-PI­ŠE: Va­si­li­je Mar­ko­vić

U ja­nu­a­ru 1924. go­di­ne pre­mi­nuo je vo­đa Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je V.I. Le­njin, od po­sle­di­ce aten­ta­ta. Ka­ko je pri­mio tu stra­šnu vi­jest dr Vu­ka­šin ni­je po­zna­to! Ta­da se dr Mar­ko­vić, sa gru­pom, na­la­zio u Ku­či­ma, na­rav­no u ile­ga­li. Po­li­cij­ski be­o­grad­ski re­žim da­je pi­sa­nu ga­ran­ci­ju dr Mar­ko­vi­ću da će bi­ti ame­ne­sti­ran ako se do­bro­volj­no pre­da vla­sti­ma. Ne­što pri­je to­ga po­veo se raz­go­vor iz­me­đu oca i si­na, Mi­li­ća i Vu­ka­ši­na. Po­što se vra­tio iz Ru­si­je mo­ra da je na­čuo, ma­kar us­put, ne­što o ide­ji so­ci­ja­li­zma. Na oče­vo pi­ta­nje da mu ob­ja­sni so­ci­ja­li­zam, Vu­ka­šin po­ku­ša­va da upro­sti od­go­vor. Na­bra­ja sta­ri­na ko­li­ko ima ima­nja, pa je li spre­man na ko­lek­ti­vi­za­ci­ju, a ko­li­ko ima sto­ke, tj. ma­la, pa bio red da sa si­ro­ti­njom po­dje­li vaj, tj. do­bit.
Za­čki­lji sta­ri­na na jed­no oko:
– Je­si li za­to do­šao, Vu­ka­ši­ne!
Vu­ka­šin shva­ti ko­li­ko je sa­ti. Mi­lić tje­ra po svo­me.
– U zli ga čas do­šao, moj za­lud­nji si­ne, Vu­ka­ši­ne!
Uvi­đa­ju­ći da si­tu­a­ci­ja u Cr­noj Go­ri ni­je­su rav­ne nje­go­vom oče­ki­va­nju, da si­ro­ma­šti­na uzi­ma da­nak, i da tre­ba za­u­sta­vi­ti da­lje zlo­sta­vlja­nje na­ro­da, ko­ji ga ču­va uz ve­li­ke žr­tve, na­no­se te­ror nad nje­go­vom po­ro­di­com, dr Mar­ko­vić od­lu­či da se pre­da.
Na­kon ve­li­kog na­rod­nog zbo­ra odr­ža­nog u Pi­pe­ri­ma, ko­jom pri­li­kom od­met­nik odr­ža va­tre­ni go­vor, on se upu­ti u Pod­go­ri­cu i tu se pre­da vla­sti­ma. Vje­ro­lom­ne vla­sti ga od­mah hap­se i oko­va­nog spro­vo­de na Ce­ti­nje. To se zbi­lo u mar­tu 1924. go­di­ne.
