- PI­ŠE: Va­si­li­je Mar­ko­vić

Dra­ma­tič­no je bi­lo Sto­ji­no bjek­stvo iz tam­ni­ce Bog­da­nov kraj. Pre­re­za­la je za­tvor­ska vra­ta na će­li­ji. Na­kon pet­na­est da­na lu­ta­nja i skri­va­nja po pi­per­skim br­di­ma Sto­ju su uhva­ti­li u bli­zi­ni ro­di­telj­ske ku­će. Kre­nu­la je do po­to­ka da se umi­je. Kad iz­ne­na­da:
– Stoj, ubih te!
Sve­za­še je, i po­ve­do­še. Mla­đa se­stra Za­ra na­sto­ji da joj po­mog­ne. Uza­man. Žan­da­ri su još le­ža­li na pu­tu pre­ma Pod­go­ri­ci.
Tu Za­ru sre­te po­zna­ta oso­ba, Ra­de Pe­ri­šin. Re­če, pre­daj se me­ni, Za­re. Po­ći­ću sa to­bom u Pod­go­ri­cu, ne­će ti ni­šta bi­ti!
– Ako sa­mo pro­go­vo­riš sa mnom još ko­ju ri­ječ, mr­tav si! – re­če Za­ra, ko­joj je pu­ška u ru­ka­ma.
Zbog ovog bjek­stva ka­zna je po­ve­ća­na na dva­de­set go­di­na ro­bi­je Sto­ji i Jo­lu. Sto­ju su stra­žar­no spro­ve­li na Ce­ti­nje, za­tim je pre­ko Sa­ra­je­va do­pre­mi­še u žen­ski ka­zne­ni za­vod, u Pe­trinj­skoj uli­ci, kod Za­gre­ba, ko­je su dr­ža­le ča­sne se­stre. Nje­nog bra­ta Jo­la stra­žar­no spro­ve­do­še u ze­nič­ki za­tvor. Za­ra se po­sli­je su­ko­ba sa žan­da­ri­ma sa­kri­va­la u pi­per­skim br­di­šti­ma, oko če­tr­de­set da­na, i oko mje­sec da­na u Crn­ci­ma, kod Mi­ru­ne i Ma­ta. Ta­kvi­jem ži­vo­tom, ka­zu­je Za­ra, bo­ra­vi­la sam če­tr­de­set da­na. No­ću sam si­la­zi­la bli­zu ku­će, maj­ka ili otac su mi do­da­va­li hra­nu.
Ivan Mi­lu­ti­no­vić, Pi­per, po­ru­ču­je Za­ri da se mo­ra vi­dje­ti sa njom, on­da će od­lu­či­ti par­tij­ska or­ga­ni­za­ci­ja „iz Be­o­gra­da da se pre­ba­cu­je­mo u SSSR, za Mo­skvu”.
Maj­ka Mi­ka, Bla­ga No­va­ko­vić i Za­ra su kod Mo­ra­če, pod pe­ći­nu, če­ka­le su Iva­na. Ivan je po­ru­ču­je:
– Ka­da ugle­da­te fa­ro­ve ko­la da svr­ću s ce­ste od Pod­go­ri­ce, to ću bi­ti ja. Iza­đi­te...
Maj­ka Mi­ka pro­zbo­ri ti­ho, tu­žno:
– Sre­ćan vi put, da Bog da!
Pa­la je ka ze­mlji. Ro­mo­ri­la je sit­na ki­ša.
Ivan Mi­lu­ti­no­vić sa Za­rom, ne bez pe­ri­pe­ti­ja, sti­že u Za­greb. Slje­de­ća jav­ka bio je Ni­ko­la Ko­va­če­vić.
Tre­ba da pro­đe ne­ko vri­je­me dok se ne or­ga­ni­zu­je par­tij­ska or­ga­ni­za­ci­ja, da odu u Beč na III kon­gres KP Ju­go­sla­vi­je. Me­đu nji­ma je bi­la Za­ra, pre­šli su austrij­sku gra­ni­cu ile­gal­no.
U me­đu­vre­me­nu pri­spio je dr Vu­ka­šin, ko­ji se skri­vao po pi­per­skim go­ra­ma, po­sli­je bjek­stva iz ce­tinj­ske tam­ni­ce. Sa njim je i Mir­ko, mla­đi Za­rin brat. Dr Mar­ko­vi­ća i Mir­ka uhap­si­la je beč­ka po­li­ci­ja, dok se od­lu­či u Ju­go­sla­vi­ji šta će bi­ti sa nji­ma.
