-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

U dru­goj po­lo­vi­ni 1882. go­di­ne Đor­đa Si­mi­ća če­ka­le su ve­li­ke pro­mje­ne, ko­je ovog pu­ta ni­je­su bi­le sa­mo plod slu­čaj­no­sti. Mje­se­ci­ma na­ja­vlji­va­no una­pre­đe­nje Si­mi­ća na po­lo­žaj na­čel­ni­ka 2. kla­se bi­lo je po­ve­za­no sa nje­go­vim po­sta­vlje­njem za di­plo­mat­skog agen­ta i kon­zu­lar­nog pred­stav­ni­ka Sr­bi­je u So­fi­ji. Ka­ko se u di­plo­ma­ti­ju ne kre­će bez že­ne, ozva­ni­čio je, u Top­či­der­skoj cr­kvi, svo­ju osam go­di­na du­gu ve­zu sa Jel­kom Bo­jo­vić.
Sa no­vim ustroj­stvom dr­žav­ne upra­ve iz 1862, od­re­đen je dje­lo­krug Mi­ni­star­stva ino­stra­nih dje­la, ko­ji je po­slu­žio kao osno­va za ure­đe­nje di­plo­mat­ske slu­žbe po­sli­je do­bi­ja­nja ne­za­vi­sno­sti. Sr­bi­ja je do­tad, osim na Por­ti, ima­la svo­ja „sta­ra” pred­stav­ni­štva, agen­ci­ju u Bu­ku­re­štu od 1836. i za­stup­ni­štvo u Be­ču od 1874. Ubr­zo po­sli­je sti­ca­nja ne­za­vi­sno­sti po­ka­za­lo se da di­plo­mat­sku slu­žbu tre­ba re­or­ga­ni­zo­va­ti, ali se cio po­stu­pak te go­di­ne sveo na utvr­đi­va­nje ka­te­go­ri­ja di­plo­mat­skih pred­stav­ni­ka. To je bi­la pr­va neo­p­hod­na mje­ra ko­jom su bu­du­će srp­ske di­plo­ma­te po­di­je­lje­ne u tri gru­pe: iz­van­red­ne po­sla­ni­ke i pu­no­moć­ne mi­ni­stre, mi­ni­stre-re­zi­den­te i ot­prav­ni­ke po­slo­va. U uka­zu je bi­lo pred­vi­đe­no, a vje­ro­vat­no iz fi­nan­sij­skih raz­lo­ga i po­želj­no, da je­dan pred­stav­nik mo­že bi­ti akre­di­to­van na vi­še dvo­ro­va. Fi­nan­sij­sko sta­nje je dik­ti­ra­lo i br­zi­nu ko­jom je dr­ža­va mo­gla da otva­ra no­ve le­ga­ci­je. U ja­nu­a­ru 1879. do­ni­jet je Za­kon o srp­skim di­plo­mat­skim pred­stav­ni­štvi­ma i kon­zu­la­ti­ma u ino­stran­stvu. Pre­ma nje­go­vim od­red­ba­ma, otvo­re­ni su no­vi „po­sto­vi” Sr­bi­je u Ati­ni, Lon­do­nu, Ber­li­nu, Pe­tro­gra­du, Ri­mu, Ce­ti­nju i So­fi­ji. Pred­vi­đe­no je da za­stup­ni­štva ima­ju se­kre­ta­re i dru­ge slu­žbe­ni­ke s od­re­đe­nom pla­tom ili bez nje. Za tu­ma­če, dra­go­ma­ne, bi­lo je mje­sta sa­mo u po­slan­stvi­ma na is­to­ku, u Tur­skoj i Grč­koj.
Po­slan­stva u Ca­ri­gra­du, Be­ču i Pe­tro­gra­du bi­la su za srp­ske spolj­no­po­li­tič­ke in­te­re­se naj­va­žni­ja. To­kom po­sled­nje de­ce­ni­je 19. i na po­čet­ku 20. vi­je­ka u nji­ma su se smje­nji­va­li Sto­jan No­va­ko­vić, Sa­va Gru­jić, Vla­dan Đor­đe­vić i Đor­đe Si­mić.