Tu u ce­tinj­skoj tam­ni­ci, me­đu pe­de­se­tak ko­mi­ta, na­la­ze se nje­go­va si­no­vi­ca Sto­ja i si­no­vac Jo­le, ko­ji če­ka­ju pre­su­du. Bu­du­ći pre­va­ren, Dok­tor pra­vi džum­bus, di­že ga­la­mu po­va­zdan. Po­li­ci­ja ga ša­lje u Ši­be­nik na po­sma­tra­nje. Dva psi­hi­ja­tra vi­še da­na po­sma­tra­ju pa­ci­jen­ta i po­sta­vlja­ju pi­ta­nja, vo­de raz­go­vo­re sa njim, bi­lje­že od­go­vo­re ruč­no, i po­što se uvje­re da pot­pu­no nor­ma­lan, vra­ća­ju u Bog­da­nov kraj, u ce­tinj­sku tam­ni­cu. Dr Vu­ka­ši­nu Mar­ko­vi­ću uspi­je­va da po­bjeg­ne iz ce­tinj­ske tam­ni­ce, uz po­moć li­me­nih olu­ka i pre­ko za­tvor­skih be­de­ma. To je bi­lo u zo­ru 20. apri­la 1925.go­di­ne. Ko­mu­ni­sti ni­je­su po­mo­gli bje­gun­cu da po­bjeg­ne iz ce­tinj­ske tam­ni­ce, ali su mu po­mo­gli da skla­nja ne­ko­li­ko mje­se­ci u Pi­pe­ri­ma. Na­i­me, po za­dat­ku pod­go­rič­ke par­tij­ske or­ga­ni­za­ci­je, naj­mla­đi dok­to­rov si­no­vac Mir­ko sa­stao se „dok­to­rom če­tvr­ti dan po­sli­je po­me­nu­tog bi­je­ga“. Mir­ko je bio „ku­rir“ svom stri­cu. Po­kra­jin­ski ko­mi­tet upu­ću­je Mir­ka u Beč, da ta­mo pri­ba­vi pa­soš i no­vac za dok­to­ra. Ko­mi­ni­ne­ra da­je na­log da se na sva­ki na­čin iz­ve­de dr Mar­ko­vi­ća iz Ju­go­sla­vi­je. Če­tvr­ti put uspje­lo je dok­to­ru i nje­go­vom si­nov­cu da se do­mog­nu Be­ča. Beč­ka po­li­ci­ja ih je uhap­si­la 22. mar­ta 1926.g. Na­kon ne­ko­li­ko mje­se­ci, na in­si­sti­ra­nje Me­đu­na­rod­nog ko­mi­te­ta, ko­jim ru­ko­vo­di An­ri Bar­bis, pu­šte­ni su iz za­tvo­ra i pro­tje­ra­ni u Mo­skvu. Dr Mar­ko­vić je po­tom upu­ćen na opo­ra­vak u sa­na­to­ri­jum na Kri­mu. Ru­ko­vod­stvo Ko­min­ter­ne ubr­zo po­vje­ra­va dr Mar­ko­vi­ću spe­ci­jal­nu mi­si­ju u Ki­ni. Raz­log je slo­žen, tre­ba us­ta­la­sa­ti ki­ne­ske ma­se. Tim po­vo­dom be­o­grad­ski list „Po­li­ti­ka“ ja­vlja: „Dr Vu­ka­šin Mar­ko­vić, po­zna­ti cr­no­gor­ski od­met­nik, ko­ji je pre go­di­nu da­na po­be­gao iz sud­skog pri­tvo­ra na Ce­ti­nju, sa­da se na­la­zi u Ki­ni... Nje­ga je so­vet­ska vla­da po­sle uspe­ha kan­ton­skih bo­lje­švi­čih tru­pa, po­sla­la Ki­ne­zi­ma za glav­nog bolj­ši­vič­kog ko­me­sa­ra... Pri­tvo­re­nik ce­tinj­skog za­tvo­ra sa­da je stvar­ni go­spo­dar pre­ko pe­de­set mi­li­o­na Ki­ne­za. Je­dan uspeh ka­kav ni­je­dan Cr­no­go­rac ni­je po­sti­gao do da­nas... So­ve­ti su sla­li dr Mar­ko­vi­ća sa­mo gde je po­treb­no bi­lo vi­še elek­tri­ci­te­ta i vi­še eks­plo­ziv­no­sti...“