Kroz mje­sec da­na, Za­ra i Mir­ko do­bi­še pa­so­še od ru­ske am­ba­sa­de, kao ru­ski stu­den­ti. Sti­gli su u Mo­skvu 9. ju­na 1926.g. Smje­sti­li su ih u Po­li­tič­ko-emi­grant­ski dom, na Vor­no­cvom po­lju. Pri­ma­li su po jed­nu ru­blju na dan.
Uz po­moć par­tij­ske or­ga­ni­za­ci­je Za­gre­ba, Sto­jin brat Ra­du­le od­i­grao je ključ­nu ulo­gu u nje­nom bjek­stvu iz žen­ske Ka­zni­o­ni­ce na Sav­skoj ce­sti.
Evo šta Sto­ja pi­še o to­me:
„Ni­je­smo se če­ti­ri go­di­ne vi­đe­li, i ne­ma ri­je­či ko­jim mo­gu opi­sa­ti ra­dost su­sre­ta. Ka­da smo po­sljed­ni put bi­li za­jed­no, Ra­du­le je bio vi­sok plav mom­čić, a sa­da kru­pan sme­đi mo­mak, ši­ro­kih ple­ća, na­smi­jan i go­vor­ljiv. Tek što je svr­šio uči­telj­sku ško­lu i do­bio di­plo­mu... I tre­ća po­sje­ta: dva­na­sti av­gust 1927. U prat­nji jed­nog sve­šte­ni­ka i uprav­ni­ce ušla sam u ma­lu, pri­zem­nu so­bu, za po­sje­te. Ra­du­le se sr­dač­no po­zdra­vi sna­žno mi ste­žu­ći ru­ku. Na sto­lu je bi­lo gro­žđe i osta­lo što je do­nio. Po­sje­ta se bli­ži­la kra­ju... Upra­vi­te­lji­ca je već ot­klju­ča­va­la vra­ta nag­nu­ta nad bra­vom ka­da se us­pra­vi­la po­ka­zu­ju­ći Ra­du­lu da iza­đe, on se la­ga­no upu­ti vra­ti­ma, a ja ga pra­tim kao da uzi­mam po­sljed­nju že­lju pred nje­gov od­la­zak. U tom tre­nut­ku nje­go­va pe­sni­ca stre­lo­vi­to po­le­tje pre­ma uprav­ni­ci Va­le­ri­ji kao da će je uda­ri­ti... Ja sam sko­či­la, uhva­ti­la kva­ku ko­ju je opa­ti­ca is­pu­sti­la da bi se in­stink­tiv­no od­bra­ni­la od udar­ca. Iz­le­tje­la sam na­po­lje.
Tre­nu­tak po­sli­je to­ga, Ra­du­le i ja tr­ča­li smo pre­ma že­lje­znič­kom na­si­pu. Voz se pri­bli­ža­vao ve­li­kom br­zi­nom... pre­tr­ča­smo na­sip sa ši­na­ma. Voz za­tut­nji iza na­ših le­đa. Odah­nu­smo...”
Na­kon ne­ko­li­ko da­na skri­va­nja u Za­gre­bu, uz mno­ge us­put­ne pe­ri­pe­ti­je, par­tij­ska or­ga­ni­za­ci­ja Za­gre­ba od­lu­či da Sto­ja i Ra­du­le pre­đu ju­go­slo­ven­sku gra­ni­cu ka­ko bi do­spje­li u Beč, a oda­tle u Mo­skvu.
Ne­po­sred­no po do­la­sku u Mo­skvu po­gor­ša­lo se Sto­ji­no zdrav­stve­no sta­nje. Za­tvor­ska upa­la plu­ća ni­je bi­la sa­svim za­li­je­če­na, pa je na plu­ći­ma po­čeo pro­ces. Upu­će­na u sa­na­to­ri­jum na li­je­če­nje, u Kur­skoj gu­ber­ni­ji.
Bi­lo je hlad­no, zi­mo­ća, po­če­tak 1928. g, ka­da se vra­ti­la u Mo­skvu, da na­sta­vi ško­lo­va­nje na Ko­mu­ni­stič­kom uni­ver­zi­te­tu ma­nji­na Za­pa­da, ko­ji će za­vr­ši­ti 1931.g.
Sto­ja, Za­ra, Ra­du­le i Mir­ko od­la­zi­li su po­vre­me­no kod nji­ho­vog stri­ca Vu­ka­ši­na, ko­ji je ži­vio u Mo­skvi. Nje­gov stan je bio skro­man.
(Na­sta­vi­će se)