Osim po­dje­le di­plo­mat­skih pred­stav­ni­ka na dvi­je kla­se, Si­mić je mi­slio da je neo­p­hod­na i po­dje­la di­plo­mat­skih pred­stav­ni­šta­va na dvi­je ka­te­go­ri­je. U pr­voj bi bi­la po­slan­stva kod ve­li­kih si­la, a po­slan­stva u ma­njim ze­mlja­ma, Ru­mu­ni­ji, Bu­gar­skoj, Grč­koj, tre­ba­lo bi da bu­du u dru­goj ka­te­go­ri­ji. Pre­ma ran­gu po­slan­stva od­re­đi­vao bi se i po­sla­nik po kla­si. Za­stup­ni­štva u ma­njim dr­ža­va­ma bi­la bi pra­va di­plo­mat­ska ško­la za na­čel­ni­ke i osta­le vi­so­ke dr­žav­ne slu­žbe­ni­ke. Pi­ta­nje nov­ca bi­lo je ne­za­o­bi­la­zno i Si­mić je pred­lo­žio da se neo­p­hod­na su­ma za po­slan­stva od­re­đu­je pre­ma sku­po­ći po­je­di­nih pre­sto­ni­ca. Za naj­sku­plje, Lon­don i Pe­tro­grad, po­treb­no je da dr­ža­va iz­dvo­ji i naj­ve­ća sred­stva. Is­ta­kao je i ne­pra­vič­nost opo­re­zi­va­nja po­sla­nič­kih do­da­ta­ka, ko­je bi tre­ba­lo da se za­dr­ži sa­mo na po­re­skom op­te­re­će­nju si­stem­ske pla­te. Sma­trao je da je ne­pri­klad­na od­red­ba, pre­ma ko­joj je po­sla­nik pri­li­kom od­su­stva, po pri­vat­nom ili dr­žav­nom po­slu, da­vao tre­ći­nu svo­je pla­te či­nov­ni­ku ko­ji ga je za­stu­pao u po­slan­stvu. Da­va­nja to­kom od­su­stva ima­la su smi­sla sa­mo ako je po­sla­nik, iz pri­vat­nih raz­lo­ga, pri­vre­me­no na­pu­stio po­slan­stvo. Za una­pre­đe­nje slu­žbe, pre­ma nje­go­vom pred­lo­gu, bi­lo je neo­p­hod­no da po­sla­ni­ci pu­tu­ju u dru­ge dje­lo­ve ze­mlje u ko­joj su akre­di­to­va­ni. Za pred­stav­ni­ka Sr­bi­je u Be­ču bi­lo je od ve­li­kog zna­ča­ja da jed­nom go­di­šnje po­sje­ti Bu­dim­pe­štu i do­đe u bli­ži do­dir sa mi­ni­stri­ma u ugar­skoj vla­di. Na kra­ju, Si­mić je iz­vi­je­stio o sta­nju di­plo­mat­ske slu­žbe u Austro-ugar­skoj, u ko­joj ova oblast ni­je bi­la re­gu­li­sa­na po­seb­nim za­ko­nom.
Kra­jem 1890. Si­mić se spre­mao na put u Ita­li­ju. Po­sao za­stu­pa­nja svo­je ze­mlje na Kvi­ri­na­lu, kra­ljev­skom dvo­ru, oba­vljao je u na­red­ne če­ti­ri go­di­ne, ali je ve­ći­nu du­žno­sti iz­vr­ša­vao iz Be­ča. Sr­bi­ja još ni­je ima­la stal­no po­slan­stvo u Ita­li­ji, a te­ži­na i vr­sta za­da­ta­ka, ko­je je po­sla­nik za­vr­ša­vao za­stu­pa­ju­ći Sr­bi­ju u Ri­mu iz po­slan­stva u Be­ču, svje­do­či­li su o još ne­raz­vi­je­nim di­plo­mat­skim, eko­nom­skim i po­li­tič­kim ve­za­ma sa dr­ža­vom na Ape­nin­skom po­lu­o­str­vu. To­kom po­sled­nje de­ce­ni­je 19. vi­je­ka Ita­li­ja je sve vi­še ula­zi­la u po­li­tič­ka pi­ta­nja na Bal­ka­nu i po­sta­la je zna­ča­jan či­ni­lac bal­kan­ske po­li­ti­ke u me­đu­na­rod­nim raz­mje­ra­ma. Za­to će se u na­red­nim go­di­na­ma u Sr­bi­ji sve otvo­re­ni­je po­sta­vi­ti pi­ta­nje otva­ra­nja stal­nog pred­stav­ni­štva u Ri­mu. Za sa­da, Si­mić je mo­rao da oba­vi pro­to­ko­lar­ni dio po­sla oko pre­da­je akre­di­ti­va i pred­sta­vlja­nja na Kvi­ri­na­lu.
Ve­li­ki po­sao oče­ki­vao je Si­mi­ća na dru­goj stra­ni. Po­sli­je te­ško pre­bro­đe­ne pre­pre­ke oko Za­ko­na o tro­ša­ri­ni, iz­gle­da­lo je da su za Sr­bi­ju otvo­re­na vra­ta pre­go­vo­ra sa beč­kom vla­dom o ob­no­vi Tr­go­vin­skog ugo­vo­ra. Za nje­go­vo za­klju­če­nje Sr­bi­ja je bi­la ži­vot­no za­in­te­re­so­va­na, jer je is­ti­ca­njem ro­ka sta­rog ugo­vo­ra na­sta­ja­lo bez­u­go­vor­no sta­nje, u ko­jem bi Austro­u­gar­ska bi­la u ve­li­koj pred­no­sti.
U po­sled­njoj de­ce­ni­ji 19. vi­je­ka u Sr­bi­ji su Pa­šić, Gru­jić i Si­mić ima­li pri­li­ku da se dva pu­ta na­đu na po­lo­ža­ju pred­sjed­ni­ka vla­de. Dok su vla­de ko­je je pred­vo­dio Gru­jić la­vi­ra­le iz­me­đu Dvo­ra i ra­di­ka­la, mi­ni­star­stva sa Pa­ši­ćem na če­lu bi­la su po­ka­za­telj sna­ge Ra­di­kal­ne stran­ke, ko­ja je iza se­be ima­la po­dr­šku Na­rod­ne skup­šti­ne. Si­mi­će­ve vla­de su oli­ča­va­le moć Dvo­ra i kru­ne u po­li­tič­kom ži­vo­tu.
(NA­STA­VI­ĆE SE)