- PI­ŠE: Va­si­li­je Mar­ko­vić

Re­žim­ska vlast je pro­gla­si­la dr Mar­ko­vi­ća od­met­ni­kom, što je isti­na. On­da­šnje cr­no­gor­sko ob­la­sno ru­ko­vod­stvo Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je pre­u­ze­lo je ne­na­uč­ni, he­mo­ni­stič­ki pri­stup tzv. uje­de­dinj­snja, is­ti­ču­ći srp­stvo kod Cr­no­go­ra­ca. Dr Mar­ko­vić se od­luč­no pro­ti­vio po­ti­ra­nju cr­no­gor­stva, što ga je dis­kva­li­fi­ko­va­lo kod ak­tu­el­nog po­kra­jin­skog ru­ko­vod­stva. Tre­ba ima­ti na umu da je ju­go­slo­ven­ski kra­ljev­ski re­žim de­kre­tom Ob­zna­na (3. XII 1920) i Za­ko­nom o za­šti­ti dr­ža­ve (2. VI­II 1921) pr­o­gla­sio sva­ku ko­mu­ni­stič­ku ak­tiv­nost pro­tiv­za­ko­ni­tim či­nom.
Jo­le je imao obi­čaj da ka­že „ko­me pra­vo, ko­me mi­lo“ i ono „ko­me ba­sta svi su mu pu­ti otvo­re­ni“. Ni­je pro­nic­ljiv. Što na um, to na drum.
Vje­šti­na i pri­seb­nost dr Vu­ka­ši­na odo­li­je­vala je ne­pre­sta­nim na­pa­di­ma, a gru­pu je pord­ža­va­la sva­ka se­ljač­ka ku­ća.
Pre­sjed­nik i dje­lo­vo­đa op­šti­ne pi­per­ske or­gan­zga­ni­zo­va­li su još ra­ni­je gru­pu kon­tra­ko­mi­ta, a to je uči­ni­lo još omra­že­ni­jom kod na­ro­da, či­ju su srdž­bu na­vu­kli zbog go­nje­nja i hap­še­nja ko­mu­ni­sta. Po­sli­je dok­to­ro­vog od­me­ta­nja u šu­mu, nji­hov te­ror je još ne­sno­si­ji, a haj­ke na ko­mu­ni­ste sve če­šće. Po­sto­jao je i dru­gi raz­log, pred­sjed­nik op­ši­ne ba­cio je lja­gu na obraz haj­du­či­ce Sto­je i nje­nog stri­ca Vu­ka­ši­na.
Gru­pu dr Mar­ko­vi­ća su či­ni­li bor­ci od tri­de­se­tak lju­di, Pet­ko Mi­le­tić, Bla­žo Ne­na­dić, haj­du­či­ca Sto­ja, njen brat Jo­le, Mi­lan Vu­ka­ši­no­vić, Mi­ljan Mi­lič­ko­vić... i osta­li.
U jed­nom su­ko­bu po­gi­nu­li su i pred­sjed­nik op­šti­ne pi­per­ske i dje­lo­vo­đa op­šti­ne. To je bio po­vod za ve­li­ki okr­šaj iz­me­đu gru­pe ge­ri­la­ca, ko­ju pred­vo­di dr Mar­ko­vić, i od­re­da žan­dar­me­ri­je.
Bi­lo je oko pod­ne ka­da se za­ču­še puc­nji. Za krat­ko vri­je­me po­di­že se či­ta­va haj­ka: do­vi­ki­va­nje, sve že­šća puc­nja­va, pi­ta­nje šta se de­si­lo. Ču­je se i od­go­vor: Po­gi­nu­li su pred­sjed­nik op­šti­ne i dje­lo­vo­đa!
Po­li­cij­ska pa­tro­la hi­tro se pe­la uz lju­ti ka­me­njar Ži­ve. Uza­lud. Pri­mi­je­će­ni su. Žan­da­ri osu­še plo­tun. Dr Mar­ko­vić iz­da­je na­re­đe­nje:
– Sa­mo pu­ška­ma! Ču­vaj­te bom­be za krat­ko ra­sto­ja­nje.
Na­sta­de puc­nja­va sa obje stra­ne. Ne po­tra­ja du­go a gru­pa u ko­joj je dr Mar­ko­vić bio na če­lu na­đe se u obru­ču op­ko­lje­na od mno­štva žan­da­ra, voj­ske, kon­tra­ša. Odo­li­je­va­li su du­go.