Ubr­zo je usli­je­dio ob­ra­čun J.V. Sta­lji­na i L. Tro­cog po­vo­dom da­ljeg raz­vo­ja so­ci­ja­li­zma. Dr Mar­ko­vić na­sto­jao je da se tre­ća li­ni­ja „iz­vor­na le­njin­ska“ do­bi­je pri­mat. Bur­ni do­ga­đa­ji ko­ji su po­tom usli­je­di­li, na­ro­či­to svjet­ska eko­nom­ska kri­za, pri­pre­ma za svjet­ski oru­ža­ni su­kob, kao i sta­nje u rad­nič­kom po­kre­tu, omo­gu­ći­li su Sta­lji­nu da na­tu­ri Tre­ćoj in­ter­na­ci­o­na­li tak­ti­ku po so­vjet­skom uzo­ru. Mo­skov­ski pro­ce­si i ma­sov­ne čist­ke ni­je­su pre­sta­ja­le. Ču­ve­ne troj­ke bi­le su ne­u­mo­lji­ve. Ma­gla je pro­gu­tla i vi­še de­se­ti­na Ju­go­slo­ve­na, ma­hom ru­ko­vo­de­ćih ka­dro­va KPJ. Dr Mar­ko­vić se to­me že­sto­ko su­prot­sta­vljao, okr­vlju­ju­ći „de­spo­ta iz Kre­mlja“, tj. Sta­lji­na, kao vi­nov­ni­ka zla. On je upu­ći­vao lič­ne po­ru­ke i pro­test­na pi­sma „na adre­su onog de­spo­ta“. Tr­lja­ju­ći ru­ke, dr se po­na­dao da će „onom de­spo­tu iz Kre­mlja ba­rem bri­dje­ti uši“. Agen­ti NIVD i nji­ho­ve pri­pu­ze pom­no su pra­ti­li sva­ki Mar­ko­vi­ćev ko­rak. Za vri­je­me kam­panj­ske ko­lek­ti­vi­za­ci­je upu­ćen je na sje­ver Kav­ka­za, u grad Nal­ničk, da li­je­či na­rod i da vr­ši agi­ta­ci­ju. Me­đu nji­ma su bi­le si­no­vi­ce Sto­ja i Za­ra.
Po po­vrat­ku u Mo­skvu ra­dio je na mo­skov­skom me­di­cin­skom fa­kul­te­tu. Bio je an­ga­žo­van i u sek­ci­ji Ko­mi­ter­ne za bal­kan­ska pi­ta­nja. Iz­vje­sno vri­je­me ure­đi­vao list „Iskra re­vo­lu­ci­je“. Po na­lo­gu vi­ših in­stan­ci, dr V. Mar­ko­vić pen­zi­o­ni­san je 1935. go­di­ne. Sta­no­vao je u sta­nu So­kol­ni­či­ska, dom 9, kvar­ti­ra 16. Agen­ti NKVD hap­se dr Mar­ko­vi­ća 5. ma­ja 1937. g. Na sa­slu­ša­nju, isled­nik in­si­sti­ra da je u pi­ta­nju im­pe­ri­ja­li­stič­ki špi­jun u Ko­mi­ter­ni. Na te ri­je­či Vu­ka­šin zgra­bi pe­pe­lja­ru i raz­bi­ja če­lo en­ka­ve­o­de­ov­skom či­stun­cu. Od­mah je ozna­čen psi­hi­ja­trij­skim slu­ča­jem i spro­ve­den u Lu­bjan­ku. Tek 27. XII 1937., osu­đen je na de­set go­di­na ro­bi­je. Upu­ćen je u So­li­kam­ski lo­gor na Ura­lu, kod ušća Jaj­ve u Ka­mu, ra­di iz­dr­ža­va­nja ka­zne. Jed­no pi­smo pri­spje­lo je od Mi­ke, ne­gdje bli­zu 1939., upu­će­no kće­ri­ma Sto­ji i Za­ri. Pi­smo po­či­nje „Mi­le i uže­lje­ne mo­je kće­ri Sto­je i Za­re...“ Na kra­ju pi­sma: „Po­zdra­vi­te Adža i re­ci­te mu da mi je na nje­ga žao što se ne ja­vi. Po­što mi­slim da je on bar da­nas do­bro...“ Pi­smo se od­no­si na Vu­ka­ši­na Mar­ko­vi­ća, đe­ve­ra sna­he Mi­ke. Ne zna sna­ha da je dr Mar­ko­vić uhap­šen dvi­je go­di­ne ra­ni­je. Po­sto­je tri ver­zi­je o okon­ča­nju ži­vo­ta re­vo­lu­ci­o­na­ra dr Mar­ko­vi­ća. Mje­sto sa­hra­ne ni­je po­zna­to! Dok­to­rov si­no­vac Ra­du­le tvr­di da je sa­hra­njen na Ura­lu u So­li­kam­skom lo­go­ru. Ne zna mu se ni gro­ba, ni mra­mo­ra!
(NA­STA­VI­ĆE SE)