-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Iz Pa­ra­ći­na i Le­skov­ca, Si­mi­ći su sti­gli do Đev­đe­li­je i smje­sti­li se kod Ko­ste Si­mi­ća, Đor­đe­vog si­nov­ca, še­fa ca­ri­nar­ni­ce. Na jug Ma­ke­do­ni­je sti­gle su broj­ne po­ro­di­ce iz Be­o­gra­da i Sr­bi­je. Do So­lu­na ni­je bi­lo da­le­ko i če­sti od­la­sci, ra­di neo­p­hod­nih na­bav­ki, pre­tvo­ri­li su se u po­tra­gu za po­u­zda­ni­jim oba­vje­šte­nji­ma o to­ku rat­nih su­ko­ba. U ho­te­lu „Olim­pus” u So­lu­nu oku­plja­li su se Sr­bi, ko­ji su na ban­ke­ti­ma pro­sla­vlja­li po­bje­de na bo­ji­šti­ma. Po­čet­kom 1915. Si­mić je uspio da se pro­bi­je do Be­o­gra­da. Nje­go­va ku­ća bi­la je opu­sto­še­na, a sve po­ro­dič­ne uspo­me­ne, odi­je­la ro­di­te­lja, nji­ho­ve sli­ke i knji­ge, bi­li su pot­pu­no uni­šte­ni.
U pro­lje­će 1915. Si­mi­ći su iz Đev­đe­li­je pre­šli u So­lun. Bli­ži iz­vo­ru vi­je­sti sa ra­ti­šta iz Sr­bi­je i Evro­pe, Si­mić je pr­vi put u svo­je bi­lje­ške unio i raz­mi­šlja­nja o Ju­go­sla­vi­ji. On je to­kom ci­je­log ra­ta bio do­bro oba­vi­je­šten. Po­sli­je lje­ta, ko­je je pro­veo u Bi­to­lju sa Žu­jo­vi­ći­ma i ve­li­kih bri­ga zbog unu­ka Si­ni­še i Jo­ve, Si­mi­ći su se u je­sen po­no­vo ob­re­li u So­lu­nu. Gla­so­vi da je i ovaj grad ugro­žen stvo­ri­li su pa­ni­ku me­đu do­šlja­ci­ma. Mno­ge po­ro­di­ce iz Sr­bi­je pla­ni­ra­le su da na­pu­ste So­lun u vri­je­me ka­da se u Al­ba­ni­ji od­vi­ja­la dra­ma srp­ske voj­ske i iz­bje­gli­ca. Od po­lo­vi­ne fe­bru­a­ra po­seb­nim bro­do­vi­ma iz So­lu­na Sr­bi su pre­ba­če­ni u Mar­sej. U Ni­ci, gdje su se po­tom smje­sti­li, ste­klo se oko de­ve­de­set srp­skih po­sla­ni­ka sa po­ro­di­ca­ma.
Tog lje­ta u Ni­ci do­go­di­la se ve­li­ka pro­mje­na u Si­mi­će­vom ži­vo­tu. Nje­go­va sna­ha So­nja, ko­ja je sve vri­je­me bi­la sa njim, od­lu­či­la je da ode u Ame­ri­ku i da ta­mo po­ku­ša da na­sta­vi ka­ri­je­ru. U po­sled­njem tre­nut­ku od­u­sta­la je da na put po­ve­de di­je­te, ta­ko da je Si­mić ostao sam sa unu­kom i nje­nom gu­ver­nan­tom. Od pla­no­va da po­sli­je za­vr­šet­ka ra­ta ode u Beč po Le­o­pol­di­nu i ma­log Đor­đa, ni­je od­u­sta­jao. Sa Sr­bi­ma u Ni­ci iz­gle­da da ni­je bio u sr­dač­nim od­no­si­ma, jer ih je ri­jet­ko po­mi­njao u svo­jim bi­lje­ška­ma. I po­red rat­nih osku­di­ca i ne­da­ća, je­dan broj iz­bje­glih Sr­ba ma­nje je od osta­lih osje­ćao sve te­go­be ra­ta. Me­đu nji­ma bio je i Si­mić, ko­me se mo­žda či­ni­lo da mu se usled ra­ta ži­vot mno­go pro­mi­je­nio, ali se tru­dio da ne­ka nje­go­va spolj­na obi­ljež­ja za­dr­ži po sva­ku ci­je­nu. Ži­vot u ho­te­li­ma u Ni­ci i od­la­zak u vri­je­me ljet­njih vru­ći­na u Al­pe si­gur­no je iz­i­ski­vao ve­li­ka nov­ča­na sred­stva. Si­mić je imao i oba­ve­ze pre­ma go­spo­đi Ko­u­mal u Be­ču, ko­je je, usled rat­nih okol­no­sti i manj­ka nov­ca ko­ji mu je pre­o­sta­jao, iz­vr­ša­vao sa pro­mjen­lji­vom sre­ćom.
