-PI­ŠE: Va­si­li­je Mar­ko­vić

Pri­ča o bor­bi do­bra i zla naj­bo­lji je elik­sir, ko­me je do pri­če.
U sud­skim spi­si­ma, ma­lo-ma­lo, osta­lo je za­bi­lji­že­no, da je Jo­le bio „raz­boj­nik“. La­bil­ni mo­ral je bio is­pod ma­ske, ne­go šta. Po­što je bio u tam­ni­ci u Ze­ni­ci na iz­dr­ža­va­nju de­ce­nij­ske ro­bi­je, Jo­lu ni­je bi­lo do­zvo­lje­no da pri­su­stvu­je sa­hra­ni svog đe­da Mi­li­ća Jo­ki­či­na, ko­ji je pre­mi­nuo 1927. go­di­ne. Jo­lev otac, Jo­van Mi­li­ćev, na­u­man je bio da od­se­li u Ze­ni­cu ka­ko bi bio što bli­že utam­ni­če­nom Jo­lu. Si­ro­ma­šti­na je uzrok na­ve­de­nom sta­nju. U Ze­ni­ci Jo­la po­sje­ću­je brat Ra­du­le 1927. go­di­ne, a kra­jem 1928. go­di­ne Ivan Mi­lu­ti­no­vić, ko­ji je sam ubr­zo za­tvo­ren.
Po Jo­le­vom ka­zi­va­nju, ra­dio je u knji­go­ve­zni­ci pu­nih pet go­di­na. „To je bi­la za­slu­ga majstor Mihaljeka, ko­ji me pod­u­ča­vao po­zla­ti. Pr­vi sam osu­đe­nik ko­ji je taj za­nat iz­u­čio.“ Osta­lo vri­je­me bio je za­po­slen u pi­sar­ni­ci.
Ro­bo­va­nje u Ze­ni­ci je tu­rob­no, jed­no­lič­no, lje­to, zi­ma, lje­to, zi­ma,... Da je bar na­da se oslo­bo­dio ovih pro­kle­tih zi­di­na, po­mi­šljao je Jo­le.
„Bjek­stvo sam po­ku­šao u lje­to 1933. go­di­ne. Za­jed­no sa Ma­tom Bu­la­to­vi­ćem i Jo­va­nom Ra­či­ćem iz „slo­bod­nog odje­lje­nja“. Po­što je bi­la pro­ka­za­na na­mje­ra či­ta­va stra­ža (oko devedeset) i još im je do­šla žan­dar­mi­ja u po­moć. Od njih je blo­ki­ran či­ta­vi re­jon oko Ka­zni­o­ne. Ta­ko sam ja po­sli­je du­žeg bje­ža­nja u tom kru­gu i pu­ca­nja na me­ne, i ove mo­je dru­go­ve, upao me­đu tri žan­dar­ma i uhva­ćen. Ma­ta Bu­la­to­vi­ća su ra­nje­na ta­ko­đe uhva­ti­li, dok je Jo­van Ra­čić uspio po­bje­ći.
... Zbog ovo­ga bjek­stva ka­žnjen sam sa tri mje­se­ca sa­mi­ce, sa za­mra­če­njem po je­dan dan u sed­mi­ci. Lan­ce na ru­ka­ma i no­ga­ma no­sio sam se­dam­na­est da­na. Naj­ve­ću tor­tu­ru iz­dr­žao sam krat­kim ve­za­njem za šest ča­so­va...“
Jo­le­va maj­ka Mi­ka upu­ti­la se u Ze­ni­cu da po­sje­ti svog si­na. Do­šla je do Tre­bi­nja, ka­da je pred nju stu­pio je­dan ostru­gli­ja, ko­ji se po­nu­dio da joj po­mog­ne. Ne slu­te­ći ni­šta, Mi­ka se po­ra­do­va uka­za­noj po­mo­ći, pre­da­la je po­za­ma­šan za­ve­že­ljej ne­znan­cu. Za ti­li čas po­bje­že ne­zna­nac sa za­ve­žlja­jem. Mi­ka se vra­ti u Sti­je­nu.
Ku­ri­zi­om de­sio se Jo­lu, iz Pod­go­ri­ce, ka­da ni­je po­tre­fio put do za­vi­čaj­nih Pi­pe­ra.
