-PI­ŠE: Va­si­li­je Mar­ko­vić

Go­di­ne 1847. za­tva­ra se Ku­li ka­pe­tan Vu­le Ni­ko­lin Mar­ko­vić. Vu­le Ni­ko­lin sa ci­je­lim brat­stvom Mar­ko­vi­ća po­no­vo se za­tva­ra u pe­ći­nu i če­ka ne­pri­ja­te­lja.
Od Ra­ša na­zi­va­ju se, na ma­lo, Ra­šo­vi­ći. Po­ro­di­ca Mar­ko­vi­ća di­je­li se na ma­nje gra­na, ko­je se zo­vu: Ra­šo­vi­ći, Pe­ri­ši­ći, Rgo­ti­ći, La­bi­ći, Jo­ko­vi­ći, Vu­šo­vi­ći, Ma­lo­vi­ći i Po­po­vi­ći.
Mu­rat (Mi­lan) Ra­šov imao je bra­ću Ili­ju i Ša­ba­na. Ne­vje­sta mu od­ga­ji­la se­dam si­no­va. To­dor je bio naj­ču­ve­ni­ji od njih. On je bio če­lič­ni ju­nak, ne­u­mo­ljiv i pra­ve­dan. Po­gi­nuo je od nik­ši­ćih Tu­ra­ka. Mi­lu­tin, dru­gi sin Mu­ra­tov (Mi­la­nov) bio je pa­me­tan, raz­bo­rit i ve­o­ma hra­bar. U bo­ju sa Tur­ci­ma, na Dre­zgi, po­gu­bio je al­ban­skog po­gla­vi­cu Br­ga­ća Gru­du. Lu­ka Mu­ra­tov (Mi­la­nov) po­gi­nuo je na Bi­o­ču. La­ke­ta Mu­ra­tov (Mi­la­nov) ko­li­ko je bio hra­bar to­li­ko je bio upo­ran i tvr­do­glav, uvi­jek na „dra­go mi je“ ži­vio.
Jo­ki­ca, sin Mi­lut­na Mu­ra­to­va (Mi­la­no­va), po­stao je per­ja­nik na dvo­ru ce­tinj­skom, a za­tim i ka­pe­tan pi­per­ski. Za­tva­rao se sa bra­tom Ma­tom u Ku­li svo­jih dje­do­va 1852. go­di­ne. Pre­mi­nuo je 1892. go­di­ne.
Mi­lić, sin Jo­ki­čin, ta­ko­đe je bio per­ja­nik ce­tinj­skog dvo­ra, ali po­sli­je čer­gi­sti sa knja­zom Ni­ko­lom vra­tio je per­ja­nič­ki grb i oti­šao u Pi­pe­re.
Jo­van, sin Mi­li­ća Jo­ki­či­na, imao je tri bra­ta, To­ka, Vu­ka­ši­na i Mi­lu­ti­na, i tri se­stre, Dra­gu, Se­ki­cu i Mi­le­nu. Jo­van se ba­vio sto­čar­stvom i po­ljo­pri­vre­dom, dok su Vu­ka­šin i Mi­lu­tin za­vr­ša­va­li ško­le u Ru­si­ji. Jo­van je imao pe­to­ro dje­ce, Sto­ju, Za­ru, Ra­du­la, Jo­ki­cu (Jo­la) i Mir­ka. Jo­ki­ca (Jo­le) ima si­na Va­si­li­ja i unu­ka Dan­ka.
Mo­ram da po­ve­dem di­ja­log sa ocem Jo­ki­com (Jo­lem) Jo­va­no­vim Mar­ko­vić. Ne­ću se za­dr­ža­va­ti na to­me ka­ko je pro­mi­je­nio svo­je kr­sno ime, pa uzeo Jo­le. Kad na­u­man da ne­što ostva­ri, moj otac je ostva­rio. Upor­nost i sa­mo upor­nost.
Kao što je ži­vot Jo­la Mar­ko­vi­ća bio kom­pli­ko­van i iz­u­kr­štan, ta­ko je o nje­mu sje­ća­nje vri­jed­no po­me­na. Sud­ba? Udes? Is­ku­še­nja, na­pri­je će to bi­ti, is­ku­še­nja.
Nje­go­vi ro­di­te­lji su bi­li Mi­le­na (Mi­ka) i Jo­van. Mi­le­na se pre­zi­va­la Vu­ka­no­vić, do uda­je. U bra­ku su ima­li pe­to­ro dje­ce, Sto­ju (ro­đe­nu 1896. god.), Za­ru (ro­đe­nu 1899. god.), Ra­du­la (ro­đe­nog 1901. god.), Jo­la (ro­đe­nog 15. V 1903. god.) u se­lu Li­ša i Mir­ka (ro­đe­nog 1906. god.) u pla­ni­ni Ka­me­nik. Pr­vo dvo­je dje­ce pre­mi­nu­la su, pa je maj­ka na­dje­nu­la slje­de­ćem dje­te­tu to ime.