Da­lji tok bor­be, haj­du­či­ca Sto­ja opi­sa­la je sle­de­ćim ri­je­či­ma:
– Mo­ja če­ti­ri dru­ga osta­la su u op­sa­di. Obruč oko njih sve vi­še se ste­zao. Od­je­dan­put na­sta str­ša­na gr­mlja­vi­na, pra­sak bom­bi, lom ka­me­nja, uz­vi­ci i ko­man­de, hra­bre se me­đu­sob­no da idu na­pri­jed. Ni­je­sam mo­gla vi­še le­ža­ti mir­no... uzmem pu­šku i is­pa­lim ne­ko­li­ko me­ta­ka, po­sled­nje ko­je sam ima­la... Od­je­dan­put, kao da iz ze­mlje iz­ni­ko­še, op­ko­li­še me. Sta­ja­la sam ne­po­mič­no me­đu nji­ma.
... Du­go su vi­je­ća­li i od­lu­či­še se da me spro­ve­du u se­lo. Ušli smo u ku­ću Jo­va­na Po­po­vi­ća, na Bli­znu. Mo­ga bra­ta Jo­la ra­nje­nog i ve­za­nog u lan­ce spro­ve­do­še do obli­žnje ku­će. Do­ni­je­še stra­šnu vi­jest, da je po­gi­nuo naš drug Mi­lan Vu­ka­ši­no­vić, a dr Vu­ka­šin i Mi­ljan Mi­lič­ko­vić su pro­bi­li op­sa­du i spa­sli se bjek­stvom...
Ula­ze­ći u ku­ću, u ko­joj je već sje­dio Bu­ćo Mi­ha­i­lo­vić, brat ubi­je­nog pred­sjed­ni­ka pi­per­ske op­šti­ne, Jo­le re­če kroz zu­be:
– Kriv sam ti, Bu­ćo! Ubio sam ti bra­ta. Ubij me ju­nač­ki, ne­moj me mu­či­ti.
Bu­ćo se zbla­nu na ove ri­je­či. Osta Bu­ćo ka' su­ro pi­le.
Sto­ju i Jo­la od­ve­do­še u Pod­go­ri­cu, i ba­ci­še ih u tam­ni­cu Ju­so­va­ču.
Gru­pe od­met­ni­ka još uvi­jek su po cr­no­gor­skim go­ra­ma.
Po­sli­je dvi­je go­di­ne is­tra­ge, u zo­ru 23. ju­la 1924, Sto­ju i Jo­la po­ve­za­še lan­ci­ma i iz­ve­do­še, sa dva­na­est za­tvo­re­ni­ka. Vo­di­li su ih pje­ši­ce do Ce­ti­nja.
U pet sa­ti uve­če 30. no­vem­bra 1925. go­di­ne, sud­ska dvo­ra­na bi­la je pre­pu­na svi­je­ta. Su­di­je, tro­ji­ca njih, go­lo­gla­vi su sje­dje­li za ve­li­kim sto­lom.
Dr­žav­ni tu­ži­lac je u du­goj be­sje­di, iz­me­đu osta­log pro­či­tao:
„... opu­žu­ju se Jo­ki­ca Jo­va­nov Mar­ko­vić i Sto­ja Jo­va­no­va Mar­ko­vić iz Sti­je­ne pi­per­ske da su ho­ti­mič­no i s pred­u­mi­šlje­jem u dru­štvu sa dr Vu­ka­ši­nom Mar­ko­vi­ćem (sa­da u bjek­stvu), Mi­lja­nom Mi­lič­ko­vi­ćem i Mi­la­nom Vu­ka­ši­no­vi­ćem, 27. ma­ja 1922. go­di­ne, iz za­sje­de pu­ca­li iz pu­ša­ka na pu­tu Ra­de­ća – Ože­zi i na mje­stu zva­nom Du­bo­vi, iz­vr­ši­li nad Ivom Mi­ja­i­lo­vi­ćem, pred­sjed­ni­kom op­šti­ne pi­per­ske, i Pa­vlom Po­po­vi­ćem, dje­lo­vo­đom op­štin­skim, či­me su po­či­ni­li kri­vi­cu iz pa­ra­gra­fa (tog i tog)...“ Sto­ju i nje­nog bra­ta Jo­la bra­nio je ce­tinj­ski advo­kat Bo­ško Ra­da­no­vić.
(NA­STA­VI­ĆE SE)