- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Si­mić je rje­ša­vao hit­ne po­ro­dič­ne po­slo­ve, ko­ji su du­go bi­li za­ne­ma­re­ni. Po­ro­dič­nu ku­ću na­spram Ko­na­ka, ko­ju je po­di­gao nje­gov otac, pro­dao je Ru­skom po­slan­stvu za 270.000 di­na­ra. To je bi­la ve­li­ka su­ma, ali ona ni­je do­ni­je­la po­se­ban bo­lji­tak nje­go­voj po­ro­di­ci. Od ogrom­ne imo­vi­ne osta­la je vi­la „Mi­o­mir” na Top­či­der­skom br­du. Ne­ka­da­šnji ljet­nji­ko­vac, pre­u­re­đen je to­kom lje­ta 1898. u po­ro­dič­nu ku­ću. Po­čet­kom te go­di­ne Si­mić je mo­rao da po­ve­de si­na kod naj­po­zna­ti­jih beč­kih ne­fro­lo­ga, ko­ji su usta­no­vi­li da je Sto­ja­no­va bo­lest bu­bre­ga po­od­ma­kla. Si­no­vlje­vo zdrav­stve­no sta­nje se sta­bi­li­zo­va­lo po­sli­je jed­no­mje­seč­nog li­je­če­nja u San Re­mu i Me­ra­nu.
Pa­žlji­vom či­ta­o­cu Uspo­me­na Đor­đa Si­mi­ća ne mo­gu da pro­mak­nu po­je­di­no­sti ko­je su uka­zi­va­le na sva­ko­dnev­no osi­pa­nje nje­go­ve ži­vot­ne sna­ge. Ka­da je na po­čet­ku 1907. iz Ca­ri­gra­da sti­gao u Beč i za­u­zeo mje­sto po­sla­ni­ka u Srp­skom po­slan­stvu, iz­gle­da­lo je da će tje­sko­ba ne­sta­ti, jer je uzro­ke pri­pi­si­vao ne­za­do­volj­stvu ži­vo­tom u tur­skoj pre­sto­ni­ci. Vra­tio se u grad ko­ji je vo­lio i u ko­jem je po­zna­vao mno­go lju­di, bio je kre­pak i zdrav i mo­gao je da ra­ču­na na još ne­ko­li­ko go­di­na uspje­šne di­plo­mat­ske ka­ri­je­re. Me­đu­tim, te­ški i bol­ni do­ga­đa­ji u nje­go­vom pri­vat­nom ži­vo­tu uči­ni­li su da su uli­ce Be­ča po­sta­ja­le sve du­že, a ra­sto­ja­nja ko­ja je pre­la­zio sve kra­ća. Vi­še­go­di­šnja bo­lest ćer­ke i si­na ni­je na po­čet­ku bo­rav­ka u Be­ču iz­gle­da­la vi­še ta­ko bez­na­de­žna. Bli­zi­na beč­kih lje­ka­ra, sa­na­to­ri­ju­ma i ba­nja, uli­va­la je Si­mi­ći­ma si­gur­nost. Kći Ru­ža, ko­ja je već ne­ko­li­ko go­di­na bi­la udo­vi­ca, če­sto je bo­ra­vi­la kod oca i od­la­zi­la je na li­je­če­nje u Bad Glaj­hen­berg. Po­sli­je smr­ti ze­ta Vo­je Mar­ko­vi­ća, Si­mić je pre­u­zeo bri­gu o njoj i nje­no tro­je dje­ce. Nje­go­va že­na Jel­ka bi­la je go­di­na­ma hro­nič­ni bo­le­snik i u Be­ču je ri­jet­ko na­pu­šta­la stan u ko­jem su ži­vje­li. Si­mić se po­ne­kad ža­lio na nje­nu ner­vo­zu, ko­joj ni­je bi­lo li­je­ka. I po­red ve­li­ke oče­ve pa­žnje, bri­ge i naj­bo­ljih uslo­va u austrij­skim i če­škim ba­nja­ma, u ko­ji­ma je to­kom go­di­ne pro­vo­di­la ne­ko­li­ko mje­se­ci, Ru­ža je umr­la u fe­bru­a­ru 1908. Pret­hod­no je po­zva­la oca u Be­o­grad i Đor­đe Si­mić je bio po­red nje do po­sled­njeg tre­nut­ka. Tek po­sli­je mje­sec da­na on je uspio da sa­ku­pi sna­gu i da se vra­ti u Beč. Kao je­dan od sta­ra­te­lja nje­ne dje­ce, Si­ni­še, Jo­ve i Jul­ke, pla­ni­rao je da od­mah po­sli­je po­vrat­ka u Beč po­tra­ži do­bre vas­pit­ne za­vo­de za svo­ju unu­čad. Za­hva­lju­ju­ći po­sla­nič­kom po­lo­ža­ju dje­ča­ci ni­je­su tre­ti­ra­ni kao stran­ci i pri­mlje­ni su u Te­re­zi­ja­num, za­jed­no s osta­lom austrij­skom dje­com. Nji­ho­va bu­duć­nost po­sta­la je jed­na od glav­nih Si­mi­će­vih po­ro­dič­nih bri­ga.