U je­sen 1912, Jo­le­vog oca Jo­va­na Mi­li­će­va mo­bi­li­sa­še. Cr­no­gor­ski kralj Ni­ko­la ob­ja­vi: Bal­kan­ski rat! De­čić, Bar­da­njolt, Ska­dar,... Po­sli­je ra­ta sa Tur­skom do­đe na red II bal­kan­ski rat s Bu­gar­skom. Cr­no­gor­ci sti­go­še do Bre­ga­li­ce. Sa nji­ma je bio Jo­van Mi­li­ćev.
Sto­ju i Za­ru, ko­je su ču­va­le ov­ce u Ka­me­ni­ku, pre­sre­to­še kom­ši­je:
– Mo­ra­mo, voj­ska mo­ra da se hra­ni. Odvo­ji­te, dje­co, se­dam ova­ca ko­je su vam ma­nje ža­li­je.
Jo­le­vo ško­lo­va­nje bi­lo je ne­re­dov­no. Pro­vo­dio je da­ne u osku­di­ci. Imao je se­dam čla­no­va po­ro­di­ce ko­je tre­ba na­hra­ni­ti. Sve­op­šte tka­nje stvar­no­sti od­mo­ta­va klup­ko sva­kog da­na.
U to­ku I svjet­skog ra­ta Cr­nu Go­ru je oku­pi­ra­la Austro­u­gar­ska. Ju­nač­ki kralj Ni­ko­la je po­bje­gao, pre­ko Ska­dar­skog je­ze­ra, u Fran­cu­sku, osta­vlja­ju­ći rat­ni­ke da se sna­la­ze. Oku­pa­tor je pljač­kao i no­sio sva sred­stva od če­ga na­rod ži­vi. Od dr­ve­ta su no­si­li obu­ću.
Ubr­zo je u Ru­si­ji buk­nu­la Ok­to­bar­ska re­vo­lu­ci­ja.
Kad je na­pu­stio oku­pa­tor Cr­nu Go­ru, is­kr­sla je bra­to­u­bi­lač­ka bor­ba. Jed­ni su se zva­li ze­le­na­ši, a dru­gi bje­la­ši. Jed­ni su htje­li srp­skog kra­lja, a dru­gi cr­no­gor­skog.
U to vri­je­me na­sta­la je za­jed­ni­ca ju­žno­slo­slo­ven­skih na­ro­da SHS, ko­ja je pre­ra­sla u Kra­lje­vi­nu Ju­go­sla­vi­ju. U lje­to 1921. god. do­la­zi, vo­de­nim pu­tem, dr Vu­ka­šin Mar­ko­vić. Ni­je če­sti­to ot­krio svoj iden­ti­tet, a po­li­ci­ja ga hap­si. Pro­veo je vi­še da­na u za­tvo­ru, a po­li­ci­ja ga pro­tje­ru­je u za­vi­čaj­ne Pi­pe­re. On je otvo­re­no go­vo­rio ka­ko ga ju­re de­tek­ti­vi i po­li­ci­ja. Go­vo­rio je: Ja sam pro­tiv ka­pi­ta­li­sta, pro­tiv ra­ta, za ve­li­ku ide­ju Mark­sa i Le­nji­na, sa rad­nič­kom kla­som, sa ko­mu­ni­sti­ma. Pro­tiv ni­tko­va, špi­ju­na, ka­pi­ti­sta.
Od po­vrat­ka dr Mar­ko­vi­ća, za užu fa­mi­li­ju na­sta­je pra­vi pa­kao. Re­vo­lu­ci­o­nar­ne pri­li­ke u Cr­noj Go­ri ni­je­su bi­le ta­kve. Si­ro­ma­šti­na i sa­mo si­ro­ma­šti­na.
Jo­le je od­lu­čio, pri­dru­ži­će se svom stri­cu Vu­ka­ši­nu, u to­ku pe­tog raz­re­da gim­na­zi­je. Jo­le­vi ro­di­te­lji, maj­ka Mi­le­na i otac Jo­van, stal­no su bi­li na po­kle­ku od hap­še­nja, a kćer­ka Sto­ja i Za­ra hap­še­ne su pet pu­ta. Voj­ska i žan­da­ri opljač­ka­li su sve po­kret­no i sa­sje­kli su sve voć­ke, kon­fi­sko­va­li su svu sto­ku.
(NA­STA­VI­ĆE SE)