­vir“. Na­i­me, nji­hov kla­vi­ja­tu­ri­sta Ken Lar­go, če­sto je unu­tra­šnjost kla­vi­ra pu­nio ra­znim stva­ri­ma: zveč­ka­ma, zvon­či­ći­ma, se­lo­tej­pom, ping-pong lop­ti­ca­ma, ko­je od­ska­ču sva­ki put kad se pri­ti­sne dir­ka.
To ni­je ni­šta no­vo, sko­ro je isto kao i kod ču­ve­nog Džo­na Kej­dža, avan­gard­nog pi­ja­ni­ste, či­ji je to bio za­štit­ni znak, sa­mo što je od nje­go­ve mu­zi­ke mno­go har­mo­nič­ni­je.
Na­rav­no, to da­je kla­vi­ru po­se­ban zvuk ko­ji odi­še ne­kim pro­šlim vre­me­ni­ma, a isto­vre­me­no li­ša­va uobi­ča­je­nih kli­šea ko­ji obič­no idu uz pi­ja­ni­ste.
Ako vam je kla­sič­na (umjet­nič­ka) mu­zi­ka isu­vi­še ozbilj­na, a ve­ći­nu pop kom­po­zi­ci­ja sma­tra­te isu­vi­še jed­no­stav­nim, slu­šaj­te al­bu­me ove gru­pe. Za­klju­či­će­te ka­ko je mo­gu­će sli­je­di­ti mu­zič­ku za­o­stav­šti­nu, a u isto vri­je­me bi­ti ori­gi­na­lan...
Sre­di­nom se­dam­de­se­tih, Dik­son se po­vu­kao iz mu­zič­kih vo­da, pre­se­liv­ši se na Ha­va­je. Tu je pro­veo ne­ko­li­ko po­sled­njih de­ce­ni­ja svog ži­vo­ta. Umro je u Ko­sta Me­si, u Ka­li­for­ni­ji, 19. apri­la 2011. go­di­ne.(Na­sta­vi­će se)