U je­sen te go­di­ne Si­mi­ća je je­dan do­ga­đaj upo­zo­rio na si­no­vlje­vo lo­še zdrav­stve­no sta­nje. Pred pro­gla­še­nje anek­si­je po­zvan je u Be­o­grad zbog iz­ne­nad­nog po­gor­ša­nja Sto­ja­no­ve bo­le­sti. Sre­ćan što je ova kri­za br­zo pre­bro­đe­na, on je sa ve­li­kim ne­str­plje­njem oče­ki­vao nje­go­vu že­nid­bu. Na­dao se da će sre­đen i sre­ćan po­ro­dič­ni ži­vot nje­go­vom je­din­cu do­ni­je­ti opo­ra­vak. Vje­re­ni­cu So­fi­ju Sed­ma­ko­vu, oper­sku pje­va­či­cu iz Stra­zbu­ra, do­bro je upo­znao tog lje­ta u „Mi­o­mi­ru” i bio je za­do­vo­ljan si­no­vlje­vim iz­bo­rom. Si­mić ta­da ni­je mo­gao da na­slu­ti da će, sti­ca­jem čud­nih i ne­sreć­nih okol­no­sti, nje­go­va bu­du­ća sna­ha od­i­gra­ti va­žnu ulo­gu u po­sled­njim go­di­na­ma nje­go­vog ži­vo­ta. Sto­ja­no­vo vjen­ča­nje sa So­njom u ru­skoj cr­kvi u Be­ču bi­lo je, po­sli­je ni­za go­di­na, li­jep po­ro­dič­ni do­ga­đaj i Si­mić se po­tru­dio „da za lju­bav svog je­di­nog dje­te­ta ugu­ši osje­ća­nje ža­lo­sti zbog gu­bit­ka mi­le ćer­ke Ru­že”. Tu­gu za kćer­kom ni­je­su uspje­li da ubla­že ni lje­to­va­nja u ču­ve­nim če­škim ba­nja­ma Ma­ri­jen­ba­du, Karls­ba­du ili Fran­ces­ba­du. Nje­gov ži­vot se kre­tao uta­ba­nim ko­lo­sje­kom, iz­me­đu po­sla­nič­kih oba­ve­za i sta­ra­nja o bo­le­snoj že­ni i unu­či­ći­ma. Smrt si­na, u ok­to­bru 1909, od­ni­je­la je i ono ma­lo te­škom mu­kom sa­ku­plje­nih kr­ho­ti­na du­šev­nog mi­ra. Osje­ća­nje du­žno­sti pre­ma sna­hi i unu­če­tu, ko­je je bi­lo na pu­tu, na­ve­lo ga je da je po­ve­de u Beč i da se u bu­duć­no­sti sta­ra o njoj i dje­te­tu. Imao je pu­no sim­pa­ti­ja i ra­zu­mi­je­va­nja za ovu že­nu, ko­ja je zbog lju­ba­vi pre­ma nje­go­vom si­nu na­pu­sti­la ka­ri­je­ru i pre­se­li­la se u Be­o­grad.
Ka­da se u jed­nom tre­nut­ku pre­o­sta­li ko­ma­di­ći ži­vot­nog mo­za­i­ka slo­že na­o­pa­ko, i naj­mu­dri­ji lju­di sklo­ni su da za to okri­ve zlu sud­bi­nu. Na nju se ža­lio i Si­mić ka­da je kra­jem ja­nu­a­ra 1910, ne­ko­li­ko mje­se­ci po­sli­je Sto­ja­no­ve smr­ti, iz­gu­bio že­nu Jel­ku. Ona je već du­go bo­lo­va­la od po­sle­di­ca ja­kog gri­pa, ko­ji je sa­vla­dao po­sli­je do­la­ska u Beč 1891. Od ta­da je ži­vje­la u stra­hu od no­vih bo­le­sti, uzi­ma­ju­ći ve­li­ke ko­li­či­ne lje­ko­va. Pro­mje­na kli­me u Ca­ri­gra­du ni­je joj ko­ri­sti­la, a ni bo­ra­vak u ču­ve­nim ba­nja­ma ni­je do­nio po­seb­no po­bolj­ša­nje nje­nog zdra­vlja. Smrt Ru­že i Sto­ja­na ja­ko je po­go­di­la, jer ih je, pre­ma ri­je­či­ma Đor­đa Si­mi­ća, vo­lje­la kao svo­ju dje­cu. Je­dan be­za­zle­ni na­zeb bio je do­vo­ljan da je od­ve­de u smrt.
(NA­STA­VI­ĆE SE)