Sa ro­bi­je iz Ze­ni­ce, Jo­le se vra­tio oslo­bo­đen ma­ja 1934. go­di­ne, uka­zom Mi­ni­star­stva prav­de. „Čim sam do­šao u Pi­pe­re, – svje­do­či Jo­le – uklju­čen sam u rad ile­gal­ne par­tij­ske or­ga­ni­za­ci­je. Ka­sni­je sam bio se­kre­tar par­tij­ske će­li­je i član bi­roa op­štin­ske par­tij­ske će­li­je.“
Ka­da je or­ga­ni­zo­van po­hod pro­tiv Fran­ko­vog re­ži­ma iz Cr­ne Go­re i Me­to­hi­je, po su­ge­sti­ji par­tij­skog ru­ko­vod­stva, „ja sam kre­nuo za Špa­ni­ju u toj ve­ćoj gru­pi. Po­što smo sti­gli na oba­lu mo­ra, kod Pe­trov­ca, osu­je­će­na nam na­mje­ra, po­što je brod za­dr­žan od kra­lje­ve mor­na­ri­ce. Ve­ći broj po­hva­tan je od žan­dar­me­ri­je. Ja sam uspio iz­bje­ći hva­ta­nje. I ta­ko sam sti­gao ku­ći ra­ni­je ne­go je po­li­ci­ja mo­gla pret­sta­vi­ti...“
Pri­je II svjet­skog ra­ta Jo­le je ak­tiv­no ra­dio sa gru­pom ko­mu­ni­sta me­đu se­lja­ci­ma i sa omla­di­nom. Uče­stvo­vao je na ne­ko­li­ko de­mon­stra­ci­ja i raz­bi­ja­nja zbo­ro­va. Zbog raz­bi­ja­nja jed­nog zbo­ra ra­di­kal­skih ak­ti­vi­sta u Pi­pe­ri­ma 1939. go­di­ne gdje „smo mi ko­mu­ni­sti or­ga­ni­zo­va­li ve­ći broj omla­di­ne, iz­vo­đen sam pred sud, sa če­ti­ri dru­ga, ali je to abo­li­ra­no po­što je to bi­la iz­bor­na kam­pa­nja“.
Za­ni­mljiv slu­čaj de­sio se na pla­ni­ni Lu­ka­vi­ci. Par­tij­ska će­li­ja do­ni­je­la je od­lu­ku 1939. go­di­ne da se Sta­ljin is­klju­či iz KP (bolj­še­vi­ka). Ni­je ja­sno da li je Jo­le uče­stvo­vao u to­me. Ka­kav V. Mo­lo­tov, ka­kav Ri­ben­trop, kri­vi su Sta­ljin i Hi­tler. Od­lu­ka je gla­si­la: Is­klju­ču­je se ime­no­va­ni zbog sa­rad­nje sa Hi­tle­rom, a ako se po­pra­vi mo­ći će da se po­vra­ti u KP (bolj­še­vi­ka).
Du­ra lex, sed lex!
Za sve vri­je­me ro­bi­ja­škog ži­vo­ta u Ze­ni­ci, Jo­le se mark­si­stič­ki iz­gra­đi­vao, ta­ko je kao pro­vje­ren, od­mah po do­la­sku sa ro­bi­je (maj 1934) bio po­ve­zan u par­tij­sku će­li­ju Sti­je­na – Pi­pe­ri. Ra­di­lo se o in­stiv­nom ko­mu­ni­zmu. Uče­stvo­vao je u svim de­mon­stra­ci­ja­ma, pro­test­nim zbo­ro­vi­ma, kao i ras­tu­ra­nju po­li­tič­kih zbo­ro­va ne­na­rod­nog re­ži­ma.
Jo­le se ože­nio 1938. go­di­ne sa Da­rin­kom Bo­žo­vić, sa Za­do­lja. Ne­du­go po­tom, po­sli­je brač­nih ne­su­gla­si­ca, pla­ha Da­rin­ka se vra­ti­la u svoj rod. Du­go su tra­ja­li pre­go­vo­ri. Jo­le je po­pu­stio, če­grst za­bo­ra­vlje­na. Da­rin­ka je ro­đe­na 1914. go­do­di­ne. Mla­di brač­ni par do­bio je pri­no­vu, si­na Ve­se­li­na, 1939. go­di­ne. Va­si­li­je se ro­dio 1941. go­di­ne, a Vo­ji­sla­va 1944. god.
U Tri­na­e­sto­jul­skom ustan­ku Jo­le je uzeo vid­nog uče­šća i bio hra­bar bo­rac. Na­kon for­mi­ra­nja Ge­ril­skih od­re­da bio je ko­man­dir Sti­jen­skog od­re­da, pa za­tim ko­me­sar če­te, na ko­joj du­žno­sti je ostao sve do po­vla­če­nja na­ših je­di­ni­ca za Bo­snu (27. mar­ta 1942), ka­da je po od­lu­ci Par­ti­je osta­vljen na te­re­nu Pi­pe­ra, kao po­za­din­ski ile­gal­ni rad­nik.
Jo­le se bo­rio pro­tiv oku­pa­to­ra, do­ma­ćih iz­daj­ni­ka, čet­ni­ka i osta­le pe­sto­klji­vi­ne! Ko­man­do­vao je raz­bi­ja­njem čet­ni­ka Pa­vla i Jo­vi­ce Be­ši­ća. Na pi­ta­nje ka­ko su pro­šli:
Što ka­ko su pro­šli, li­kvi­di­ra­ni su!
Ina­če, Jo­le je bio ma­lo­rek. Li­kvi­di­ra­ni su. I tač­ka.
Sa Bla­žom Jo­va­no­vi­ćem do­bro se znao. Uoči ustan­ka kri­li su se po­red osta­ta­ka sve­ti­li­šta, na Jo­le­vom ima­nju.
(NA­STA­VI­ĆE SE)