Su­sret sa Be­o­gra­dom bio je bo­lan, ali su usko­ro grad­ska ulič­na vre­va ve­se­log i nje­mu ne­po­zna­tog svi­je­ta, en­gle­ski i ame­rič­ki auto­mo­bi­li, ubla­ži­li taj uti­sak. Be­o­grad je sve vi­še pod­sje­ćao na in­ter­na­ci­o­nal­ni grad i Si­mić je pri­znao da mu nje­gov pre­o­bra­žaj ne go­di. Osje­ćao se kao tu­đin. Ima­nje na Top­či­der­skom br­du bi­lo je pot­pu­no pro­pa­lo i Si­mić vi­še ni­je na­mje­ra­vao da ga za­dr­ži. Za vri­je­me bo­rav­ka u Ni­ci pro­dao je vi­lu „Mi­o­mir” jed­nom po­zna­ni­ku, ali se ka­sni­je po­ka­za­lo da u toj ku­po­pro­da­ji ni­je bio baš sreć­ne ru­ke. Osku­di­ca i sku­po­ća sta­no­va u pre­sto­ni­ci na­tje­ra­la ga je da po­no­vo spa­ku­je ko­fe­re. Sa sna­hom i unu­kom kre­nuo je u Ma­ri­jen­bad, a po­tom u Slo­ve­ni­ju, u ko­joj je na­mje­ra­vao da se na­sta­ni. Po­sli­je pro­da­je „Mi­o­mi­ra„ dr Iva­ni­še­vi­ću, biv­šem kon­zu­lu u Ni­ci, pla­ni­rao je da iz­gra­di no­vu ku­ću na pre­o­sta­lom di­je­lu ima­nja na Top­či­de­ru. Nje­go­va že­lja da u njoj ko­nač­no vo­di mi­ran po­ro­di­čan ži­vot sa Le­o­pol­di­nom i Ge­or­gom – Đor­đem ni­je se ostva­ri­la. Tu­ma­ra­nje po ho­te­li­ma, re­sto­ra­ni­ma i že­lje­znič­kim sta­ni­ca­ma po­sta­li su nje­go­va sva­ko­dne­vi­ca. Na­red­nih mje­se­ci Si­mić je lu­tao od Lju­blja­ne, Ma­ri­bo­ra i Ce­lja, Srem­ske Mi­tro­vi­ce do Ze­mu­na. Po­di­je­ljen iz­me­đu oba­ve­za pre­ma sna­hi i Le­o­pol­di­ni, Si­mić kao da ni­je mo­gao da se od­lu­či. Ka­da je So­nja Si­mić ri­je­ši­la da se pre­se­li u Ni­cu i ta­mo po­ku­ša da iško­lu­je svo­ju ćer­ku, ostar­je­lom biv­šem po­sla­ni­ku kao da je lak­nu­lo. Ne­ko vri­je­me je sa mla­dom že­nom i si­nom ži­vio na Ble­du, dok se ko­nač­no ni­je­su skra­si­li u Ze­mu­nu. Sve je rje­đe pra­tio vi­je­sti s uža­re­ne po­li­tič­ke par­la­men­tar­ne sce­ne u Ju­go­sla­vi­ji. Bio je uvje­ren da su sta­ra po­li­tič­ka za­stra­nji­va­nja, op­te­re­će­na sa­mo do­dat­nim na­ci­o­nal­nim obi­ljež­ji­ma, na­sta­vlje­na i u no­voj dr­ža­vi. Po­lo­vi­nom 1920. nje­go­vo zdra­vlje je po­če­lo da po­pu­šta i bo­ra­vak u Rim­skim To­pli­ca­ma i Ma­ri­jen­ba­du ni­je do­nio ni­ka­kva po­bolj­ša­nja. Za­jed­nič­ki ži­vot u Ze­mu­nu sa no­vom po­ro­di­com to­kom pr­ve po­lo­vi­ne 1921. ni­je mu do­nio smi­re­nje. Ze­mun je do­ži­vlja­vao kao tu­đi­nu, ali osta­je ne­ja­sno da li je iz­bje­ga­vao da do­đe u Be­o­grad zbog ci­je­na sta­no­va ili zbog svo­je no­ve po­ro­di­ce. Nje­gov sin je za­pam­tio da je otac, to­kom krat­kog za­jed­nič­kog ži­vo­ta u Ze­mu­nu, stal­no pre­la­zio u Be­o­grad zbog po­slo­va. U ze­mun­skom ho­te­lu sva­kog ju­tra dru­štvo mu je pra­vio Jo­van Jo­va­no­vić, biv­ši po­sla­nik u Be­ču. U apri­lu te go­di­ne na­de da će ko­nač­no iz­gra­di­ti svoj dom u Be­o­gra­du uljep­ša­le su po­sled­nje mje­se­ce nje­go­vog ži­vo­ta. Me­đu­tim, bi­lje­ška o ža­lo­sti zbog iz­ne­nad­ne Ve­sni­će­ve smr­ti, u ju­nu 1921, bi­la je po­sled­nja ko­ju je za­bi­lje­žio u svo­jim Uspo­me­na­ma. Umro je 10. ok­to­bra u Ze­mu­nu. Osim du­ge di­plo­mat­ske ka­ri­je­re, iza nje­ga su osta­li unu­ci Si­ni­ša, Jo­va i Jul­ka Mar­ko­vić, Ru­ži­ca Si­mić i van­brač­ni sin Đor­đe Ko­u­mal Si­mić. Od ogrom­ne oče­vi­ne ni­je osta­lo go­to­vo ni­šta.
(KRAJ)